Архиве категорија: члан ГрупеЗз

ЈЕДНА ТУЖНА ГОДИШЊИЦА / Бранко Лазаревић

Седмога априла, Српске Новине навршавају своју изгнаничку годину на Крфу. На својој болној и тешкој одисејади која траје осамдесет и четири године, оне, на Улисовом Острву, читаву једну годину, заједно са Српским Народом, живе свој црни изгнанички живот. Једна година претешке туге и бола!…

Бежећи од Турака на север, српски културно-уметнички живот почео је, у Осамнаестом Веку, да живи у Аустро-Угарској где је, после оснивања «Славено-Сербске Штампарије«, Маркидес. Пуљо почео да издаје, у Бечу, Сербскија Новини (1791 -1792) Лист је излазио два пута недељно (уторником и петком), на два ступца, штампан црквеном азбуком и језиком. У самом току излажења, 1792 године, крене, у Бечу, Стефан Новаковић, бивши секретар Митрополије у Карловцима, и тада српски придворни агент у Бечу, Славјано-Сербске Вједомости (1792—1794). Лист је штампан у ранијој Курцбековој штампарији, основаној 1770 године, коју јс Стефан Новаковић купио. И овај лист излази уторником и петком. Писан је релативно чистијим језиком, више народним но црквеним, и штампан је грађанском азбуком. Био је у формату Сербскија Новини, са ценом од десет форинти годишње, и доносио је готово искључиво страна „прикљученија«, а врло ретко домаће сгвари. У почетку Деветнајестог Века, једновремено са бујањем на свима пољима уметности, науке, политичког и административног живота, у Бечу -почињу Новине Сербске 1813 године, са Димитријем Давидовићем и Димитријем Фрушићем, на пола табака мале осмине, свакога дана, сем недеље и празника, грађанским правописом, са књижевним додатмом Забавник, кога и ми данас покрећемо, као сећање на њихов почетак, — и живе до 1822. Пошто се јавља у време Наполеона, пун је вести са бојних поља, и личи на ратни билтен. У њему су били, махом, преводи из немачких и француских листова, а ретко вести из Србије и српских крајева. 1817 године, Димитрије Фрушић престаје бити уредник. Димитрија Давидовића, једно време, 1817 , замењивао је Вук Стефановић Караџић.

Од 1816 године, лист добија више облик часописа, поклања више пажње књижевнсти, и доноси више превода. Вук Стефаиовић Караџић постаје један

Од главних сарадника, и ту води живу полемику са својим противнидима. Тада се, у њима, зачиње прва клица панславизма: славе се Добровски и Копитар, и пише

се о словенским народима. У тој истој години, због материјалних недостатака, почињу излазити само два пута, уторником и петком. Лист је кубурио због малог броја „пренумераната«, и још мањег броја оних »пренумераната“који            су плаћали претплату. Новембра 1821, Давидовић прелази у Србију, и лист је уређивао неки непознати до марта 1822 године. Српске Новине поново отпочну, у створеној Србији, 1834 године, као званични лист Српске Државе. Њих понова креће Димитрије Давидовић. Излазиле су само суботом, на табаку средње величине, са претплатом од два талира »унапред«.

Српске Новине узимају сад више званичан и политички карактер. 1840 године, опет узимају каракгер више књижевног листа: јављају се наши познати писци тих го- дина са оригиналним стварима. Те године, Српске Новине опет имају свој књижевни додатак, 1831 године постају чисто званичан лист (књижевност прелази па Подунавку), без књижевног додатка и карактера, и тај су карактер носиле све до 1914 годиие. Под ударцима новога непријатеља, 1914 године, беже на југг у Ниш; и да, најзад, после Страшне Године 1915, 1916 буду покренуте на — Крфу. То је, у неколико речи, велики и трагични роман Српских Новина и, једновремено, скоро цео узнемирени живот Српског Народа који се, на ветрометини Истока и Запада, за све то време очајнички борио и паштио,

Једна глава, глава са којом ночиње перипетија Српскога Народа, то су дани које смо преживели у 1915 и 1916 години, дани зла и јада; и, одмах после тога, почиње развој наше перипетије у смислу добра и ваекрса, и то су дани које сада почињемо да живимо, дани наших старих снова и маштања.

Суморних дана месеца децембра 1915 и јануара 1916 године, наш је оружани народ, заједно са нешто нејачи, пао на ово Острово, изубијан и прекрхан, после великих дана славе и радости. Али, нити су мисли биле суморне, нити јад црн, нити копља поломљена, Ми смо имали пуне и стваралачке наде; јер смо, као велики народ, знали с ким смо, знали смо како је велико наше право, и знали смо да добри дани морају доћи. У овоме великом светском рату, у коме се словенско-латинска раса бори за велику и мирну сутрашњицу слободе и права, уједињења нација и стварања услова за прави живот, бацања о тле империјализма и анексионизма и стварања социјалне среће за цео свет, — Српски Народ је дао свој огромни удео. Онје дао све: и животе, и територију, и дух, и душу, и срце… Историја још није дала сличан случај. Ниједна Голгота није равна нашој. Покушаји Едмона Ростана и Габријела д’ Анунција, само су сјајни покушаји према величини наше величине бола и према размерама до којих је он дошао. Доцније, какав велики визионар на-ћи ће, у нашој катаклизми, подстрек за своје велнко дело. То ће бити једна нова Илијада, Енеида и Рамајана Српскога Народа, једна синтеза свега чега има великог и стваралачког у болу, несрећи и чемеру ; и, једновремено, када дође велико добро после овог великог зла, и једна синтеза радости, среће и добра. Јер. велика дела, као и велики народи, имају »цео круг«

А добро ће доћи. Оно долази. Имамо сва права да га чекамо. После Голготе, долази Васкрс, ка.о после ноћи дан. То је закон који никада није имао изузетка. Наше се Велико Сунце, из магли и сутона, већ почиње да наговештава: велико, моћно, ваекрсно; и наговештава се и на војиштима, и у великим народима. и из уста великих људи… И нама, Југословенима, и Пољацима, и Чехо-Словацима, и Белгијамднма, и Румунима, иду дани ослобођења и величине. Иду данн Васкрса. Опет ће се по нашим луговима чути песма, процветати цвеће, и опет ће, по ослобо-ђени српско-хрватско-словеначким пољима, заплужити плуг наших ратара, и чуће се, по дубравама и горама, блејање оваца и звек меденице, а поиосно Јадране биће о наше хриди и плавити наша жала… Нови живот иде: пун, поносан и моћан.

Српске Новине које су бележиле нашу тешку хронику за последњих сто година, све мене кроз које је Српски Народ прошао, на најбољем су путу да почну да бележе васкрсле дане који ће доћи. Оне ће, пошто су извршиле своју емиграцију са севера на југ, почети пут са југа на север, и доћи у свој Бели Град, да, у ослобођеној Југославији, бележе хронику новог и правог живота народности која је толико мука претрпела за своје ослобођење.

= извор:  ДОДАТАК БР. 39. „СРПСКИХ НОВИНА“ ГОДИНА I. КРФ, 2 АПРИЛА, 1917 ГОДИНЕ. БРОЈ 1.  (Крфски Забавник, стр. 1, уводник)

Advertisements

Из КРФСКОГ ЗАБАВНИКА

У сусрет стогодишњици покретања „Забавника“ „Српских новина“

__________________

БОЖЈИ ПРСТИ

Запали смо око Брегалнице под тешку укрштену ватру.пушака, митраљеза, топова. Само што још није било непријатељских мина под нама и летилица над нама па да је „све у реду«. Чекамо да ма која од ових паклених справа омекша и оређа, па да гурнемо опет напред. Сваки војник ухватио какав заклон и пуца. Један се нешто узмувао и ни један му заклон не ваља. Други војник опази то, па ће му другарски пребацити: што си се бре узврпољио? Што не чуваш место него једнако врдакаш? Судбини нећеш умаћи а тако ћеш шевајући, ђа десно, ђа лево, подићи куршуму!

