То Срби воле. Да комшији крепа крава. И не само комшији. Него и нама да цркне крава. Да комшија нема код кога да купи млека. Мрзе се Ваљевци и Шапчани. Не могу да се виде Ужичани и Чачани. Ко у Србији заигра на карту регионализације, не може да пукне. Да не говоримо о ономе „Јеб’ло те весло које те превезло“. Бјелопољци зову Беранце Цревари, а Беранци Бјелопољце Гушаљи. Тако је свуда где живе Срби. – Небојша Јеврић
Шта може да створи мржња према другима и према себи?
Не кажем да је Н.Јеврић ни 50% у праву, али тврдим да се ми нисмо – као народ у целини – суочили са неким фактима.
Пре свега, са фактима о напуштању животног простора. Не треба да идем далеко. Довољно је да се прошетам за ведрих дана неколико километара на југ – од куће у којој сам рођен. Тамо се уз Зукву на југу полако руше куће засеока Дубоки Поток, који је пре Другог светског рата имао скоро петнаестак кућа. И кад су добили струју, када је електрична струја стигла (крајем шеседесетих минулог века), Басарци су почели да напуштају тај простор, на коме су опстајале неколико генерација. И где су биле мишљеновачке бачије (због близине велике бучине, -преко 330 хекара у комаду шумске земље, букових шума и пашњака, које несложни Мишљеновчани не поделише пред Други светски рат, него су, на своју руку неразумни и несложни, ту бучину, препустили стихији, па су је преузеле некакве државне фантомске управе, једним потезом пера тзв. комунистичких ослободилаца…); где су биле понеке сеоске бачије, сад сведоче само остаци темеља тих овчарских станова у шипражју. Тај простор су временом почеле да насељавају зијурине и шакали, и друга дивљач.
Пек је – ни пет километара одатле, северније – у долини, сав у пластичним кесама, што лелујају на поветарцу, као и Ибар; са читавим брдима пластичних флаша, заустављених на неким окукама реке; флаша које пуцају као прангије лети од врелине. Те флаше нису бацили неки тамо Американци, или Турци, већ становници градова и насеља дуж Пека (од Мајдан Пека и Кучева, до Мишљеновца, Љешнице и даље…)… У Дубоком Потоку, тог еколошког хаоса и и ругла нема, зато што ни у пролеће ни током лета, тамо нема људи. Некад није било тако.
Постоје разлози због којих су Басарци сишли у Мишљеновац, или купили куће по околним варошицама и Пожаревцу; ја мислим да то уопште нису ни озбиљни, нити важни разлози. И то би се верујем могло рећи и за људе из других крајева, не само Србије, већ и других бивших република, који су напустили места својих очева и дедова, и отишли у свет, верујући да ће тамо бити срећнији.
Постоје људи, ипак, из Дубоког Потока, који су производили и по вагон пшенице, тамо горе у брдима, на планини; и који никада нису били ни гладни ни боси. Хранили су се квалитетније, живели према обичајима и календару, и – волели себе. Више су волели себе, него што људи данас воле себе, па и ти исти Басарци, али измештени, негде другде…
Мржња према другима и себи производи чудовишни накот.
Мештани села Раброва – већег села у Пеку – понекад омаловажавајуће ословљавају Мишљеновчане, и некако с висине, на пијаци у Раброву – Где сте, Басарци?
То као у шали, али је то неумесна шала. И у другим крајевима постоје те врсте омаловажавања. Али су Рабровци своје овце догонили на бачије Басараца, кроз читав 20. век док је бачија било.
Дошла су Божанина времена, заиграла мечка по многим српским селима, и не само селима, већ и по варошицама. И та проклета мечка игра пред хиљадама и хиљадама сеоских кућа, ехеј, Србијо! Пробуди се из ноктдауна, или из вишедеценијског сна. Памет су ти замрзли, као месо у фрижидеру. Отвори очи, мечка игра пред твојом кућом…
ЛеЗ 0010192
ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ 