III. САЗВЕЖЂА

Они који хоће да препороде човечанство а за гравитациони центар живота поставе сам живот, не иду далеко. У томе је фаталност мухамеданства и хришћанства. За живот после живота, они своме верном понова обећавају живот: подвучен, срећнији и дужи; али, углавном, у истоме стилу. Ми знамо да морамо да умремо и да не знамо, после где ћемо. Ови су дошли да нам кажу где ћемо, и одмах нам поста као промену и ново, понова живот. Због тога нам се тешко и умире, због тога и овај страшни страх од смрти. Будизам је отишао даље све увио у тајну, обећава нирвану, нешто што човека вуче ка непознатом и несуштаственом, и нечем што није оно што је било.

Високима треба једна нова религија. И они имају страх од смрти, и, један од највиших, требао би да створи једну нову веру за нове верне. Данас човек више не зна где ће. Он је на страшном беспућу. Кад прође крај гробља, он уздрхти: Зар само ту, и само овако? Јер, религије нема, и он види само своје тело и пет стопа земље над њим.

Треба нам једна нова религија која ће да учи верне да су они сада у предсобљу нечега великог што долази после живота, и да је „с оне стране“, једно царство апсолутно другог облика и другог садржаја: осветљења свег мрака „с ове стране“, одгонетања, непрестаног одгонетања загонетки „с ове стране“, и других које „с ове стране“ не постоје, живот без живота који има да се развије у неки даљи и још спиритуалнији …

Све религије су религије негације живота: религије побеђен уморних и болесних. Све су се оне ухватиле за смрт. Оне знају да је једино сигурно што долази, и све на томе оснивају: загробни живот, живот „с оне стране“: то хоће и Назарећанин, и Мухамед, и Брама, и Буда и Конфучије. Они решавају питања на најлакши начин: живот долази кад овај живот проживимо.

Ниједна религија није још дошла као афирмација овога живота. Треба створити херојем овога човека, њему дати крила и њему спре ти пегазе. Ниче је једини покушао да да противотров отрову религија али, његов наркотик углавном није довољан: мало, врло мало дејствује , јер није прави, није у великој дози, узноси врло високо да одмах баци, и, врло често, разгребава рану или гаси понеки већ зажегнути жижак.

Треба дати једну нову религију, и кад већ живимо, треба нам дати једну религију живота. Живети је, можда, тешко; али је још више, можда, баш због тога што нам то негирају. Треба нам дати један јак религиозан хашиш који ће нам трајати баш онолико колико живимо. Тај хашиш нам још нико не даде живима; дају нам га само после смрти. Велики и највећи, спасите нас и овде!

На рекама… — Треба гледати, са брега, на реке, на велике реке које издалека теку: како долазе и пролазе да, опет, другим путевима, дођу и прођу.

Терапија душе. — За тело, имамо масу терапија: хелио-аерохемико–физико-хидротерапије. За душу, ниједну. Међутим, ако се хоће да да срећа човеку, треба га лечити и „одоздо“, из тела, и „одозго“, из душе; и, „одозго“ више него „одоздо“.

Маrcshia funebre. – И четрдесет дана и четрдесет ноћи пљуштао је пљусак и тукао је град. Отворила се небеса, отворила се земља, отворила се мора… Из земљине ускључале утробе, бљунуше огањ, пара и дим. Планине се распрскоше као сапунски мехури и изврнуше наопако; а градови, као суво лишће бујицом, сјурише се у завитлане бездне. Земља се поремети са путање и вртоглаво суну у простор. И нестаде свега … Горе, из простора, један џиновски хор васељенских снага, кратко, као пресуду, грмну неки тајаствен и снажан крик…

Богови. – Има богова. И има их колико и људи. Јер, сваки човек има свој дух. Човек-дух је бог. Он је веза између познатог и непознатог. У њега треба веровати, јер он је створио све, и све што постоји ради и због њега постоји. Из свога храма, из тела, које је дошло заједно с њим, он одлази у сфере и враћа се одухотварајући све чега се дотакне. И обитељ његова из које се ствара и коју ствара, дух је и бог је.

