Дан просто пролети, кад кренете да нешто урадите, да направите, рецимо, довољно залиха шумског воћа, јабука, трњина,шипурка… Кренули смо на Наше брдо, обишли гробље и гробове наших умрлих и запалили свеће, и кренули кроз тунел узбрдо, тунел од старог дрвећа, све до места где је некада био наш виноград, са белом тамњаником, белом телом… Све је то напуштено, па се запарложило; напуштено је пре педесет година….
Штета да све то нико не користи осим дивљих животиња – фазана, јазаваца, лисица, орлова кликташа. Или је то све „конзервирано“ за неки дтуги пас, за неко друго време, за неке друге људе који ће доћи, из правца из кога их ни наши покојни не би никад очекивали.
Ова прича може да прерасте у хронику или роман – али за кога? Ко би то читао? Сада…
(Увече,кад се већ смркло…)
ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ 