Сви чланци од m950

Оснивач ЗАВЕТИНА, управник Сазвежђа З, писац, издавач, уредник, визионар

ТРИ ФРАГМЕНТА

 

богомољка на чипки

На крају једне бележнице вођене крајем 1973.

 

 

*

Одједном сам био сасвим сам између свих оних предмета и књига, стихова исписаних по зидовима и ћилима моје собе, потонулих у љубичасте сенке и неописиву тишину. Кроз одшкринут прозор је надирао снажан мирис сазрелог грожђа и земље после кише…

* *

Они су, недељом поподне, често заједно, обилазили њиве и ливаде, винограде и багремаре и разговарали о изгледима на лепу будућност своје деце, нас.Управо у таквим тренуцима приближавали су се једно другом, свакако је мајка држала оца испод руке, устрептала, срећна, и тако су ишли кроз детелину која је пристигла за кошење, или кроз набујалу лозу винограда коју је требало заламати…

* * *

Дивно беше, дивно и узбудљиво, стајати на платформи вечерњег воза  – тамо још од Чешљеве Баре и посматрати како се завичај оцртава у блиској даљини. Како се гомилају брегови који нису сасвим близу и не притискају, већ су далеки и плави, чудесна земља богата рудницима и шумарцима, са неколико белих небеских барјака изнад. Боже, како је лепо имати завичај и у њему свој дом, мајку, оца, браћу и сестре, фамилију, својту…

тераса на којој понекад предвече или ноћу седимо са Лејди и гледамо у звезде

_________

* Читам све то што сам бележио у једној подебљој свесци могуће 1973. године. Тад су били живи и отац и мајка, и чинило се да ће такви остати заувек. Да ће их заобићи пролазност, старење, судбина… Сад они леже тамо у Поточићу, на гробљу Доње Мале, на парцели где се укопаваху Лукићи, последњих стотинак и више година. На тој парцели више нема места за укопавање! Лукићи су овамо добегли из крајинског села Јасеница, који сам први пут видео недавно. Прво је мајка преминула (2002), па отац (2014) – он је последњих година често опомињао да отпутујемо и видимо село Јасеницу, иза Штубика; и село Цветка (западна Србија), где је погинуо 1944. године Стриц (очев старији брат). Стричево име је исписано масном зеленом бојом на гредама нашег сеоског коша – и ту је он  увек жив и млад, као на сачуваним фотографијама са његовог венчања (1943). Покојни  Михаило је имао жељу да, Јасеницу и Цветку, види, због нечега што се не може изразити никавим речима; нисмо стигли  да је испунимо. Оба та одласка – мајчин и очев – враћају се, као што се и духови преминулих повремено враћају невидљиви у куће у којима су становали – можда се од тога плаши Лејди, понекад, гледајући упорно у правцу пећи у трпезарији; као да у тој пећи и пепелу заосталом иза одласка домаћице и домаћина има нешто, што псеће очи виде, а ми нити видимо нити осећамо.

Не, нећу писати коментаре, нећу се изругивати цитираним забелешкама. Тако сам тада осећао. Сад ми се чини да сам у много чему претеривао, завичај је човеку судбина, земља, левак који га на крају усисава…   (23.08. 2018)

 

Advertisements

Летњи Аранђеловдан

 

26.08. 2018

Цвет бундеве, опрашивање. Снимљено на дан летњег Аранђеловдана. Мишљеновац. Србија, 2018.

 

Lik anđela Gavrila slika sa presvetom Bogorodicom Marijom, koja prima Blagovest, na carskim dverima pravoslavnih oltara koja se simbolično otvaraju u toku liturgije jer je ovaj događaj otvorio put u Carstvo nebesko. Najveća i najradosnija vest u hrišćanstvu koju je javio Blagovesnik je vest o Vaskrsenju Hristovom.

Sveti arhangel Gavrilo je i simbol dobrote celog čovečanstva – ikona Belog Anđela je poslata u kosmos kao simbol ljudskog pozdrava drugoj vasionskoj rasi pošto Sveti Gavrilo je i univerzalni simbol ljubavi, mira i radosti u čovečanstvu. Beli Anđeo je i od strane UNICEF-a odabran kao simbol Evrope.

Freska u srednjevekovnom manastiru Mileševi poznata kao Beli anđeo proglašena je za sliku prošlog milenijuma.

Foto: Wikipedia/Snežana Trifunović

Smatra se da je ovaj letnji praznik ustanovljen na Svetoj Gori u 9. veku, za vreme careva Vasilija i Konstantina Porfirogenita i patrijarha Nikole (Hrisoverga) posle javljanja arhangela Gavrila u jednoj od karejskih kelija koji prstom po kamenu ispisao pesmu Bogorodici „Dostojno jest“.

