НИШТА НЕОБИЧНО

НАМЕРА

И Судбина

Нисам имао среће са многим рукописима својих књига. Понеки од њих беху заточени код београдских издавача (доминантних монопослких комунистичких издавача, да им не наводим имена, јер би им учинио услугу!), као на робији. Као да је те рукописе неко „уврачао“. Ако мислите да ја сада, много година касније, све ово пишем, како бих покушао да скинем „враџбину“ са читавог низа мојих наслова који су штампани окаснело, и опет у незгодно време, грдно се варате. Не пишем ни мемоаре, ни меморандум. У јануару 1994. године покушавао сам да средим своју сеоску библиотеку, али полице су заузели (неколико дужних метара!) дневници и бележнице, које сам водио од најранијих дана… Нагомилало се… Шта да чиним са свим тим дневницима и бележницама, које су већ почели да нагризају влага, године и мишеви, понеке претворивши у фину папирнату плеву?
Да их бацим у старо зарђало гвожђе, као што је много шта одбачено? А можда да прелистам и читам све то поново? Зашто? Да бих се у огњу страдања освестио и засијао као усијано гвожђе?

Док сам листао не једну бележницу, у којима је било свега и свачега, одлучио сам да ускратим задовољство књижевним лешинарима, јер би они сигурно после моје смрти по свему томе роварили не сналазећи се у мору рукописне заоставштине. Ја сам водио све те бележнице не да би их објављивао. И тако читаву једну зиму прегледао сам безбројне странице, покушавајући да сазнам на шта сам протраћио многе дане, месеце, па ако хоћете и године, најбољи део живота, тврдо решивши да се стесним, напрегнем и освестим, да се поклоним, окадим и запечалим, да пођем путем Бога и ковача. Ковач понекад одбацује гвожђе које му се не допадне. Узима неко друго и више пута га баца у огањ и поново кује, да би исковао од њега нешто сасвим друкчије, корисније, можда и леше?
Те зиме ја нисам урадио много, осим каталогизовања. Верујући да ме Бог није одбацио после првог жарења него ме је бацао у ватру много пута, да би од мене исковао нешто неочекивано, прекаљено…

Изводи из бележница и дневника

ЛеЗ 0009122