Архиве категорија: пијетет

Из КРФСКОГ ЗАБАВНИКА

У сусрет стогодишњици покретања „Забавника“ „Српских новина“

__________________

БОЖЈИ ПРСТИ

Запали смо око Брегалнице под тешку укрштену ватру.пушака, митраљеза, топова. Само што још није било непријатељских мина под нама и летилица над нама па да је „све у реду«. Чекамо да ма која од ових паклених справа омекша и оређа, па да гурнемо опет напред. Сваки војник ухватио какав заклон и пуца. Један се нешто узмувао и ни један му заклон не ваља. Други војник опази то, па ће му другарски пребацити: што си се бре узврпољио? Што не чуваш место него једнако врдакаш? Судбини нећеш умаћи а тако ћеш шевајући, ђа десно, ђа лево, подићи куршуму!

—   Кад бих ја имао твоје место, ја га не бнх напуштао; а овде сам на чистини ка на длану.

—   Па лепо хајд да се трампимо. И за трен ока учинили су размену места.

Не потраја дуго и.онај подиђе под куршум и погибе на месту које је, тако рећи, искукао.

Судбина ! Прст Божји!

* * *

Као Краљевић Марко, у борби са Мусом Кесеџијом, тако смо се и ми похватали били у коштац с нашим противником више Брегалнице,

„Нити може оборити Марка,

Нит се даде Муса оборити«

Запали смо и један и други у урвине и рупине, пуцамо и не успевамо, али и не попуштамо. Један војник нашао једно мало удоље, над којим је један трн. Командир га примети где напусти место и дође иа отвореније и мање заклоњено. Викну га по имену и прекори. Сваки поче да објашњава: ама, господин капетане, све ме неки «дук» мува и каже: помакни се, помакни се! И ја га ево послуша…

Тек што је довршио те речи, а онај се трн наже пресечен куршумом, који прори удоље где је војник лежао.

И командир и војник видеше то. И рекоше: е, чуда божја. Оба су и данас жива.

Шта је спасло овога војника?              М. Р. Степ.

ВИЉЕМУ ЗА НОВУ ГОДИНУ

Победа је твоја с ногама од стакла,

У невиној крви венци славе вену.

А у страшној лави ужаснога пакла

У години овој Нерон чека смену.                   Б.

= извор: Нова година 1917 ДОДАТАК „Српских новина“,  Крф 1. јануара 1917, стр. 4, 7.   НАПОМЕНА: Ко су аутори одабраних прештампаних прилога? Не крије ли се иза потписа Б. – номинални уредник Забавника Бранко Лазаревић?

Advertisements

Слободан Џунић, подсећање

знак препознавања
знак препознавања

Пирот – Деценију од смрти Слободана Џунића, највећег књижевника из пиротског краја, са посебним пијететом обележила јепиротска Народна библиотека,организујући трибину на којој се говорило о његовом делу. Џунићева дела фасцинирају, али и „на муке стављају сваког ко се ухвати у коштац да их тумачи”. Његов животни мото – „Остати у сенци” и „Дела говоре уместо мене” – само је делом испровоцирао неправедну запостављеност овог писца у српској књижевности 20. века. Платио је високу цену за „неприпадност и самосвојност” у времену после Другог светског рата, али га је то одредило као човека који, као и његови јунаци, „сам одговара за своју судбину”, чуло се на трибини.

О делу Слободана Џунића говорили су Јован Пејчић, професор српске књижевности 20. века на Филозофском факултету у Нишу, Марија Џунић-Дрињаковић, доктор књижевних наука и специјалиста за француску књижевност и професор француског језика на Економском факултету у Београду и ћерка Слободана Џунића, и Драган Лилић, који је докторирао проучавајући лексику и фразеологију у Џунићевим делима.