Gavrilo je prvi uz arhangela Mihajla koji je predvodnik vojske anđela i sila dobra, a za njima slede ravni po časti Rafail, Uril, Selatil, Jegudil, Varahil i Jeremil.

Saborni dan svetog arhangela Gavrila praznuje se takođe 8. aprila, odnosno 26. marta, prema julijanskom kalendaru, kada SPC slavi njegova javljanja kroz svu istoriju ljudskog spasenja.

Foto: crkvenikalendar.com

Za ovog sveca su vezni mnogobrojni običaji. Devojke ne valja da uzimaju ručne radove u ruke, da šiju i pletu. Ali u narodu je ostalo ustaljeno verovanje da je ovo najbolji dan za novi početak.

Svetom arhangelu Gavrilu je dobro da se mole nerotkinje, jer se veruje da on donosi „blage“ i lepe vesti.

Arhangel Gavrilo je često slavljen svetac. Narod ga smatra zaštitnikom ljudi i stoke od vremenskih nepogoda.

Po predanju, arhangel Gavrilo je neko vreme bio na Mesecu. Jednom je sleteo na Zemlju i napio se vode s đavoljeg izvora. Đavo ga potera, stigne na Mesec, potegne ga grebenom i zakači mu taban. Od tada ljudi imaju ugnute tabane.

MOLITVA SVETOM ARHANGELU GAVRILU

Sveti Arhangele Gavrilo, koji donese neizrečenu radost sa neba Prečistoj Djevi, ispuni radošću i veseljem srce moje gordošću ispunjeno. O veliki Arhangele Božiji Gavrilo, ti si blagovestio Prečistoj Djevi Mariji začeće Sina Božijeg. Objavi i meni grešnom strašni dan moje smrti i umoli Gospoda Boga za moju grešnu dušu, da bi mi oprostio moje grehe; da me ne zarobi lukavi demon i ovlada mnome. O veliki Arhangele Gavrile! Sačuvaj me od svih nevolja i svih bolesti, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

= извор: видети више: >>>>>>>>>>

 

ЛИРСКО БЛАГОДАРЈЕ / Душан Стојковић

 

(Увод)

 

извор: Душан Стојковић ЕХО СНА : (Антологиуја песама иностраних гостију фестивала „Шумадијске метафоре“). -Ценар за културу:  Младеновац, 2017, 204 стр.; илустровано, 21, цм. – 300 прим. – стр- 45-50. – Стр. 5 – 8 Лирско благодарје /  Душан Стојковић

