_____________________
СТАРАЦ КОЈИ СЕ ПОДМЛАДИО / Властимир Станисављевић Шаркаменац
Мислим да сам се пресељавао из најмлађег узраста у следећи. И баш на самој међи од сна и јаве, у лажигаћама, док сам несигурно селио равнотежу стајања, час са једне, па на другу ногу, саже ми се старац и дохвати ме једном шаком за оба обрашчића, прозборивши нешто што ми није било знано као реч. Потом, кад виде да сам се учврстио, помилова ме по коси, и неста као што нестају слике из сна у тренутку кад се отворе очи јаве.
Почео сам у том новијем узрасту већ разликовати дедину кућу од лубенице, девојку од старице и виноград од теразија. Памтим то, јер баш са таквим једним теразијама поново сам видео истог старчића док сам у лојзу узбирао гроздове кербомета и ћибрика и стављао их на овећи лист са гиже да се не упрљају на земљи. Старчић је покупио све гроздове, ставио их на један тас теразија и видео сам како је та страна отежала. Осмехнуо се и тад их вратио, један по један, на винов лист, благо ме гледајући, као да је хтео да зна шта ћу онда урадити. Ја сам их узимао исто тако, једног по једног, одувавао са њих, ако је било, оно мало земље и „зобао“ их, али не зрно по зрно, већ „два по два“. Памтим те очи на мојим очима, и те руке на мојим раменима, кад су ме стегле и ставиле да седнем на руб неке чудне свиласте му хаљине, као скут неке предивне девојачке спаваћице од кринолина, што ју је имала једна моја даља сестра, чија је баба, а сестра мога деде, отишла далеко, удвши се, у Америку, па је спаваћица отуда и стигла. Кад сам се добро најео некалемљенога грожђа, добри старац ме је поново усправио, благо погледао и нестао као и први пут, без речи, као из сна. У том посебном погледу прочитао сам неком дечјом памећу да старчић није мерио тежину мог набраног грожђа, то је могао да процени, угледавши гомилицу, него као да је кантаром мерио душу којом сам узбирао гроздове, јер док је одлазио онај тас на теразијама у његовој руци још је остао нижи.
А једном смо опет чували стада оваца под планином. Овце су остале уз реку на горњем току, а ми овчари иђасмо напред низ реку, јер су се стада и сама при сунчевом заласку повлачила према селу, низводно, и наливала водом оно пуно траве коју су прерубила у току спарне дневице. Таман смо предахнули од несносне врућине у ишчекивању захлађења, да дође одозго са извора под гором, кад, имали смо шта и да видимо: уместо свежине коју су гарантовали црни облаци набодени на врхове Дели-Јована, долазили су нам у сусрет, и то са претњом да нас потамане и однесу некуд бестрага, огромни клобуци и наноси воде који су за метар-два надвисивали корито реке и њену воду. Други претећи ток спуштао нам се с бока увалом једног поточића који је увек био сув, а посебно лети. Оба су тока била пуна удављених оваца.
Кад смо помислили да нам спаса нема, и кад сам се ја прекрстио, као што ме је баба и учила да чиним у пољу кад јако грми, док су се на врх планине, на њега празнећ се, стропоштавали убитачни громови, а усправно чело оне водене масе било на неколико десетина метара од нас, угледах уз реку, првог на удару, мог доброг старчића, само сад окренутог леђима, како испушта теразије и у обе руке узима неко жезло, неко гвоздено мотовило са роговима на једном крају и, као кад се виљушком намотавају шпагете, он заправо намотава и упреда обе долазеће, скоро нас додирнуле, воде, и реку и поток, намотава у једну исту уплетену кику. Тад намотану балу сена, али водену, хитну са целим гвожђем на ону другу обалу, ка којој није текао поток, и, река потече и изли се на другу страну, те ми, деца, пси и овчари, остасмо у сувоме, заобиђени. Осташе и неколико вапаја за помоћ на дечјим устима тако залеђени као неодваљени крик који се задржа баш тако, барем мени, да испуњава груди и обезбеди долазак неке милине, кад год се сетим снажних старчевих руку које су вртеле тешку гвоздену вùлу великом и чудном брзином.
Ако се претходна два пута нисам трудио да сазнам ко је тај човек, сада сам се већ упињао да до решења загонетке дођем, више него друга деца, од којих је понеко тврдило да старчића није ни видело. Заглеђивао сам прво свога деду. Могао је личити на старца са теразијама у руци, ал по тим очима мојега деде знао сам да то нису исте очи као оне „из винограда“. Заглеђивао сам и све старије људе у селу. Нико ми се није учинио тако, у једном истом трену, и добар и велики. Додуше, деда ми је на гробу наших предака често говорио о неком претку који је волео гвожђе, па је познавао све занате, коларски (био је најбољи окивач кола), оштрачки и поткивачки (обување стоке), а кад сам га питао да ли је тај некада носио хаљину од свиле, као наша Загорка, унука његове сестре Даре у Америци, он ме је чудно погледао. А кад сам рекао да сам такве хаљине виђао на нашим сликама светаца, на црквеним зидовима, он ме је још чудније погледао.
Колико год да сам био запео, нисам много више сазнао о старцу. Готово да је то било све у детињству, јер сам после одрастао и не имадох ниједну прилику да га поново сусретнем.
*
Тек кад сам остарио, почео сам да сусрећем у једном великом светског граду, где сам живео, човека који је личио на мог посетиоца из детињства, али је овај био просјак. У почетку бих се ја понудио да му помогнем, купим јефтиног црнога вина у пластичној боци, јер му га на каси нису давали како би га, због воња који је ширио, одбили од њих. Тек касније сам приметио да овај човек има исте очи као онај мој посетилац у детињству. Бољерећи, у винограду. Али овај је био од мене млађи, па ме је то збуњивало и није дало да их упоређујем. Међутим, једном кад сам му се пожалио да већ 14 година вучем алергичну кијавицу, чуо сам од њега да би требало да одем у апотеку и купим шпански кортизонски лек фликсоназе, и да ће ми од тога престати, што је било тачно.
Још неколико пута сам се уверавао како ми је помогао код неких ситних ствари којима други нису придавали важности. А кад ми је на моје жаљење објаснио да та срчана аритмија коју имам долази од црног вина и да би га требало престати пити, што се показало тачним, наравно, да сам се морао опет питати, као и пре, у детињству, ко је тај старчић који се чини и млађим од мене. Посебно зато што је једини од свих просјака увек уза се имао гвоздени механизам неког баченог кревета, на којем је спавао ноћу. Значи волео је оно исто – гвожђе.
Био сам напола да се сетим да је то исти добри старац, а посебно данас кад сам га видео са теразијама у руци – сетио сам се. Било је то 21. новембра о. г., јер он сваког 21. новембра узме и теразије у руку, те тако проведе дан, и помаже људима, на улици, па ко га позна, позна. Ја сам га познао. Па био је то Свети Архистратиг Михаило који је помагао и Богу да зле анђеле у пакао спроведе и добре избави, а некмоли људима, којима обилато помаже, само га ми не примећујемо, као што је то мени чинио целога живота откада сам се родио, па до овога трена кад откривам да је то он, и кад сам одлучио да му напишем причу, што, ево, управо и чиним. А сад је млађи, јер се таквим само чини, пошто сам ја, некада дете, кад је он био средовечник, почео да старим, и ево, остарио.
А тог 21-ог новембра ми је рођен и покојни отац. 30 дец. 2015, Париз
ЛеЗ 0008635
ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ 