Шта је у ствари истина?

 Детективска посла у поезији

___________________________
Нишки песник Милоје Дончић објавио је антологију плагијата тврдећи да су неке од најпознатијих песама српског језика, „покрадене“, НИН-ови извори тврде да се ради о дилетантској превари. Читав случај добија на бизарности кад се прочита списак финансијера

Врана Перса усред Београда открила орах и шета победнички - на кога вам личи?

Врана Перса усред Београда открила орах и шета победнички – на кога вам личи?

Вирус мегатрендизма се незадрживо шири Србијом. Након раскринкавања Миће Јовановића, Небојше Стефановића и осталих политичких фигура, на ред су дошли песници. Широј али и упућенијој књижевној јавности мало познат, нишки песник Милоје Дончић недавно је објавио антологију плагијата Ресавски венац (Лестве, Косовска Митровица, 2014), у којој је наводно показао да су водећи српски и југословенски песници попут Попе, Давича, Мике Антића и Цесарића практично од речи до речи плагирали редом Целана, Павезеа, Драгишу Васића и Рембоа. Вести и чланци о поменутој књизи и интервјуи са њеним аутором су последњих дана протутњали локалним телевизијама, Твитером, Фејсбуком и осталим каналима јавне комуникације и изазвали стотине коментара. Један од најрепрезентативнијих био је коментар извесне професорке књижевности у пензији у коме каже да јој је жао што није умрла дан раније и тако избегла прилику да сазна да су песници којима је посветила цео свој радни век заправо – лопови!

Међутим, већ сам наслов књиге буди извесну сумњу, како је др Александра Манчић приметила за НИН, пошто је у најмању руку неприлично коришћење појма „ресавски“ у пејоративном контексту, јер упркос општем мишљењу, ресавска преводилачка радионица је од непроцењивог значаја за средњовековну српску културу и изузетно цењена у словенском свету, што би Дончић као књижевни стручњак морао да зна. Такође, Дончић као плагиране наводи неке од најпознатијих песама српског језика, које се деценијама налазе у читанкама, као што су и они који су „покрадени“ најпознатији светски песници. Дакле, са обе стране наводних плагијата налазе се аутори о којима постоје стотине библиографских јединица и чији је сваки стих анализиран уздуж и попреко, па је чудно да нико до сада није уочио макар неки од тридесет Дончићевих примера, који су, узгред, само најрепрезентативнији избор од око 500 плагијата, како аутор каже у предговору. Дончић каже још и да су му у овом детективском послу помагали разни професори универзитета широм бивше Југославије, међутим, нигде не наводи њихова имена, али зато говори о стотинама и хиљадама прочитаних књига и часописа.

Након увида у садржај књиге, „из авиона“ се види да је реч о потпуно дилетантској превари, будући да су наводни оригинали, чије скениране насловне странице Дончић даје као прилоге, готово сви штампани истим фонтом, иако је реч о „књигама“ које су објављиване у последњих век и кусур у земљама од Аустралије до бивше Југославије. А свако ко је држао у рукама нпр. Нолитове или Просветине књиге из тог времена, зна да ови издавачи нису никада користили такав фонт.

Као пример за овакве и сличне брљотине може се навести било који Дончићев оригинал. Тако, рецимо, чувени Антонио Маћадо греши у писању сопственог имена и то на насловној страници своје књиге Soledades, јер уместо Machado на Дончићевом „оригиналу“ стоји Mashado, као што и покрајина у којој књига излази није Castilla, већ Kastilla, што је јединствен пример у историји светске књижевности. Разуме се, свако може једноставном претрагом помоћу Гугла да види оригиналну насловну страницу ове Маћадове књиге и увери се о каквом је аматеризму реч. Такође, могао би се навести и пример великог хрватског песника Антуна Шољана, који је за прилику Дончићевих „оригинала“ себе прекрстио у Антона.

Ипак, због узнемирења које је књига изазвала у јавности, НИН је консултовао неколицину наших водећих преводилаца и тумача књижевности како би проверио истинитост Дончићевих навода и после истраживања од свега дан-два лако утврдио да ни песме ни књиге које су наводно плагиране – не постоје! Дејан Илић, угледни песник и један од наших најбољих познавалаца и преводилаца савремене поезије са италијанског језика, између осталих и Павезеа, замољен да за НИН потврди постојање Павезеове песме Моја Сицилија, коју је Давичо „преписао“ и пренасловио Србија каже: „Песма Моја Сицилија не може се наћи у Еинаудијевом издању сабране Павезеове поезије из 1962. (Cesare Pavese, Poesie edite e inedite), које је до данас десетак пута поновљено и окупља 125 објављених и 35 за живота необјављених песама.“