Фестивал „Шумадијске метафоре“ посто-
ји од 1987. године. Ова година је јубиларна и
стога смо решили да се појавимо са антологијом
песама иностраних гостију који су на почетку
трајања нашег Фестивала били драги угледни го-
сти Младеновца, а од онда када је фестивал по-
стао саставни део Међународног сусрета писаца
у Београду, почели да се појављују на представ-
љању наших издања на тим сусретима.
Увек смо имали по једног главног госта и
он је, као такав, био штампан (избор песама и
уводна студија) у нашим зборницима, али смо
имали и друге госте који су такође на нашим
скуповима читали песме и потом у зборницима
били заступљени са макар једном песмом. Да би
то могло да буде уприличено како ваља ангажо-
вали смо значајне познаваоце различитих књи-
жевности и познате преводице. Резултат наше
сарадње књига је која се сада налази пред вама.
Још 2010. године када смо, у намери да
прославимо стоту књигу коју смо издали, штам-
пали мини-антологију Сто у којој су, поред пес-
ника заслужних да наш Фестивал уопште за-
живи, победника Фестивала, добитника повеље
„Карађорђе“ за животно дело коју он додељује и
песничких младеновачких нада, били представ-
љени – са по једном песмом – инострани гости
нашег Фестивала.
Ово је нешто друго и много разуђеније.
Сада добијамо једну, околностима ограничену,
антологију светске поезије која је, с једне стране,
благодарје онима које смо били у прилици да
угостимо а који су нас својих стиховима дари-
вали, с друге стране, показатељ колико су наши
преводиоци у стању да се ухвате у коштац који
им превођење стихова са других језика намеће, а
са треће – и најважније – цветник који доноси не
малу прегршт антологијских стихова и песама из
најразличитијих песничких средина.
Наши песници били су у прилици – напи-
сали смо већ – да се друже са својом песничком
сабраћом и из иностранства пошто већ скоро
двадесетак година на Фестивалу учествују и ино-
страни гости (неки од њих спадају у најпознати-
је песнике у својим земљама). Ево њиховог спис-
ка: Ангел Думбровеану (1998), Румунија; Вјаче-
слав Купрјанов (1999), Русија; Разван Вонку
(1999), Румунија; Кајоко Јамасаки (2000), Јапан;
Нефтали Сандовал Векарић (2001), Колумбија;
Силвија Монрос-Стојаковић (2002), Аргентина;
Бабкен Симоњан (2003), Јерменија; Антонио
Порпета (2004), Шпанија; Џонатан Боултинг
(2005), Велика Британија; Ласе Седеберг (2006),
Шведска; Катарина Фростенсен (2007), Шведска;
Андреј Базилевски (2008), Русија; Славе Ђорђо
Димоски (2009), Македонија; Елка Њаголова
(2010), Бугарска; Нико Графенауер (2011), Сло-
венија; Иво Светина (2012), Словенија; Маја
Видмар (2013), Словенија; Влада Урошевић
(2014), Македонија; Ђорђе Вултуреску (2015),
Румунија и Ханс Тил (2016), Немачка.
Поред њих, инострани гости нашег фести-
вала били су и многобројни песници из Пољске
(Ева Зонеберг, Лукаш Мањчик, Александар Нав-
роцки, Ерик Островски, Гењуш Касјанович, Вла-
дан Стаменковић и – двапут – Гжегож Латушин-
ски), Норвешке (Кирсти Блум), Чилеа (Сесилија
Валдес), Панаме (Рафаел Муњос Сајас), Сједи-
њених Америчких Држава (Дејвид Холер и Ђек
Маринај), Кине (Лиу Хангјинг, Ћин Ћиенфан,
Донг Шенглонг, Ченг Ен Бо, Чен Д`Хунг и Ђиди
Мађа), Турске (Ерол Туфан), Индије (Рита Мал-
хорта), Велике Британије (Ричард Бернс), Грчке
(Катерина Коризони и Епаминонда Констандако-
пулос), Француске (Женевјев Клавсен и Филип
Танселен), Македоније (Разме Кумбароски, Гане
Тодоровски и Славе Ђорђо Димоски), Црне Горе
(Будимир Дубак), Белгије (Роберт Сталтерс),
Шведске (Елеонора Лутхандер), Немачке (Тоби-
јас Бургхарт, Михаил Шпајер и Волфганг Фезе),
Украјине (Васил Махно), Белорусије (Едуард
Акулин), Румуније (Думитру М. Јон, Каролина
Илика и Славомир Гвозденовић по два пута и
Ђорђе Вултуреску), Шпаније (Мануел Кирога
Клериго, Педро де ла Пења, Хајме Б. Роса и Ал-
берто Гарсија Тереса), Бугарске (Георги Борисов,
Николај Шопов, Пламен Панчев и – два пута –
Роман Кисјов), Италије (Алберто Пиперно, Анђе-
ла Ђанели и – два пута – Ана Саноликуидо) и Ру-
сије (Вјачеслав Купрјанов и по два пута, Алек-
сандар Герасимов и Сергеј Гловјук).1 Неки од
њих били су и главни инострани гости нашег

Фестивала те се њихове песме налазе у првом
делу наше антологије: Славе Ђорђо Димоски,
Ђорђе Вултуреску и Вјачеслав Купрјанов.
Поновимо још једном, пошто је то сушта
истина, Младеновац је постао, и остао, песнички
град и не само у време одвијања Фестивала. За
њега се зна у свим срединама у којима је поезија
присутна, дакле – свуда. Поезија нам је једна од
најлепших улазница у свет. Ништа лепоту не мо-
же да ограничи и пороби. Где се песникује, ту се
пуним плућима живи. Многе наше књиге
подеље- не страним учесницима међународних
сусрета писаца у Београду путују у свет и налазе
место у страним библиотекама и на иностраним
факултетима. Њихове књиге долазе у наше руке.
Поезија незадрживо кружи и поетском светлош-
ћу све обасјава.

Душан Стојковић

___

1 Када је о овим песницима реч, бирали смо оне међу њи-
ма које ћемо антологијском песмом заступити у нашем
цветнику.

Завет / БелаТукадруз

 

Среда 17, 09. 97. , 7:16 ч

Мит и метафора.

Не подметати. Не подваљивати. Не изводити вешто клевету. Не лагати.

     Колико има истине у ономе што пише  у новинама, прогласима, истраживањима?

      Какав је овај народ?

      Какав је ово свет? Камелеонски? Прелетачки?

Колико је њих одржало саборни завет?*

– – – – – – – – – – –

Двадесет година исто, исто…

Уочи Божића, 2018.

_________________

*

Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић: Aleksandar P. Karađorđević (London, 13. avgust 1924Pariz, 12. maj 2016) bio je najstariji sin Kneza Pavla Karađorđevića i Kneginje Olge.)
„… мој отац никад није хтео да говори о политици у кући…нисмо знали шта се десило (27. марта 1941. године у Београду)…то је касније дошло и почели смо да разумемо…после рата је мој отац био у Африци… прво у Кенији…..и то је упропастило нашу земљу, почетак рата, који није био наш…како сам се осећао после, 1947. године…један стари пријатељ је дошао у Јоханесбург где смо живели, ја сам се упознао са њим и са његовом женом која је била златна Рускиња. И тај пријатељ је рекао оцу: – Дозволите ми да водим Александра у Лондон, било би много боље за њега, него да чека у Јужној Африци…И тако је и било, отишао сам код њега, и живео код њега…Кад се родите као Карађорђевић, српски кнез, онда вас чека најтежа школа…најтежи факултет, најтежа војна академија на свету… морате се научити шта значи бити Србин, постати Србин…Морате се научити шта значи служити Богу и Србији…И оно што је најтеже: за то вам је потребан таленат од бога. Морате имати љубав за сваког Србина или Српкињу. Без разлике да ли су згодни или незгодни. Без разлике на њихово политичко опредељење. Неопходно је да се упознате са свим особинама народним. Да знате које су негативне а које позитивне. Онај ко жели да служи Србији, прво мора бити спреман да се жртвује за њу. ….. Прво морамо да разумемо да комунизам траје сувише дуго…И за време комунизма људи су били затворени, живот је био не знам. Можда добар за неке? Али људи нису били слободни. Нису могли да путују, нису могли да чувају куће…све је било национализирано…и то остане… Да лечимо то…то треба…не знам… комунизам је био педесет…шесдесет година…Како ћемо у десет дана да поправимо све то?…То није могуће. Али ако људи читају мало и виде … ми нисмо били једини који смо били под тешкоћом комунизма…на жалост има их више…још један дан и то ће бити – Аа, јуче је било тако! Али данас још није тако…Српска краљевина мора бити саборна или је неће бити!Дакле српска Краљевина ће будући да је саборна сабрати окупити ујединити све Србе око идеала Српства односно на основу једнакости у правима и обавезама. Саборност је једна јако важна ствар и то треба да буде циљ живота. Живот, знате, има пуно путева, има леви, има десни, али има и трећи пут и то је најважнија ствар за мене. Трећи пут прекида све друге путеве. Ми морамо увек да будемо отворени нашом мишљу другима: шта хоће, шта траже, шта су њихови циљеви?…То је велики пут и то сви међу нама треба да научимо и да учинимо у нашем животу…“
1
Својим сећањима на детињство, на оца, на рат, размишљањима о судбини Србије, Кнез Александар Карађорђевић бодри сународнике и враћа им самопоуздање у тешким временима, употпуњујући недостајућу светлост наше, сувише дуго одсутне круне. Својом пореклом, сједињујући у себи крв многих европских династија, од Романових до грчких и данских принчева, Кнез је сведочио о живој монархистичкој идеји аутентичне, аристократске Европе нација. – видети више:  Dostojanstvo i nada – Knez Aleksandar Karađorđević

 

РЕЛИГИОЗНО ИСКУСТВО / БелаТукадруз

Посвећено једном од најсензибилнијих чланова тзв. Имагинарне редакције (Сазвежђа З)

У оно време када сам, био млад и неопрезан, као Давид,
и пасао овце и краве
у Бојном Потоку,
и читао „Горостаса из Јасне Пољане“
заспах на путањици, у багремару,
омамљен мирисом процветалог багрема
и дивљих јагода.
Пробуди ме неко шиштање
изнад прса
Змија црна крупноглава шумска
палацала ми језиком
изнад главе
У трену видех
да је прогутала
фазана, и да јој се надуо
трбух: заглавио се
између мојих ногу!
Подигох јој хладни трбух
голим коленом и она одпуза
даље, у шибље…
Не моја брзина,
већ Бог, само ме је Бог
спасио и сачувао тога дана.
И од тада више никад
не заспах у шуми!
Бадњак, Шведска. Поздрав свима – мојима

Актуелност једног коментара. Цитат

 

