ЈЕСЕН, И ЖИВОТ НЕПОНОВЉИВ И НЕОПИСИВ, НА БРДИМА ЗНАНИМ

Дан просто пролети, кад кренете да нешто урадите, да направите, рецимо, довољно залиха шумског воћа, јабука, трњина,шипурка… Кренули смо на Наше брдо, обишли гробље и гробове наших умрлих и запалили свеће, и кренули кроз тунел узбрдо, тунел од старог дрвећа, све до места где је некада био наш виноград, са белом тамњаником, белом телом… Све је то напуштено, па се запарложило; напуштено је пре педесет година….

Штета да све то нико не користи осим дивљих животиња – фазана, јазаваца, лисица, орлова кликташа. Или је то све „конзервирано“ за неки дтуги пас, за неко друго време, за неке друге људе који ће доћи, из правца из кога их ни наши покојни не би никад очекивали.

Ова прича може да прерасте у хронику или роман – али за кога? Ко би то читао? Сада…

(Увече,кад се већ смркло…)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s