Архиве категорија: тајна друштва

Трагом „Дневника за Сенковића“ / Бела Тукадруз

„Дневник за Сенковића“ штампан је као независно, пишчево издање, 1983. године, оглашавајући „Заветине“ – новог, алтернативног издавача. Рукопис је настајао „спонтано“, годинама, ако би се кренуло траговима рукописа, фрагмената, могло би се стићи и до једне сваштаре из 1974. године, А4 формата, у којој има свега и свачега. На унутрашњој плавозеленој пластифицираној страни предњих корица може се прочитати ово. (Доносим факсимил, ко ће то, после 40 година, преписивати?)

Трагом "Дневника за Сенковића". Претпостављам да је то записано крајем лета 1974.  током ферија?
Трагом „Дневника за Сенковића„. Претпостављам да је то записано крајем лета 1974. током ферија?

…Међутим, ако би неко други то прегледао, процењивао – све необјављене рукописе и сваштаре, после смрти аутора, то чека: неки упорни књижевни мољац, сумњичави, зрикави, објективни итд; много шта би га збунило, довело у недоумицу, ако би, одатле, кренуо трагом „Дневника за Сенковића“, јер постоје многе друге свеске, истог аутора, где има несумњивих трагова, а понегде и шапина, не шапа него баш шапина једног медведа. Да, та свеска је датирана: 9. 12. 1974. Студентски Град. Први блок. соба 133. (Док срце не заболи, не може око заплакати... уз напомену „Са почетка романа“) (Ехеј, па роман је тада већ био написан, мислим једна од првих верзија; али је био на помолу и раскид са ЈБ. Не са Јосипом Брозом, не.) Зашто је на почетку те сваштаре прилепљен додатак из „Политике“ (београдске)  СВЕТ 1974. Хронологија догађаја?

СВЕТ 1974. Хронологија догађаја. (Политика, 19. јануар 1975. године), 2. стр.
СВЕТ 1974. Хронологија догађаја. (Политика, 19. јануар 1975. године), 2. стр.

…Какве везе има тај свет са светом рукописа романа „Дневник за Сенковића“?

СВЕТ... исто, Спољно-политичка активност Југославије.  На сликама "Председник СФРЈ и председник СКЈ Јосип Броз Тито..."  "са супругом Јованком"... исечено. Тито са канцеларом Шмитом, исечено...
СВЕТ… исто, Спољно-политичка активност Југославије. На сликама „Председник СФРЈ и председник СКЈ Јосип Броз Тито…“ „са супругом Јованком“… исечено.
Тито са канцеларом Шмитом, исечено…

…Како све вешто упаковано!

Dela Antonija Vivaldija, 1, 1974. - На концерте Вивалдија одлазио сам са сликаром М. А.  Који ће, касније, неколико година касније, направити портрете Тита, и - подсећам - лепу каријеру (Данас живи у Паризу. Полседњи пут сам га срео у време када је штампан један од мојих познијих романа "Пасија по Амарилису" (2008), пре неких шест година, последњи пут. Сасвим случајно. У Кнез Михаиловој
Dela Antonija Vivaldija, 1, 1974. – На концерте Вивалдија одлазио сам са сликаром М. А. Који ће, касније, неколико година касније, направити портрете Тита, и – подсећам – лепу каријеру (Данас живи у Паризу. Полседњи пут сам га срео у време када је штампан један од мојих познијих романа „Пасија по Амарилису“ (2008), пре неких шест година, последњи пут. Сасвим случајно. У Кнез Михаиловој

(И да не прескочим, јер ћу можда касније заборавити: Тад сам први пут размишљао о успеху неких наших уметника, писаца. Удворице титоизма , сваке власти, су много боље прошли од нас, који титоизам никад нисмо прихватили, напротив, критиковали смо га, сумњали у ту „позоришну представу“ за лаковерне, која ево можда и данас траје у неком свом извитопереном виду, четрдесет година после, свега, и 1974., и 1980 – Титове смрти.)

Дела Антонијка Вивалдија, полеђина програма. Тај програм и ти концерти (18. децембар 1974, сачувао сам улазнице, Народни музеј - Београд, улазница бр. 095285) могу да ме подсете на дане када сам писао стихове из дана у ноћ,  и имао сенку, собног друга, пок. Жику Нешића....
Дела Антонијка Вивалдија, полеђина програма. Тај програм и ти концерти (18. децембар 1974, сачувао сам улазнице, Народни музеј – Београд, улазница бр. 095285) могу да ме подсете на дане када сам писао стихове из дана у ноћ, и имао сенку, собног друга, пок. Жику Нешића….

…Такви као „Неш“ – како смо између себе звали Нешића – морали су да оду (пре)рано, изједани изнутра жестоким сагоревањем, неописивом расцепљеношћу. Неш: „Моја права суштина је ћутање. То што се понекад дерем, што вучем за нос професоре и друге ауторитет, то нисам ја. Тим ових психијатара у Дневној болници појма нема. Сви мисле да сам шизофреничар и не виде да се не раздвајам од ове Камијеве књиге. Нисам погрешио факултет, не, због Ничеа и Камија нисам погрешио…“  Читао је забрањене књиге, часописе. Имао је страх од затворених простора, клаустрофобичан страх, као и Андрић, југословенски нобеловац, који га, у своје време, кад је нешто радио преко студентске задруге, није понудио ни кафом. „Каква трвдица. Андрић је – Госпођица!“

Али, да се овде зауставим, на тренутак. Описао сам како је Неш отишао са овог света ( на једном другом месту) – можда је отишао тако прерано зато што је био неукалупљив, не болестан. Јер они који су (из наше генерације, рецимо) били сасвим „здрави“, у какве су се болеснике и апсурдисте претворили старећи?!

Шта са оваквим сваштарама, каква је ова вођена пре 40 година? Свака страница подсећа на поразе, на мртваке, на преваре и страву, осим тих концертних програма, које сам сачувао. Свака страница воња на пораз, промашаје, смрт, одакле обично креће роман. Али зашто бих више писао романе? Написао сам не један роман, и већина је скривена, потиснута, игнорисана; као да никада нису ни објављени. Да, као да никада нису ни штампани – и „Дневник за Сенковића“, и „Ујкин дом“, и „Доктор Смрт“, и „У друштву пустињских лисица“, и „Северци“… Да наведем само неке романе, не све.

Сви су инструментализовани, све је инструментализовано. Овде царује један калуп, огаван калуп од пре 40 година. Свуда: у држави, у култури, у главама. У редакцијама, у жиријима. Калуп је направљен да би се уметници укалупљивали; па ко се не укалупи, он  као да и не постоји у оваквом свету. Тај свет је суштински лицемеран, и од њега је могуће бранити се не романом, ни есејима, ни памфлетима, само – поезијом. У овој земљи, где има на хиљаде регистрованих песника и чланова разноразних удружења, треба бити веома опрезан према песницима, јер ту има свега и свачега….У најмању руку, треба бити неповерљив, или разуман.Ту тему нико не отвара, иако то није најважнија тема: најважније теме друштва и књижевности овде се гурају упорно и годинама, под тепих…

И зато је неопходно макар и окаснело, макар неком изгледало и као сумнуто,  основати један АРХИВ У ОСНИВАЊУ – таквом једном Архиву бих радо завештао и ову свеску, која ме је овог јесењег дана подстакла на све ово, али и стотине других мојих сваштара, у оквиру  „Фонда“ или „Збирке Бела Тукадруз“, како би се пренело Будућима, не више ни синовима нашим, него унуцима, како би им се пренели детаљи, слике, углови, сведочанства, сећања, чак сасвим лична и непоткупљива – да једног дана, у не тако далекој будућности, неко од њих састави слику о другој половини 20. века и о типу људи, а пре свега типу пожељних уметника….Јер све ово што ми данас имамо, или последњих година, деценија, све је то само један густ и тежак талог, који јре нанела поплава времена, и ништа друго, бојим се… (4. октобар 2014)

ПС. – Иза свих тих силних преображаја, крију се покушаји фалсификовања, које није тешко доказивати. Међутим, временом неки фалсификати могу постати и оригинали, ако нас надживе зли људи, и због тога има смисла и писање савесних, и чување архивара и архива. Архиви, које зли људи нису стигли да оплеве систематски попут комуниста и њихових увлакача, озбиљним уметницима су једини пријатељи. Новостечене пријатеље, како видим, на жалост, треба подргнути најједноставнијим испитима…

Iluminati tajnu prenosili samo eliti

BEZBROJ zavereničkih teorija razvijeno je oko iluminata. Oni se svrstavaju u najmisterioznija i najozloglašenija tajna društva, i to od trenutka kada su osnovani. Kako to, međutim, obično biva, istina o njima nije baš toliko nepoznata, o čemu svedoči i rukopis koji je otkriven u jednom muzeju u Berlinu – iz njega se mogu videti pravi ciljevi utemeljitelja iluminata.

Reč iluminati potiče iz latinskog (illuminatus) i znači „prosvetljeni“, „prosvećeni“, a kroz istoriju su je kao svoju oznaku, ili kao svoju karakteristiku, koristile razne grupe još od 14. veka. Tekst koji sledi se bavi pre svega izvornim bavarskim iluminatima, čija moderna verzija se često povezuje sa takozvanim novim svetskim poretkom.

Tokom kratkog perioda svoje egzistencije u 18. veku iluminati su se trudili da zadobiju moć i uticaj, ali uglavnom neuspešno. A kada ih je nakon deset godina vlast zabranila i počela da prati njihovu aktivnost, deo javnosti im je, pomalo paradoksalno, tu moć odjednom pripisao.

Neki od pristalica teorija zavere i danas veruju da je skupina iluminata okupljena oko mladog filozofa i profesora crkvenog prava Adama Vajshaupta (živeo od 1740. do 1830. godine) udahnula život udruženju koje od tog vremena, makar jednim delom, vodi svetsku politiku. I pored zabrane delovanja 1785. godine, to bratstvo, tvrdi se, postoji i danas.

Istoričarima je veoma teško da razluče fantaziju od istine o iluminatima. Između ostalog i zato što istraživanja o njima otežava nedostatak istorijskih izvora. Kako piše nemački dnevnik „Di velt“, nedavno objavljeni dokumenti, međutim, bacaju novo svetlo na nastanak iluminata.

EKSPERT ZA “PROSVETLjENE“ Austrijski istoričar Markner je specijalista za „prosvetljene“ i za istoriju slobodnog zidarstva. U stanju je da već na prvi pogled prepozna rukopis Vajshaupta. Cilj mu je da u potpunosti rekonstruiše značajne originalne tekstove iluminata i da ih sabere u jednoj knjizi. Planira da je objavi na jesen ove godine.

Radi se o delovima teksta koji je pre izvesnog vremena, u dokumentima slobodnih zidara, pronašao berlinski istoričar Rajnhard Markner. Osnivač iluminata Vajshaupt u tom tekstu daje obrise tajnog društva koje je planirao da oformi. Dokument je napisan otprilike godinu i po dana pre nego što je Red iluminata 1. maja 1776. i osnovan.

Izraz iluminati se u pronađenom tekstu još ne pojavljuje. Zato se u njemu navode ciljevi kojima Vajshauptovo tajno udruženje mora da teži.

– Vajshaupt je učio svoje poklonike da se prava mudrost mora širiti tajno, ne bi li ostala zaštićena od cenzure i proganjanja od strane Katoličke crkve i svetovne vlasti – objašnjava Markner.

Ta misao se već nalazi u pomenutom rukopisu. Radi se o prepisu, original je izgubljen. Fragment je za buduća pokoljenja sačuvao poznati slobodni zidar Fridrih Šreder (živeo od 1744. do 1816. godine). Originalni rukopis kupio je, kao Vajshauptov savremenik, nedugo pošto je napisan i odmah je načinio nekoliko prepisa, koji su početkom 19. veka kružili zainteresovanim masonskim krugovima. Tokom vremena pali su, međutim, u zaborav.

SIMBOLI Teoretičari zavere tvrde da su simboli iluminata svuda

Kada je Vajshaupt pisao ovaj tekst bilo mu je oko 25 godina i bio je sveže postavljeni profesor crkvenog prava u Ingolštatu. Očito da ga taj posao nije previše okupirao, pa je počeo da se zanima za pokretanje tajne škole, koja će svoje đake (članove) voditi putem duha. Ideal koji treba dostići je što bolji razvoj svih telesnih i duhovnih sposobnosti i sila.

Što je maglovitiji cilj, to je konkretnija struktura kluba o kojem je Vajshaupt razmišljao. Njegova škola je trebalo da ima formu tajnih seminara, književnih krugova, pokrenutih u što više gradova. Članovi su imali obavezu da nabavljaju nove knjige i da ih između sebe razmenjuju. Konspiracija je garantovala da tako cirkuliše i krajnje proskribovana literatura.

Radi sticanja uticaja Vajshaupt je zagovarao infiltraciju. Njegovi učenici imali su zadatak da, u tajnosti, utiču na druga udruženja. Za to su, međutim, bile potrebne jake ličnosti. Regruti su zato morali da potiču iz – elite.

– U školi ne smemo da trpimo nikoga ko ne vodi, ili nekakav javni ured, kancelariju, ili se nije bavio nečim što je od interesa za šire krugove – pisao je osnivač iluminata.

Aspiranti koji ne zadovoljavaju ove uslove morali su da verodostojno dokažu da se trude da ih ispune. Ako nekome „zapne“ karijera, može da očekuje diskretnu pomoć starijih članova lože. Dostići cilj, domoći se važnog položaja, dozvoljeno je i uz pomoć novca.

Poseban značaj Vajshaupt je poklanjao kontroli članova. Svaki od učenika (žene su bile isključene) morao je da vodi dnevnik i da krajem svakog meseca iz njega izvuče sažetak u vidu zaključka. Iz toga se procenjivalo koliko je napredovao na putu znanja i duhovnosti. To isto je trebalo učiniti i na kraju svake godine, kada su se postavljali i ciljevi za sledeću godinu.

MASONI, NACISTI, KOMUNISTI… PRONAĐENI Vajshauptov rukopis proživeo je sasvim pristojnu odiseju. Na kraju je završio u Tajnom državnom arhivu Pruskog kulturnog nasleđa (GStAPK) u berlinskoj četvrti Dalem, pravom eldoradu za istoričare. Tu su smeštene i obimne arhive raznih masonskih loža u Nemačkoj. Akta, spiskovi članaka, ritualni tekstovi… Svojevremeno su sve to zaplenili nacisti, u strahu od tajne opozicije. Nakon Drugog svetskog rata Crvena armija ih je odnela u Moskvu, a kasnije su vraćeni u Nemačku Demokratsku Republiku (DDR).

Sva ova dokumenta članovi su donosili na skupove iluminata, ne bi li se međusobno upoznali do tančina, „do dubine duše“. Ako neko sazna da je njegov kolega načinio grešku ili posrnuće, makar i karakterno, trebalo je to da kaže protektoru.

Sistem uzajamne denuncijacije trebao je da celo udruženje drži na uzdi. Ukoliko se neko ne bi ponašao kako se od njega očekuje, sledila je kazna. Kakva? Deo teksta o tome nije sačuvan.

Šta je moralno ispravno, određuju osobe u vrhu udruženja. Kada se neki učenik oseti dovoljno „prosvetljenim“ da i sam stvara tekstove, to prvo mora da odobri protektor ili za to određeni cenzor.

Vajshaupt je bio idealista, kome je bilo na srcu da ljudi moralno napreduju, piše „Di velt“. Bio je, međutim, i cinik moći, koji nije imao probleme sa obmanjivanjem ljudi i njihovim špijuniranjem.

Iluminate, čiji ideali su bili razum, jednakost i verska tolerancija, u početku su činili samo Vajshaupt, koji je koristio tajno ime Spartak, i četiri studenta. Svi iz Ingolštata. Tokom sedamdesetih godina 18. veka za njihovo tajno udruženje (koja su tada bila u modi) počeli su da se interesuju i obrazovani građani i plemići iz Minhena.

Kada su iluminati primili u svoje redove pisca Adolfa Frajera fon Knigea, brzo su dobili na popularnosti, zahvaljujući njegovim vezama sa masonima. Počeli su da se šire po celoj Nemačkoj. Na vrhuncu bratstvo je brojalo oko 2.000 članova, među kojima su bili i Gete, Šiler, Herder…

Vremenom su mnogi članovi počeli da se bune. Što su više sticali mogućnost da se upoznaju sa načinom funkcionisanja tajnog udruženja, običaja, rituala i stepenica napredovanja, tim više su sticali utisak da se sve vrti u zatvorenom krugu.

I da pravi cilj reda nije uzdizanje njegovih poklonika, već samo njegova puka egzistencija. A da tajne istine, još iz ranog perioda postojanja ljudskog roda, koje je udruženje navodno skrivalo, uopšte ne postoje.

Mnogi su smatrali Vajshaupta za običnog hohštaplera, ali sa autoritarnim sklonostima. Kada je udruženje 1785. godine u Bavarskoj zabranjeno, mnogi članovi su se već odvojili od osnivača. I, tek kada su nestali svi iluminati, počeo je da se rađa mit o podzemnoj loži punoj moćnih neprijatelja države. Mit koji traje do danas.

Iluminati tajnu prenosili samo eliti | Reportaže | Novosti.rs.