—   Кад бих ја имао твоје место, ја га не бнх напуштао; а овде сам на чистини ка на длану.

—   Па лепо хајд да се трампимо. И за трен ока учинили су размену места.

Не потраја дуго и.онај подиђе под куршум и погибе на месту које је, тако рећи, искукао.

Судбина ! Прст Божји!

* * *

Као Краљевић Марко, у борби са Мусом Кесеџијом, тако смо се и ми похватали били у коштац с нашим противником више Брегалнице,

„Нити може оборити Марка,

Нит се даде Муса оборити«

Запали смо и један и други у урвине и рупине, пуцамо и не успевамо, али и не попуштамо. Један војник нашао једно мало удоље, над којим је један трн. Командир га примети где напусти место и дође иа отвореније и мање заклоњено. Викну га по имену и прекори. Сваки поче да објашњава: ама, господин капетане, све ме неки «дук» мува и каже: помакни се, помакни се! И ја га ево послуша…

Тек што је довршио те речи, а онај се трн наже пресечен куршумом, који прори удоље где је војник лежао.

И командир и војник видеше то. И рекоше: е, чуда божја. Оба су и данас жива.

Шта је спасло овога војника?              М. Р. Степ.

ВИЉЕМУ ЗА НОВУ ГОДИНУ

Победа је твоја с ногама од стакла,

У невиној крви венци славе вену.

А у страшној лави ужаснога пакла

У години овој Нерон чека смену.                   Б.

= извор: Нова година 1917 ДОДАТАК „Српских новина“,  Крф 1. јануара 1917, стр. 4, 7.   НАПОМЕНА: Ко су аутори одабраних прештампаних прилога? Не крије ли се иза потписа Б. – номинални уредник Забавника Бранко Лазаревић?

ТРАГОМ „КРФСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ“

Крфски ЗАБАВНИК. - Фототипско издање Забавника који је излазио као додатак Српским новинама објављиваним на Крфу 1917 -1918. године. Оно што је Сент Андреја била крајем 17. и почетком 18. века то је Крф био за време Првог светског рата, склониште и уточиште за избегли и прогнани српски народ. То су две: најјужнија и најсевернија тачка српског организованог изгона, али и српске интелигенције и писаца. Крф је место ге су се окупили готово сви српски писци и није нимало случајно што се књижевност тог периода назива и Крфска књижевност. Крфску књижевност је релативно лако пратити. Догађала се углавном у Забавнику који је, после нултог, новогодишњег броја 1917. године, најчешће излазио једном месечно (од 2. ИВ 1917. до 15. X 1918. гоине) као додатак "Српским новинама".
Крфски ЗАБАВНИК. – Фототипско издање Забавника који је излазио као додатак Српским новинама објављиваним на Крфу 1917 -1918. године. Оно што је Сент Андреја била крајем 17. и почетком 18. века то је Крф био за време Првог светског рата, склониште и уточиште за избегли и прогнани српски народ. То су две: најјужнија и најсевернија тачка српског организованог изгона, али и српске интелигенције и писаца. Крф је место ге су се окупили готово сви српски писци и није нимало случајно што се књижевност тог периода назива и Крфска књижевност. Крфску књижевност је релативно лако пратити. Догађала се углавном у Забавнику који је, после нултог, новогодишњег броја 1917. године, најчешће излазио једном месечно (од 2. IV 1917. до 15. X 1918. гоине) као додатак „Српским новинама“.

(Књижевни додатак)  "српским новинама на Крфу, бр. 5. , 79. стр. приређеног издања  - Ненин
(Књижевни додатак) „српским новинама на Крфу, бр. 5. , 79. стр. приређеног издања – Ненин

(Књижевни додатак)  "Српским новинама на Крфу, бр. 5. , 80. стр. приређеног издања  - Ненин
(Књижевни додатак) „Српским новинама на Крфу, бр. 5. , 80. стр. приређеног издања – Ненин

(Књижевни додатак)  "Српским новинама на Крфу, бр. 5. , 81. стр. приређеног издања  - Ненин
(Књижевни додатак) „Српским новинама на Крфу, бр. 5. , 81. стр. приређеног издања – Ненин