„Пустио“ сам овај Ваш коментар, иако ми се чини да је последња реченица у њему, без аргумента, доказа. Ја знам да је тешко доказивати ту врсту тврдњи, али вреди покушати. Мислим, озбиљнији људи би то покушали. Чини ми се да поново и поново треба читати Винаверову „Пантологију“, узгред радо критике пишу људи који су , ако смем да кажем, „позвани“ (не од уредника, него изнутра, из себе и „амбиса“ творевине, дела; из дубљег разумевања. Јер и критика је својеврсна уметност разумевања. Али код нас, често доминира, секташка критика, наметачка, бирократска и плитка у огавном хвалидбеном клишеу… итд.). Винавер је најжешће критиковао Поповића, па је у жару жестине, понекад, страдало и оно што Поповићу нико разуман не може оспоравати, јединствено дело „Српски књижевни гласник“ – главно и неспорно дело Б.П….  – видети више

СТРАШИЛА НОВЕ СРБИЈЕ (ТРАНЗИЦИЈЕ) / Белатукадруз

 

(карактеристични одломци)

 

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Оквир празнине и опустошења – лето 2013 – лето 2014. Фотодокументација Заветина

1

Не хвали се, Време, да се мењам ја;

Те пирамиде, моћне, које знамо

Мени нису ново чудо које сја :

Већ старо рухо, преврнуто само…

Шекспир, СОНЕТИ (CXXXIII)

…Попео ми се на главу Кепец,

прави мали злобни дух (Епохе).

Брзо ми од тог времена расте брада

и само ми се повремено јаве виле загоркиње

Говоре о нечему

што мисле да је важно

Али ја чујем речицу шумску, што тече бистра

мрсећи влати зелене траве што расте сама

из себе брже од малог детета,

док неко долива у крчаге воду заборава

и воду омају, а ја га не видим:

видим само као се вода прелива…

Сваки је монолог глуп и монотон

и унутрашњи; чак и кад се свест разбистрава

као вода у шумском потоку после пролећног пљуска

Прекинута песма, пева саму себе

Парламент је – – –

Влада је – – –

(Нема адекватног поређења)

Само су у овом Недођину могући ти –

што би ма где другде могли бити: министри Кошмара!

 

2

МУКТАЏИЈЕ

 

livadama i sumama homolja
Хомољски салаши, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић. – Ливадама и шумама…

Муктаџија до муктаџије!

Од дванаест до два

био је увод у сабор муктаџија.

Додељена је повеља

једном од чувених муктаџија

Од четири до осам

седница Дрштва муктаџија

узели су нам мукте

пола дана, пола живота

Мукте вино

мукте сок

мукте коњак

мукте сликање

мукте ручак

мукте вечера

мукте ухљебље

мукте путовање у свет

мукте одевање

мукте кућа

мукте брашно

мукте со

Ни богатији вилајет

не би могао

да навасује

оволико муктаџија!

 

(Среда,28. мај 1997.)

= извор: из необјављених целина и рукописа српских песника

ДОБИТНИЦИ ПРИЗНАЊА СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ ЗА 2017. ГОДИНУ

 

 

ОДЛУКА И КРАТКО ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ О ДОБИТНИЦИМА ПРИЗНАЊА ЗА 2017. ГОДИНУ

 

Жири Српске духовне академије из Параћина у саставу: Биљана Бабанић, књижевница и ТВ новинар, Љиљана Мокрицки, књижевница и Мирослав Димитријевић, књижевник, председник Српске духовне академије, после више сесија и консултација, на састанку одржаном 4. маја 2017. године, у згради Народне библиотеке у Параћину,  једногласно је донео следеће одлуке:

Награду РАВАНИЧАНИН, за трајан допринос српској књижевности, духовности, култури и националној баштини ове године добили су врло значајни, познати и признати српски књижевници, који су оставили трајан печат у српској литаратури и осигурали место и у историји књижевности. Награда Раваничанин им се додељује као признање за свеукупан досадашњи вишедеценијски   књижевни рад и стваралаштво, односно као награда за животно дело. А лауреати овог високог признања су: Верољуб Вукашиновић, професор из Трстеника, песник, прозни писац, антологичар,  публициста, књижевни критичар, организатор и утемељивач чувених „Јефимијиних дана“ и других културних сусрета и манифестација, уредник часописа „Проза“, библиотекар и директор библиотеке у Трстенику, једном од жаришта српске културе, аутор више књижевних дела. Добитник бројних књижевних признања, врло високог рејтинга. Превођен на више језика, члан је УКС-а и академик Српске духовне академије; награду Раваничанин понео је  и проф. др Велибор Лазаревић из Беле Воде, новинар, уредник и одговорни уредник у Општеобразовној редакцији РТС-а (од 1990. до 2005.). Уређивао серије Дворови Београда, Трагом Карађорђа, Музеји Србије, На изворишту. Аутор је многобројних документарних емисија из крушевачког краја.Предавао је историју новинарства, телевизијско новинарство и ТВ сценарио  на Факултету за хуманистичке науке у Београду. Ради као научник сарадник у Институту за српску културу у Лепосавићу и председник је Научног већа. Приредио је и уредио осам књига, антологија и зборника. Аутор је тринаест књига из области историографије и књижевности и бројних научних радова. Покретач је и организатор бројних културних акција и манифестација у крушевачком крају. Иницијатор и оснивач неколико црквених и манастирских библиотека, Специјалног резервата природе “Осредак“ у долини Мораве, манифестације Дани књегиње Милице у Жупањевцу, научног скупа о ликовном уређењу града Крушевца, Музеја вајарства и клесарства Моравске школе, Розете, вајарске и мозаичарске колоније у Белој Води. Члан је Удружења књижевника Србије.