Када је реч о самом издању које Дончић наводи као свој извор, Бруно Крагић, директор Лексикографског завода „Мирослав Крлежа“ из Загреба, каже да књига под насловом Неореализам сјеверне Италије, коју је наводно објавио 1948. Накладни завод Хрватске, не постоји ни у једној библиографији, нити библиотеци у Загребу, као што не постоји податак да је Мате Балота, што је иначе књижевни псеудоним економисте Мија Мирковића, икада преводио Павезеа. До истог закључка дошао је и проф. др Гојко Тешић, један од наших највећих стручњака за међуратну књижевност и приређивач низа најузорнијих критичких издања писаца овог периода као што су Драинац, Винавер, Краков, Коча Поповић и други. Подстакнут написима у медијима, Тешић је истражио неке од навода из Дончићеве антологије и није пронашао ништа. Тешић је 1990. приредио до данас једино издање дела Драгише Васића, чију је песму наводно плагирао Мика Антић. Антологија коју Дончић наводи као свој извор не постоји ни у једној библиографији, нити библиотеци у Београду, Новом Саду и Загребу, нити је игде могуће пронаћи макар и назнаку да је Драгиша Васић икада писао поезију“, каже Тешић за НИН.

Гледајте како врана Перса усред Бреограда скрива своје откриће? Шта мислите зашто?

Гледајте како врана Перса усред Бреограда скрива своје откриће? Шта мислите зашто?

Исти случај је са наводном Целановом песмом Сјај зеница твојих коју је, по Дончићу, плагирао Васко Попа. Др Саша Радојчић, преводилац Целана и Гадамерове студије о Целану, каже да наведену песму није успео да пронађе ни у једном од издања Целанове поезије. У ауторитативном издању чувене куће Suhrkamp из 2005, у којем је педантно наведена свака верзија апсолутно сваког стиха које је Целан написао, не постоји песма са овим или сличним насловом, као што не постоји ни књига Седам немачких песника објављена код Нолита 1953. коју је Дончић навео као свој извор. Такође, тешко је поверовати да би наводна преводитељка ове Целанове песме Аница Савић Ребац, велики познавалац немачке културе и бечка студенткиња, направила такву грешку да на насловној страни име познатог песника Јоханеса Бобровског, наведе као Јохансен, што је скандинавско презиме, а још је невероватније да би књигу посветила госпођици Десанки Максимовић, која је 1953. већ 20 година у браку. Најневероватнија је, међутим, могућност да је уопште могла чути, а камоли преводити Бобровског, када је овај песник своју прву књигу објавио осам година касније!
Иако Дончић јесте у свој „пројекат“ уложио некакав труд, заправо свако ко је иоле писмен уопште није ни морао да тражи све наведене оригинале, односно у неколицини случајева плагијате, јер је јасно да су сви настали у његовом компјутеру. Читав случај додатно добија на бизарности када се прочита поговор мр Душана Стојковића, који сам каже како ни у једној библиотеци није успео да пронађе књиге које Дончић наводи, упркос чему остаје у уверењу да их Дончић поседује. Не мање бизаран детаљ је рецензија ове књиге од стране познатог песника, професора Учитељског факултета у Јагодини и пре две године председника конкурсне комисије Министарства културе за књижевне манифестације, награде и периодику – Тиодора Росића, који саучествује у овој опскурној обмани пошто недвосмислено тврди да је реч о чистим плагијаторима, или једноставним језиком речено – лоповима.

Дончић би за целу ствар могао и кривично да одговара јер је очито да је он сам плагирао оне које је навео да су плагијатори, било по тужбама живих песника, било носилаца ауторских права. Такође, треба испитати одговорност Росића, али још више и институција које су финансијски помогле издавање ове књиге, међу којима су Ј. П. Електрокосмет, Градска општина Пантелеј у Нишу и Студентски центар Приштинског универзитета, сада у Косовској Митровици, јер нема ниједног разлога да грађани својим новцем плаћају овакве подвале. А медији шокирани Дончићевим открићима „после којих ништа неће бити исто“, као и сви други који су насели на превару, могу ипак да одахну и да се врате свом очигледно омиљеном хобију – читању поезије.

Марјан Чакаревић

Врана Перса је скрила свој плен, детективски, наравно: погледајте како се горди! Снимак је аутентичан.

Врана Перса је скрила свој плен, детективски, наравно: погледајте како се горди! Снимак је аутентичан.

= видети и : in flagranti – plagijati    (Антологија плагијата Милоја Дончића „Ресавска школа“)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s