(Књижевни додатак)  "Српским новинама на Крфу, бр. 5. , 82. стр. приређеног издања  - Ненин
(Књижевни додатак) „Српским новинама на Крфу, бр. 5. , 82. стр. приређеног издања – Ненин
(Књижевни додатак)  "Српским новинама на Крфу, бр. 5. , 83. стр. приређеног издања  - Ненин
(Књижевни додатак) „Српским новинама на Крфу, бр. 5. , 83. стр. приређеног издања – Ненин

Сама Дарја по горама јеца –

Туже, туже јадованке гласне,

Док вечерња зубља не угасне…

Негда јава са ведрих висина,

Слукти само заробљена Дрина

И разбоји, пусти не остали!

„Кад би знали Руси, кад би знали…“

Милосав Јелић

Растко Петровић је потписан иницијалима, да подсетимо…

Трагом „Дневника за Сенковића“ / Бела Тукадруз

„Дневник за Сенковића“ штампан је као независно, пишчево издање, 1983. године, оглашавајући „Заветине“ – новог, алтернативног издавача. Рукопис је настајао „спонтано“, годинама, ако би се кренуло траговима рукописа, фрагмената, могло би се стићи и до једне сваштаре из 1974. године, А4 формата, у којој има свега и свачега. На унутрашњој плавозеленој пластифицираној страни предњих корица може се прочитати ово. (Доносим факсимил, ко ће то, после 40 година, преписивати?)

Трагом "Дневника за Сенковића". Претпостављам да је то записано крајем лета 1974.  током ферија?
Трагом „Дневника за Сенковића„. Претпостављам да је то записано крајем лета 1974. током ферија?

…Међутим, ако би неко други то прегледао, процењивао – све необјављене рукописе и сваштаре, после смрти аутора, то чека: неки упорни књижевни мољац, сумњичави, зрикави, објективни итд; много шта би га збунило, довело у недоумицу, ако би, одатле, кренуо трагом „Дневника за Сенковића“, јер постоје многе друге свеске, истог аутора, где има несумњивих трагова, а понегде и шапина, не шапа него баш шапина једног медведа. Да, та свеска је датирана: 9. 12. 1974. Студентски Град. Први блок. соба 133. (Док срце не заболи, не може око заплакати... уз напомену „Са почетка романа“) (Ехеј, па роман је тада већ био написан, мислим једна од првих верзија; али је био на помолу и раскид са ЈБ. Не са Јосипом Брозом, не.) Зашто је на почетку те сваштаре прилепљен додатак из „Политике“ (београдске)  СВЕТ 1974. Хронологија догађаја?

СВЕТ 1974. Хронологија догађаја. (Политика, 19. јануар 1975. године), 2. стр.
СВЕТ 1974. Хронологија догађаја. (Политика, 19. јануар 1975. године), 2. стр.

…Какве везе има тај свет са светом рукописа романа „Дневник за Сенковића“?

СВЕТ... исто, Спољно-политичка активност Југославије.  На сликама "Председник СФРЈ и председник СКЈ Јосип Броз Тито..."  "са супругом Јованком"... исечено. Тито са канцеларом Шмитом, исечено...
СВЕТ… исто, Спољно-политичка активност Југославије. На сликама „Председник СФРЈ и председник СКЈ Јосип Броз Тито…“ „са супругом Јованком“… исечено.
Тито са канцеларом Шмитом, исечено…

…Како све вешто упаковано!

Dela Antonija Vivaldija, 1, 1974. - На концерте Вивалдија одлазио сам са сликаром М. А.  Који ће, касније, неколико година касније, направити портрете Тита, и - подсећам - лепу каријеру (Данас живи у Паризу. Полседњи пут сам га срео у време када је штампан један од мојих познијих романа "Пасија по Амарилису" (2008), пре неких шест година, последњи пут. Сасвим случајно. У Кнез Михаиловој
Dela Antonija Vivaldija, 1, 1974. – На концерте Вивалдија одлазио сам са сликаром М. А. Који ће, касније, неколико година касније, направити портрете Тита, и – подсећам – лепу каријеру (Данас живи у Паризу. Полседњи пут сам га срео у време када је штампан један од мојих познијих романа „Пасија по Амарилису“ (2008), пре неких шест година, последњи пут. Сасвим случајно. У Кнез Михаиловој

(И да не прескочим, јер ћу можда касније заборавити: Тад сам први пут размишљао о успеху неких наших уметника, писаца. Удворице титоизма , сваке власти, су много боље прошли од нас, који титоизам никад нисмо прихватили, напротив, критиковали смо га, сумњали у ту „позоришну представу“ за лаковерне, која ево можда и данас траје у неком свом извитопереном виду, четрдесет година после, свега, и 1974., и 1980 – Титове смрти.)

Дела Антонијка Вивалдија, полеђина програма. Тај програм и ти концерти (18. децембар 1974, сачувао сам улазнице, Народни музеј - Београд, улазница бр. 095285) могу да ме подсете на дане када сам писао стихове из дана у ноћ,  и имао сенку, собног друга, пок. Жику Нешића....
Дела Антонијка Вивалдија, полеђина програма. Тај програм и ти концерти (18. децембар 1974, сачувао сам улазнице, Народни музеј – Београд, улазница бр. 095285) могу да ме подсете на дане када сам писао стихове из дана у ноћ, и имао сенку, собног друга, пок. Жику Нешића….

…Такви као „Неш“ – како смо између себе звали Нешића – морали су да оду (пре)рано, изједани изнутра жестоким сагоревањем, неописивом расцепљеношћу. Неш: „Моја права суштина је ћутање. То што се понекад дерем, што вучем за нос професоре и друге ауторитет, то нисам ја. Тим ових психијатара у Дневној болници појма нема. Сви мисле да сам шизофреничар и не виде да се не раздвајам од ове Камијеве књиге. Нисам погрешио факултет, не, због Ничеа и Камија нисам погрешио…“  Читао је забрањене књиге, часописе. Имао је страх од затворених простора, клаустрофобичан страх, као и Андрић, југословенски нобеловац, који га, у своје време, кад је нешто радио преко студентске задруге, није понудио ни кафом. „Каква трвдица. Андрић је – Госпођица!“

Али, да се овде зауставим, на тренутак. Описао сам како је Неш отишао са овог света ( на једном другом месту) – можда је отишао тако прерано зато што је био неукалупљив, не болестан. Јер они који су (из наше генерације, рецимо) били сасвим „здрави“, у какве су се болеснике и апсурдисте претворили старећи?!

Шта са оваквим сваштарама, каква је ова вођена пре 40 година? Свака страница подсећа на поразе, на мртваке, на преваре и страву, осим тих концертних програма, које сам сачувао. Свака страница воња на пораз, промашаје, смрт, одакле обично креће роман. Али зашто бих више писао романе? Написао сам не један роман, и већина је скривена, потиснута, игнорисана; као да никада нису ни објављени. Да, као да никада нису ни штампани – и „Дневник за Сенковића“, и „Ујкин дом“, и „Доктор Смрт“, и „У друштву пустињских лисица“, и „Северци“… Да наведем само неке романе, не све.

Сви су инструментализовани, све је инструментализовано. Овде царује један калуп, огаван калуп од пре 40 година. Свуда: у држави, у култури, у главама. У редакцијама, у жиријима. Калуп је направљен да би се уметници укалупљивали; па ко се не укалупи, он  као да и не постоји у оваквом свету. Тај свет је суштински лицемеран, и од њега је могуће бранити се не романом, ни есејима, ни памфлетима, само – поезијом. У овој земљи, где има на хиљаде регистрованих песника и чланова разноразних удружења, треба бити веома опрезан према песницима, јер ту има свега и свачега….У најмању руку, треба бити неповерљив, или разуман.Ту тему нико не отвара, иако то није најважнија тема: најважније теме друштва и књижевности овде се гурају упорно и годинама, под тепих…