 

Признање ПЕСНИЧКА ХРИСОВУЉА, за изузетан допринос српској поезији, књижевности, култури и духовности понели су врло истакнути српски књижевници: проф. др Драгомир С. Радовановић из Лесковца, аутор преко 150 објављених књижевних и научних дела, добитник бројних награда и признања, један од најистакнутијих полифоних стваралаца Јужне Србије и српске књижевности уопште: песник, романсијер, драмски писац, приповедач, сатиричар, етнограф, публициста, сакупљач народних умотворина и етнолог. Од књижевних дела треба истаћи: трилогију Романи са Хисара, Приче са Хисара, Сатиричне приче са Хисара, два тома Афоризми са Хисара, драму Лесковчанка, роман Мреже паукове, а од песама три књиге песама и лирских минијатура… Др Драгомир Радовановић је члан УКС-а и  академик Српске духовне академије. Ову награду су понеле и  Бранка Максимовић из Брезовца код Аранђеловца и Златија Радовановић из Батуше код Малог Црнића. Бранка Максимовић је песникиња из чувеног круга песника са села, високорангирана у тој плејади песника које је пронашао, подигао и афирмисао Драгиша Витошевић, песникиња уз раме Милени Јововић, Србољубу Митићу, Добрици Ерићу, Пауну Петронијевићу и другима. Објавила је шест књига поезије: Пред земљаним вратима, Седам небеских кола (двојезично издање), Зелене птице завичаја, Уморно време, Ткаље (са Златијом и Радом Пејић), а заступљена је у врло значајним антологијама: Сеоска лира, приредио С. Марковић, „Пастир тражи дно неба“ Драгише Витошевића, Лирски бруј Шумадије (2004/2005), а снимљен је и документари филм о Бранки Максимовић.

       Златија Радовановић из Босуте код Аранђеловца, сада живи и ствара у Батуши код Малог Црнића. Члан је УКС-а  и наступа заједно са песницима стишког круга. Објавила је три књиге песама: Светлост тихог ткања (1998), Између обала светлости (2003), Ткаље (заједно са Бранком Максимовић и Радославом Радом Пејић) 2010). Заступљена у антологији „77 песника“, приредио Миле Недељковић, у антологији песника Мирослава Лукића и „Ирис у оку Стига“, приређивач Ана Дудаш. Објављује у периодици у Србији, Канади и Аустралији. Добитник више признања и награда.

Слободан Ристовић, добитник Песничке хрисовуље, рођен је 1952. године у Чајетини,а одрастао у Рабљеву код Уба. Живи и ствара на Белој Земљи, надомак Ужица.У својој богатој песничкој биографији, може се похвалити бројним књижевним наградама. Пише духовне чланке и есеје, књижевне и ликовне импресије. Аутор је два романа, књиге прича „Мржња“, „Светлица“,и „Кад лају птице“. Бавио се и етно филмом. По збиркама песама „Кућне Гује“ и „Чемериште“ снимљени су истоимени филмови.„Дозивање Бога“ представља четрнаесту збирку поезије овог песника.Заступљен је у више антологија и превођен на неколико језика.

 Признање СТЕФАН ДАСКАЛ додељује се професору Војкану Ристићу из Трешњевице  као признање за изванредне заслуге у подизању уметничког подмлатка, покретању и организовању престижних културних манифестација општинског, републичког и међународног значаја, као што су: Мини-тини фест, Ђачка ликовна колонија, Фестивал драмских сцена, Дани вина у Трешњевици, традиционални књижевни конкурс  за ђаке и одрасле, издавачка делатност, као и за историографско дело о Трешњевици…

Признање СТЕФАН ДАСКАЛ ове године понео је и професор доктор Живан Стојковић из Лесковца. Познати професор, оснивач и декан Технолошког факултета у Лесковцу, у више мандата. Просветну каријеру је започео као професор историје у лесковачкој гимназији, а после више функција у Скупштини општине Лесковац, постао је први саветник при амбасади СР Југославије у Скопљу. Аутор је и коаутор више од 30 књига, око 80 научних радова  из историје, сарадник познатих  часописа и учесник  бројних научних скупова. 

