уторком-четвртком-суботом

књижевни додатак у „Српским новинама“
почев од 14. 02. 2017.

_________________________________

anri-miso-700

ГАЂЕЊЕ, ИЛИ ТО СМРТ ДОЛАЗИ?

 

  1. април.

 

Предај се, срце моје.

Доста смо се борили.

Нека се мој живот заустави.

Нисмо били млакоње,

Урадили смо што смо могли.

 

О душо моја,

Одлазиш ли, или остајеш,

Треба да одлучиш.

Не тумарај ми тако по органима,

Час плашљиво, час безглаво,

Одлазиш ли, или остајеш,

Треба да одлучиш.

 

Ја не могу више.

 

Господари Смрти,

Нисам вас ни псовао, ни клицао вам,

Имајте милости према мени, путнику који је толико

путовао без пртљага,

Без господара, без новаца, без славе, која је била

негде на другој страни,

Ви сте, нема сумње, моћни, и смешни изнад свега,

Имајте милости према овом избезумљеном човеку

који вам довикује своје име још пре него што

је прешао границу,

Узмите га са собом,

Нека се прилагоди, ако може, вашим ћудима и обичајима,

И помозите му, ако хоћете, молим вас.

 

Ка северу. Quito. Cayumbe. Ontavalo. Ibarra.

San Juan, велике индијанске свечано сти у Онтавалу

које трају петнаест дана

 и за време којих се нико не трезни.

 

ЈЕЗЕРО САН ПАБЛО

 

4 часа по подне.

 

Зрачне би требало да су твоје воде.

А ти си тако тамно.

Језера су обично радосна.

Носе чамце и смех, окружују се кућицама.

А ти, како си ти тамно!

На висини од 1.200 метара,

Тамо где замишљамо да би успела језера требало да

буду тако ружичаста. Али ти си тамно, па чак и ниско.

Притисла те та Imbabura.

Надвисује те, понижава те.

Полази тик са твојих обала, да оде високо, много вишље,

Јер она је велика планина

(А и да не говоримо о томе како је и велики вулкан)

Каже ти: „Баро!“ каже ти: „Пикавче!“

Чак је и обојена при врху

Док теби оставља само меру своје сенке.

О тужно, о тамно!

О! језеро јегуљскога цвета!

 

utorkom
Књижевни додатак „Српских новина“

 

Из ПРИЛОГА ЗА БИОГРАФИЈУ ЂАВОЛА / Миодраг Мркић

Одломак из студије вампира

drame
ЕСЕИСТИЧКЕ ДРАМЕ

„Вампир шипарац, жутокљунац, пубертетлија, адолесцент. Вампир балавац. Вампир шиљеже, вампир шиљокуран. Вампир јуне, јуноша. Вампир клинац, вампир тинејџер ено умује у студији етимолошкој, вампир шипарац, тинејџер. Умује о речи тинејџер – танке године, танкогодишњак. Прекину мисао и виде себе старог бесмртног вампира без танких година.

Вампирска пубертос-зрелост. Сазревање. Више је мислио на функцију зуба, угриза но на функцију полних органа, на киту: више је склон био миту. Адолесцент, младост. Биолошка вампирска зрелост и духовна зрелост, а нарочито душевна. Изгледа разочаран и у вампирицу, вампирушу тинејџерку. Разочаран у неко вампирско клинче, сукњицу вампирску, фрајерку онострану. Смучила му се вампир-шмизла, галафакас, витаминка, сладуница, лујка вампирска. Вампирица, син, клинцеза вампирска смучила му се.

Смућен научник жутокљунац, смућен сазревањем ево га у Парку Старо гробље тражи себе вампира.“

Краљевић Марко – дудлоје-смоквица

ГОВНОМАГ: „Оно, шта је?“

ДРУГО ЈА: „Збуњен, изгубљен вампир-каранфил. Један вампир хомић. И оног света тић. Дудлоје и дупедавац. Говнољупки лептир, перица, пешак, у души несретан пешовандер. Мученик -изгледа већ и оног света сит. Топли брат проклет му и онострани сат, ура. Лице му сможди, зговна, гађење од вампирских цура. Контраш у несрећи баш наш – Обилић, Краљевић Марко, а у души и телу смоквица набубрела уврнута лица. Још за живота јавно се шушка да – Обилић је педерушка, пепи. Својим загонетним шармом у Вароши Срање многе девојке и жене заслепи. Црна коса, плаве очи, а крхко тело пепељуге и потиснуте туге. Мученик, нагузар за уметност имаше дар. Беше гејша, каранфил. Има вампирску несрећу да тамо налете на лезбос, на лејзи-бејзи, лирику,- вампирку. И с њом се дружи да заједно бол себи и њој утужи. Вукло га је да чује, сазна – да ли о њему још као о дудлоју прича кружи. Свега овде, у Вароши Страдање занима. Али, прекиде га раздање. Налете на једног живог курождера, лауру. – пицопевку цуру. Налете на стакленац. трипера зденац. На часну секу. ‘Еј, лопато!’ – позва је. Но, доскакута права лопата. Кћи крвавог света. Не схвати да су вампирски сати. Хтеде да види из хира намицаљку, офелију, леш. Ходалицу без обавезе – збуни га неспоразум језе. Збуни га простор сиви: мртви – живи. Лопата, дух му не схвата: револуција.“

mrkic
Аутор М. Мркић, 1932, Трстеник, родом из племена Бјелоплавића
    = извор: Миодраг Мркић: ЕСЕЈИСТИЧКЕ ДРАМЕ. – Трилогија.  ПРИЛОЗИ ЗА БИОГТАФИЈУ ЂАВОЛА (2001). ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФИЈУ БОГА (2003)  ГОЛЕШКА БОГИЊА (Наша великамајка) (2002) – Ауторско издање. Београд, 2012. -879 стр.  – 24 цм.  – 200 пр. –  одломак преузет са стр. 63.

_________________ЛеЗ 0010202