И зато је неопходно макар и окаснело, макар неком изгледало и као сумнуто,  основати један АРХИВ У ОСНИВАЊУ – таквом једном Архиву бих радо завештао и ову свеску, која ме је овог јесењег дана подстакла на све ово, али и стотине других мојих сваштара, у оквиру  „Фонда“ или „Збирке Бела Тукадруз“, како би се пренело Будућима, не више ни синовима нашим, него унуцима, како би им се пренели детаљи, слике, углови, сведочанства, сећања, чак сасвим лична и непоткупљива – да једног дана, у не тако далекој будућности, неко од њих састави слику о другој половини 20. века и о типу људи, а пре свега типу пожељних уметника….Јер све ово што ми данас имамо, или последњих година, деценија, све је то само један густ и тежак талог, који јре нанела поплава времена, и ништа друго, бојим се… (4. октобар 2014)

ПС. – Иза свих тих силних преображаја, крију се покушаји фалсификовања, које није тешко доказивати. Међутим, временом неки фалсификати могу постати и оригинали, ако нас надживе зли људи, и због тога има смисла и писање савесних, и чување архивара и архива. Архиви, које зли људи нису стигли да оплеве систематски попут комуниста и њихових увлакача, озбиљним уметницима су једини пријатељи. Новостечене пријатеље, како видим, на жалост, треба подргнути најједноставнијим испитима…

Лековита месечева светлост

Да би се мало нашалио  уредник Панчевачког листа “Панчевац”, Ненад Живковић, је одлучио да избаци у штампу један комичан текст који је он написао када је било актуелно помрачење Сунца.Човек није ни могао да сања какав ће хаос направити његов текст међу Панчевцима и осталим грађанима околине овог градића.

Све је почело око мистериозног али чувеног (непостојећег) доктора Френка Мекоја са Стенфорд универзитета који се стручно бави проучавањем “Месечевих мена и астрономског здравља”.

Месец у замени доктора и када се Сунце нађе између Месеца и Земље

Доктор Мекој је поручио да ће се у ноћи између 5. и 6. јула 2004. године Сунце наћи између Месеца и Земље што ће се одразити на Месец који ће те ноћи бити много светлији него обично. То можда и не би било интересантно за Панчевце да поред тога није и споменута лековита Месечева светлост која лечи ћелавост, простату и болове у врату мушкараца старијих од педесет година. Када су то прочитали, људи су потпуно помахнитали после чега су звали редакцију “Панчевца” и многе београдске новине питајући љутито зашто се у нашој земљи ћути о овој лековитој појави која подмлађује, вероватно сматрајући да је опет у питању нека завера скривања информација која долази са Запада.

Пошто су Панчевци неким чудом схватили да је у питању врло озбиљна ситуација која се не пропушта с обзиром да је последњи пут таква појава пропраћена давне 1663. године, одлучено је да главно окупљање буде на тргу у парку овог града где ће светлост Месеца бити најјача између 5. јула од 23:14 часа и 6. јула до 02:32 часа (како је иначе и навео доктор Мекој). Нећете веровати али се чак хиљаду њих нашло на тргу у ово време “сунчајући” се Месечевом лековитом светлошћу – ако сте гледали серију “породица Адамс” знате како то комично и смешно изгледа.

Јединице јачине Месечеве светлости и кокошке

Да би извештај непостојећег доктора Мекоја изгледао још убедљивије, уредник “Панчевца” се досетио још неких ствари. Наиме, додао је у тексту да ће Месечеви зраци у поменутом периоду бити лековити јер помажу синтезу каротина и витамина А11. Сем тога, у тој ноћи кокошке ће снети по два јаја, а процветаће и биљке које нису цветале петнаест година, а последњих петнаест минута овог циклуса Месечина ће бити тако јака да ће људи моћи да читају новине на отвореном. Оно што ме је највише засмејало то је да се уредник досетио још једне ствари – користио је стручне речи у вези са јачином Месечеве светлости. Како је навео, у ноћи измедју 5. и 6. јула ће Месечева светлост зрачити јачином од “412 микролунатике по пикселу док у нормалим условима она не прелази 0,4% просечног СУВ зрачења када је фактор осам у Водолијиној кући, а дан траје на северној полулопти”. То је, по мени, била кулминација овог хаоса заједно са кокошкама…

Иако је овај текст Ненада Живковића штампан испод поднаслова “Подвучено жутим” што асоцира на нетачне и шаљиве информације, Панчевци нису могли да одоле.