Ове године  ВЕЛИКУ ПОВЕЉУ понео је Горан Недељковић из Београда, као признање за неговање православља и отаческих традиција у прози, нарочито у књизи приповедака „Живот испод чекића“ (2015). Горан Недељковић је прозни писац, а негује кратке приче, новеле и краћи роман. Врсни је песник и публициста. У домену публицистике треба истаћи  „Хронику Ресника“ (коаутор), „Доца – приче из живота“ (коаутор) и „Учитељи живота“. Од прозних дела  најистакнутија је збирка приповедака „Живот испод чекића“, новела „Корњачино срце“, и збирка кратких прича „На удици“. Између осталог Недељковић је добитник Интернационалне награде Академије Иво Андрић, за најбољу књигу прозе 2016. године. Активан је у пројекту „Млади долазе“ УКС-а. Члан је Удружења књижевника Србије и Међународног удружења песника из целог света „Poetas del Mundo“.

 

ПРИЗНАЊЕ ПОВЕЉА Српске духовне академије 2017. године понели су: Милован Мика Милетић из Мијатовца  као признање за изузетан допринос српској романескној прози, књижевности, култури и духовности, посебно за роман „Клетва“, у коме је обрадио драму свог оца из времена Информбироа и у коме доминира звучност и лепота моравског говора.  И Андријана Митровић  из Лесковца,  такође је понела ово високо признање, за изузетан допринос српској поезији, књижевности, култури и духовности, посебно за књигу песама „Путоказ за луталицу“ (2017). Андријанина збирка песама наишла је на изванредан пријем код публике и књижевне критике, а многе песме из ове збирке су биле већ награђиване на бројним конкурсима и такмичењима песника.

ВЕЛИКА ПОЧАСНА ПОВЕЉА ове године се додељује Борису Бизетићу  из Београда, свестраном уметнику: кантаутору, певачу, композитору, текстописцу, аранжеру, редитељу, уреднику, глумцу у хумористичким и шоу програмима, као признање за изузетна уметничка достигнућа, и за медијско промовисање моравског говора и културе.

Сви поменути лауреати носе почасно звање академика Српске духовне академије, као и сви претходни добитници.

Посебно признање ЗЛАТНУ ПОВЕЉУ по први пут Академија додељује једном гласилу, Часопису за књижевност, уметност и културу „Стиг“ из Малог Црнића, за полувековну културну мисију и неговање отаческе књижевне традиције. 

У Параћину, 4. маја 2017. Лета Господњег

Жири: Мирослав Димитријевић, председник

Биљана Бабанић, члан                                                                                                             Љиљана Мокрицки, члан

Јадна Војводино / Светислав Стефановић

Јадна Војводино

Република, 23. 10. 1920.

 

Пре више месеци, када се у београдској журналистици појавио, са великим претензијама, један сваког сажаљења достојни тип пречанског интелектуалца, у особама г. М. Клицина, др М. Свињарева и сл., ми смо се осврнули на бедну улогу до које је Војводина са својом интелигенцијом спала. Више од тридесет година интелектуално и политички празног живита – чему су другом и могли довести до безнадежном стању у коме се интелектуални и политички живот данас у Војводини налази. Ништавне борбе око патријарха, црквене аутономије, манастирских имања, с Пештом као најдаљим и највећим форумом са кога се глас српске Војводине чуо, с Матицом српском као највишим врхом опште културе – морале су одбити и искључити из себе све веће и шире културне енергије, и створити један менталитет кратковидости и тесногрудости који и данас највише хране даје свима уским и малим покретима и тенденцијама којима обилује наш јавни живот. За Србина из Војводине, изгледа да је и српско-хрватско јединство једна концепција одвећ велика да је он схвати. За неке веће идеје и концепције које данас револуционишу свет – он као да још и сад осећа страх дојучерашњег припадника мађарорсага, једне од најлажљивијих државних организација које су досад постојале. Сам чувени национализам и патриотизам пречански, није се још ослободио неког застарелог сентиментализма, ни развио до оне велике државотоворне и политички конструктивне идеје коју он представља у Српству Шумадије.

Ако је икоји део нашег народа потребно револуционисати – то је тај део. И ако негде наша народна интелигенција има тај задатак у народу, то је у том делу нашег народа. Револуционисати духове, протрести из учмалости, из сентименталног култа прошлости тај свет, створити га способним за слободу јер се и сувише сав био израдио у ропству, створити га способним за државни живот, за политичку организацију, једном речи: окренути му очи ка садашњости и још више ка будућности – то би био већи задатак од оног што је српска војска учинила ослободивши га из граница мађарске државе.