Кад ће доћи Велики? – Наша периода очекује појаву „осветљених“. Јер ми смо зашли далеко, и неко мора да нас спасава. Пророка још нема да их наговесте. Велике народне масе спремају их, и једне и спремају их јер су потпуно пропале. Беда душа и тела је очајна и, из неке степе, какав велики палилац појавиће се са својом буктињом која ће да запали свет. Јер је време, јер је крајње време да се све ово заврши и почне макар каква нова досада…

Посматрај сунце које се рађа, свежу планину обасуту плаветнилом, море које шуми, горски поток испод храстова – ето добрих мисли, задовољства и мира. Човек треба да избегава реакције својих нерава кад долазе као реакције од самога себе, и да потражи реакције од предмета виших од себе. Ту је и лична и социјална срећа: нека се не обавије као змија око себе, већ као дуга око свега. На тај ће се начин, на место еgo ispsisimusa, добити општије еgо. И свој и општији еgо добија се кад се, преко себе, пређе на универзум.

Наркотикум душе. – Треба наслагати, за очајање, за досаду, за бол и болест, и за старост, у своју душу, „у подруме доње“, све добро, лепо и истинито из уметности, науке и етике, па што човек наиђе. Кад дођу тешки тренугци, онда онај који је то успео, улази у своје личне галерије душе и налази утехе за свако зло које га је снашло.

Да би човек био колико-толико срећан у овој „долини плача“, треба непрестано да богати своју ризницу душе и да се, после, кад дође бол, у њу повлачи ради умирења. То је једини и успешан наркотикум душе душе.

10.

Један од највећих људских хероја био је Аристотел. Он је завладап био већим делом света него ма који Александар Велики, Цезар или Наполеон. У средњем веку, он је био апсолутни господар људске мисли. Пошав из Грчке, његова је мисао освојила и Александрију, и Рим, и чула се чак и у Багдаду. Ниједан херој, у ствари, није освојио толики део света.

Живот. – Једну радњу живота треба испуњавати, и то ону која мора: живети га. Све остале: волети га, мрзети га, сумњати у њега, непа метне су појаве. Живите га, и, преко свега осталог, високо пређите!

13.

Треба да се подвргнемо једном Великом Лечењу. Ми смо се затровани телектуално, морално и емоционално. Деветнаести век, са мало изузетака неколико побуњеника, био је једна страшна тамница духа и Душе. Материјализам, позитивизам и експериментализам, изучавајући чињеницу, убише дух и живот који су једине чињенице. Остали изрази таквог схватања (индустријализам, капитализам, империјализам, милитаризам, колонизација), доведоше до банкротства целу организацију, и ми, данас, присуствујемо једној гигантској општој ликвидацији идеја и ствари. Почетак тог Великог Лечења, које ће дати нову гркост, треба да дође да се разрешимо старе и поставимо нову досаду.

14.

Мисао. — Она, на сваки начин, пролази кроз нерве као кроз какве телефонске жице, и, писана или другачије, преко тих нерава, опет прође и дође до нас. Ко је говори, ко јој је творац? Да ли је сва наша сложена нервна организација само једна спроводилачка организација, да ли је то Бергсонов „телефонски биро“, или ја та организација, једновремено, и говорник који говори у говорницу, и материјал који преноси говор, и слушалац који слуша слушалицом? – Да ли је дух један облик тела, или тело једна од појава духа? Да ли се дух ствара из тела, као из воде пара, под таквим и таквим околностима, или се, под онаквим и онаквим, као из паре вода, из духа ствара тело? Да ли је, и једно и друго само даље, један хемијски процес који ми не умемо и не можемо да прикажемо и докажемо, или само спиритуалан процес, или и једно и друго, или, најзад, ни једно ни друго, него нешто сасвим треће?

= одломак. Извор: ПАРЕРГЕ И ПАРАЛИПОМЕНЕ, у Бранко Лазаревић: УМЕТНОСТ И ЕСТЕТИКА – ИДЕАРИУМ, Сабрана дела, Књига V, -. Завод за уџбенике и наст. средства, Београд, 2005, стр. 188-191