Ненад Живковић каже да је “у парку у то време било људи као некада на митинзима наших политичара”.

видети више:: At Or With Me :Панчевац

НОНСЕНСИ (БУДАЛАШТИНЕ) – ЏАБА СЕ КРЕЧИ

Белешка штампана у београдским "Вечерњим новостима" 8. септембра 2014.
Белешка штампана у београдским „Вечерњим новостима“ 8. септембра 2014.

Ових дана ми је један пријатељ послао овај исечак.То исто је било публиковано и на сајту издавача „Дерета“… Али десетог септембра је публикована на истом сајту ова вест нешто измењена на крају. Наиме: „Прича коју сам желео себи да испричам“ Русије Маринковић (дечији писац), преко ноћи је постала „Прича коју сам желео себи да испричам“ Бошка Томашевића, песника и романописца, који, ево, ни други пут, није имао срећу са Деретиним жиријем. У чему је ствар? Како је одједном Русија Маринковић постала Бошко Томашевић? Је ли то била штампарска грешка? Или некаква друга омашка, која упућује на нешто друго?Или некакав виц, разумљив само, члановима жирија, издавача, или ко зна већ кога врага?

Објављено у "Новостима", 20. септ. 2014.
Објављено у „Новостима“, 20. септ. 2014.

Како вам се чини овај чланак? Хоће ли уз улицу јунак овог чланка добити и Музеј седла белог коња?

И ову анкету, пуну нонсенса, објавиле су 20. септембра 2014. године. ДА ЛИ ЈЕ ПОТРЕБАН ЈОШ НЕКИ КОМЕНТАР ОВОЈ АНКЕТИ?
И ову анкету, пуну нонсенса, објавиле су 20. септембра 2014. године. ДА ЛИ ЈЕ ПОТРЕБАН ЈОШ НЕКИ КОМЕНТАР ОВОЈ АНКЕТИ?

Песма пок. проф. Слободана Бранковића, штампана у последњем броју београдских "Заветина", бр. 5, септембар 2014, стр. 5, стубац 3.
Песма пок. проф. Слободана Бранковића, штампана у последњем броју београдских „Заветина“, бр. 5, септембар 2014, стр. 5, стубац 3. – Ни овим нонсенсима нису потребни други коментари, осим оног песничког: џаба се кречи!

ВРЕМЕ ОЛАКИХ ПИСАЦА И ОЛАКИХ КЊИГА

Чланак штампан у "Вечерњим новостима", 6. септембра 2014. године, на 18. стр. у оквиру рубрике "Реаговање"
Чланак штампан у „Вечерњим новостима“, 6. септембра 2014. године, на 18. стр. у оквиру рубрике „Реаговање“

Могли бисмо се сложити са чланкописцем, посебно када тврди, да су вредни савремени писци у некој врсти „илегале“ – само треба рећи и то : они су тамо, јер су натерани тамо, од олаких уредника, олаких издавача, и свега олаког у српском друштву и култури. На јави тих писаца нема зато што има оних других, и оних трећих, који све више и све редовније испуњавају културне рубрике, тзв. рубрике посвећене култури у српској штампи, или на масовним медијима…

Хомољски салаши

Нестају ли? Неповратно.

Колико их има? Ко на њима живи?