На жалост, интелигенција ни у једном делу нашег народа не изгледа дорасла својим задацима. Дејство рата осећа се на њој свуда и сувише јако. У Војводини по готову. Да ситуацију не побољша него знатно погорша, дошла је и у Војводину зараза партизанства и, што је најгоре, прети се да се тамо импортира бар један део политичког и партијског шкарта из Србије. Политичари и партијски људи, скоро или близу већ тога да су онемогућени у Србији, траже себи политичка склоништа у Војводини, они којима изгледа да Србија ускраћује мандате ти су се размилелеи и гледају свим средствима да осигурају себи мандате код Срба у Војводини, згодних, јер не познају ове наметљивце и јер пате од провербијалне простодушности и снисходљивости пред свим што се зове школован човек.

Тако Војводина треба да осигура мандат једном, не знам кога пре да споменем, од „демократског интелектуалца“ Павла Маринковића до „аристократског“ интелектуалца Драгутина Пећића. Готово да се каже, тако Војводини и треба! Када је под опсесијом једног Јаше Томића, за читаве деценије искључивала и шкартирала из себе и Ст. Станојевића и Јову Радонића, и Милутина Јакшића и Васу Стајића, право је да сада прими у себе србијански политички шкарт који ће достојно стати упоредо са Митом Клицином, др М. Свињаревим и сл.

Па, ипак, јадна Војводино! Ми ипак мислимо да си ти бољу судбину заслужила него да постанеш земља политичког и интелектуалног шкарта српског. Земља буна си била, и ми не верујемо да је све бунтовно у теби изумрло. Пробудиће се оно једног дана, можда сасвим изненада и можда ће једном још и цела Југославија задрхтати од твога буђења, као што је некад дрхтала Пешта од твоје буне. То је последња вера у тебе једнога од твојих бунтовних синова.

= извор:  Светислав Стефановић  СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА. ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ (1899-1943). – Приредио Предраг Пузић

Kако је Ватикан створио Ислам

Бивши језуитски свештеник открива како је Ватикан створио Ислам

Ова информација је стигла од Алберта Ривере, бившег језуитског свештеника након његове конверзије у протенстантско хришћанство.

Ову причу му је испричао кардинал Беа док је био у Ватикану.

То је одломак из књиге “Пророк,“ у издању Chick Publications, PO Box 662, Chino CA 91708.

Након његове публикације, након неколико неуспешних покушаја за окончање његовог живота, умро је изненада од тровања храном.

Његов исказ не би требало да буде ућуткан. Др Ривера нам говори и даље…

“Оно што ћу сада изнети сазнао сам у Ватикану док сам био језуитски свештеник под заклетвом.

Језуитски кардинал Августин Беа објашњавао нам је како су римокатолици жарко желели Јерусалим при крају трећег века.

Због његовог религијског значаја и његове стратешке локације, Свети Град се сматрао непроцењивим благом.

Велики извор снаге који би могао направити овај посао били су потомци Исмаела. Тако су Арапи постали жртве једног од најинтелигентнијих планова којег су икада смислиле силе таме.

И јеврејска и римска влада су прогонили оне који су веровали у Христа. Али Јевреју су се побунили против Рима, 70. године, и римска војска је под командом генерала Тита разбила Јерусалим и уништила велики јеврејски храм који је био срце јеврејског богослужења.

На овом светом месту се данас налази џамија Доме оф тхе Роцк, која важи за друго најсветије место у Исламу.

Корупција, апатија, похлепа, окрутност, перверзија и побуна су изједали Римско царство, и оно је било спремно да се сруши. Прогон хришћана је био бескористан јер су они наставили да полажу своје животе за Христа.

Једини начин на који је Сотона могао ово да заустави је било да створи фалсификовану “хришћанску“ религију да уништи Божије дело. Решење је било у Риму. Њихова религија је дошла из старог Вавилона и све што јој је било потребно је мало монтирања.

Та фалсификована религија је била римокатолицизам. Она је подигнута да би блокирала јеванђеље, поклала Христове вернике, успоставила религије, створила ратове и напојила народе вином њеног блуда.

Три водеће религије имају нешто заједничко – свака од њих има свето место одакле траже вођство. Римокатолици сматрају Ватикан светим местом. Јевреји сматрају Зид Плача светим местом. Муслимани виде Меку као свето место.

Свака група верује да прима одређене благослове, до краја живота, посећујући ова своја света места. У почетку, посетиоци би доносили дарове у „Божју кућу“ у Меки, а чувари Каабе би били љубазни према свима који би дошли.

=  више