Момчило Антић, директор пиротске библиотеке, подсетио је да је Џунићев роман „Виноград господњи” био у најужој конкуренцији за НИН-ову награду 1959. године, али и да те године награда није додељена. Годину дана пре тога добио је награду Удружења књижевника Србије са још неколико писаца и тада је политичка јавност жестоко реаговала. Најпре је страдао Младен Ољача, а потом и Џунић, који је трпео жестоке притиске у Радио Београду где је радио. Професор Јован Пејчић је навео да је нишка „Просвета” 1998. објавила „Ветрове Старе планине”, а да је 1999. године, као члан жирија за награду „Меша Селимовић”, ово дело ставио на прво место.

у кругу манастира Св. Ђорђа, у Темској (Бела Тукадруз, 28. 08.2014)
у кругу манастира Св. Ђорђа, у Темској (Бела Тукадруз, 28. 08.2014)

– У образложењу предлога за ову награду рекао сам да српска књижевност, парадоксално, на почетку 20. века има дело које разграничава 19. столеће од потоњих времена, а да на крају 20. века, исто тако са југа Србије, долази дело које ће 20. век затворити и отворити се за нова времена. Тиме сам уједно изразио и своје мишљење о вредности и Џунића као писца – рекао је Пејчић. Он сматра да је у роману „Василијана”, објављеном 1990. године, наратор, приповедач, коментатор судбина, употребљавајући реченицу:„Све сама сплетена путишта” у ствари одредио судбине Џунићевих јунака, почев од прве књиге приповедака „Зрна” (1951) до постхумно објављене прозне књиге „Кодема”, али и књижевну судбину Слободана Џунића као писца у другој половини српског књижевног 20. века. Пејчић је додао и да се први пут Џунић појављује у време када своје прве књиге објављују Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Владан Десница и други писци који су обележили другу половину 20. века.

– Књига приповедака „Зрна” његова је прва књига која на веродостојан начин уводи старопланински, миџорски, пиротски крај, који ће постати ментално и географско средиште свега битнога у стваралаштву Џунића – рекао је Пејчић и истакао да су Џунићево стваралаштво обележиле приповетке и романи, али да су критичари и приређивачи антологија неправедно запоставили његово дело.

Професор Драган Лилићговорио је о богатству језика у Џунићевим делима.Разноврсни су лексички слојеви, Џунић користи неологизме, варваризме, нове речи које и нису нове јер су постојале давно у језику, али им он придодаје ново значење, рекао је Лилић.

Пишчева ћерка Марија Џунић-Дрињаковић је истакла:

–Сви критичари који су писали о Слободану Џунићу истицали су високу уметничку вредност његових дела и увек остајали на томе да је недовољно протумачен писац. То не треба мистификовати. Један од критичара је рекао да је Џунић веома захтеван писац, који од свог читаоца тражи да је не само заљубљеник у језик, као што је и сам био, већ и добро познавање језика. Џунић користи окамењене изразе, фраземе, народно благо, народну лексику али је разбија и потпуно рекреира и ствара нови језик.

Марија Џунић-Дрињаковић је додала да је нетачна фраза која се преноси да је Џунић локални писац.

– Он је локални у оном смислу у ком је Флобер када пише о Јонвилу, Стендал када пише о Паризу или Лиону. Код Џунића је локална инспирација. Указала бих на везу са француском књижевношћу и на један раблеовски дух који се укрштао код многих значајних европских писаца и, између осталог, и код Џунића. То се најбоље види у његовом роману „Пагани”, рекла је Марија Џунић-Дрињаковић,указујући да паганско у делу Џунића обједињује телесно и духовно.

Време проучавања и тумачења Џунићевог дела тек долази, сложили су се учесници трибине, а Пирот би морао много више да се ангажује на проучавању и истраживању тога дела.

= Извор : Марија Пенчић, Политика, објављено: 30/11/2008 : http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:YLrRBh12O1kJ:www.politika.rs/rubrike/Kultura/Bio-je-zaljubljenik-u-%D1%98%D0%B5zik.lt.html+slobodan+dzunic&cd=3&hl=sr&ct=clnk&source=www.google.com