Хомољски салаш, усамљени и гфорди... Снимак Слободан Минић
Хомољски салаш, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић
Хомољски салаши, усамљени и горди... Снимак Слободан Минић. - Понорац после таме Равништанке
Хомољски салаши, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић. – Понорац после таме Равништанке

Хомољски салаши, усамљени и горди... Снимак Слободан Минић. - Медне ливаде...
Хомољски салаши, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић. – Медне ливаде…

Хомољски салаши, усамљени и горди... Снимак Слободан Минић. - Ливадама и шумама...
Хомољски салаши, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић. – Ливадама и шумама…

Хомољски салаши, усамљени и горди... Снимак Слободан Минић. - Видиковац Штубеј
Хомољски салаши, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић. – Видиковац Штубеј

Хомољски салаши, усамљени и горди... Снимак Слободан Минић. - Видиковац Хајдучки кладенац
Хомољски салаши, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић. – Видиковац Хајдучки кладенац

Можда баш у Хомољу, на неком салашу, буде Кућа „Заветина“? Пишите нам о напуштеним хомољским салашима. Пошаљите и фотографије, ако сте у прилици.

Колона на обронцима Хомоља
Колона на обронцима Хомоља

Мало језеро у вртачи
Мало језеро у вртачи

Misterija Stounhendža

Заветине, основбни симбол круга. (Препорука)
Заветине, основбни симбол круга. (Препорука)

Dugo se smatralo da je Stounhendž, koji je sagrađen 2.400 godine p.n.e, potpuno usamljen spomenik u inače netaknutom predelu visoravni Solsberi, ali sada arheolozi veruju da se oko misterioznih megalita poređanih u krug zapravo nalazilo mnoštvo drugih verskih objekata.

Stounhendž i dalje misterija

Najsavremenija tehnika radarskog skeniranja omogućila je stručnjacima da ispod površine zemlje otkriju čitav kompleks svetilišta, humki i objekata, koji su korišćeni za obavljanje zastrašujućih obreda.

Stručnjaci misle da su na ovom mestu obavljani složeni rituali, uključujući uklanjanje mesa i udova sa tela pokojnika.

U okviru do sada najvećeg geofizičkog istraživanja, naučnici Univerziteta u Birmingemu četiri godine su mapirali područje površine 12 kvadratnih kilometara i otkrili čak 17 drvenih i kamenih struktura.

Nedavno otkriveni spomenici oko StounhendžaSvoja saznanja su juče predstavili na Britanskom festivalu nauke u Birmingemu i tom prilikom objasnili kako je napredna radarska tehnika razvijena specijalno za projekat izrade digitalne mape na dubini od tri metara ispod zemlje.

Među otkrivenim strukturama je i drvena građevina duga 30 metara, koji je bila udaljena oko četiri kilometara od Stounhendža. Naučnici veruju da su u njoj vršeni složeni obredi, koji obuhvataju i uklanjanje mesa i udova sa tela pokojnika.

Oni pretpostavljaju da je objekat koristilo sedam generacija jedne iste porodice pre nego što je nestao ispod zemlje i pao u zaborav.

– Tu je Stounhendž, velika struktura koja je služila u obredne svrhe u kojoj su se okupljali ljudi iz raznih krajeva zemlje. Ali oko njega su ljudi pravili svoja vlastita svetilišta i hramove – objašnjava vođa projekta profesor Vinsent Gafni.

БЕЛЕ РАДЕ / Иван ЛАЛОВИЋ

Круг Вем: кућа прекопута. Запуштена (Фотодокументација Заветина, јун 2014)
Круг Вем: кућа прекопута. Запуштена (Фотодокументација Заветина, јун 2014)

 
 
Испод астала,
кога само мушема штити од сунца, ветрова,
бачких ноћних сенки, духова са њива,
на коме сада има десетак празних пивских флаша,
црвено вино при дну плетеног бидона,
неколико масних тањира на којима је до малочас
био распређен сребрни ован, овнова глава – процветала,
уперана у домаћина
који се занима слатким сном о младости,
заваљен у столицу,
потом, клонуло чело рођака – побочна линија,
лакат аутора,
пета одсутног комшије, ситаног и без аргумената
за страст салате и ванилица,
да, испод астала,
беле раде, немље од монахиња,
претрнуле као пред смакнуће,
жутим ручицама, склопљеним у молитву,
ишту милост речи невидљиве,
изнад густе липе, речи што ће их поквасити
са неколико залуталих капи
кише.