Рели Алфандари Пардо

Ова београдска Ана Франк, данас живи у Тел Авиву, а скривала се у једном београдском шпајзу од 1942. до 1945. године

Незахвално је бавити се историјом нечијег живота јер увек може нешто да се изостави или не пренесе фактографски, онако како је стварно било. Зато ће ово бити више импресије а мање чињенице о Рели Алфандари Пардо.

Ова београдска Ана Франк– сличност је по дневнику који је водила у истим годинама када је дневник писала Ана – има две адресе. Прва је била, од 1929. године, у Кајмакчаланској улици у Београду, све до 1941. Друга је од 1946. у Француској, а онда у Израелу.

На Рели ми је скренула пажњу њена сестра Мирјана Вуисић, слушатељка београдског радија на коме је пре неколико месеци емитована прича о Бранку Лустигу који је детињство провео у логору Аушвиц. Потом, после рата као продуцент Вељка Булајића стигао је до Холивуда и тамо зарадио два Оскара за продукцију Спилберговог филма „Шиндлерова листа” и „Гладијатора” Ридлија Скота. Мирјана Вуисић је слушала емисију о Лустигу и хтела је да дође до његове адресе. Кад ме је позвала телефоном рекла је да би Лустигу требало послати Релину књигу „То је био само пикник”, издање Београд 2014. Никад нисам чуо за Рели и њену књигу. Потражио сам је на нету и нашао утиске читалаца:

„Писац ове дивне књиге је Рели Алфандари Пардо, београдска Јеврејка која је ратне године провела у Београду, скривена у шпајзу величине креветског душека.”

„Рели је написала књигу која је чист архив душе са сликама Београда. Док читамо књигу, као да гледамо документарни филм или слушамо тонски запис, нема неке разлике. Као да смо са њом провели три страшне године склупчани на душеку шупе читајући заједно велике писце који су јој давали наду да је свет, ипак, добро место и да необјашњивом злу мора доћи крај.”

И ја сам прочитао књигу. И на вези сам са госпођом Рели електронском поштом. Наша преписка се дешава у време овогодишњег израелско-палестинског сукоба.

Она пише:

„Сада сам послала и-мејл госпођи која је тако опширно изнела своје утиске у вези са догађајима које сам описала да сам, као по обичају, питала да ли то и она пише књигу?! Овде је политичка и друштвена несагласност толико неподношљива. Не радим ништа изузев што гледам телевизијски програм, где нам десетине ’специјалаца’ пробијају мозак; али, нажалост, као сви они који не иду на посао, и ја нисам у стању да се откачим од телевизора и мало смирим… Биће примирје.”

Посвета у књизи је написана брату и родитељима настрадалим у логору. Отац им каже 1939. приликом одласка код фотографа: „Једнога дана ћете схватити да је породична фотографија нешто сасвим друго, остаће као успомена на родитеље, на ваше детињство, имаће почасно место у албуму, у нашој кући, библиотеци…”

Рели скромно објашњава да је књига настала из жеље да остави неки траг о себи, својој деци. Она није професионални писац. Наслов књиге настао је случајно. Срела је неку госпођу у Тел Авиву и када су се распитале где је која била за време рата, Рели је поменула Београд и „свој” шпајз. Жена је одговорила: „То је био само пикник, ја сам била у Аушвицу.”

Шаљем госпођи Рели нове утиске читалаца:

„Књигу сам читала без даха, са сузама у очима. Иако због свега трагична, а пре свега због тематике, драматичног личног искуства, књига је и документ и ода животу, посебно гледана очима дванаестогодишње девојчице…”

Ако овај новинар каже да је Релина књига за Нобела мало ће људи поверовати у то.

Ево неких упоредних података о две девојчице: Ана Франк је рођена у Франкфурту на Мајни 1929. године. Рели Алфандари Пардо рођена је у Београду 1929. године. Породица Франк се крије 1942. у тајном склоништу где Ана почиње да пише дневник. Рели се 1942. скрива у Аранђеловцу, а потом у Београду, у Дечанској улици, у тајном скровишту; ту записује свој архив душе.

У магловитој будућности овог времена, њих две ће остати као ликови које су рат и несрећа спојили.

У том шпајзу, за разлику од Ане, Рели је имала више среће да преживи.

Рели у сећањима на свој „пикник” описује историјске догађаје тога времена као репортер са лица места.

Мирјана Вуисић је у праву. Треба књигу доставити Лустигу, а преко њега Спилбергу, са препоруком. Или, можда, неки домаћи редитељ има бољу идеју пре него што се деси да Србима неки други културни посленици из неке друге земље, открију нашу Ану Франк.

Новинар   Драгослав Симић  објављено:у Политици: 05.12.2014.