Архиве категорија: Оснивач Заветина

Рели Алфандари Пардо

BiltenОва београдска Ана Франк, данас живи у Тел Авиву, а скривала се у једном београдском шпајзу од 1942. до 1945. године

Незахвално је бавити се историјом нечијег живота јер увек може нешто да се изостави или не пренесе фактографски, онако како је стварно било. Зато ће ово бити више импресије а мање чињенице о Рели Алфандари Пардо.

Ова београдска Ана Франк– сличност је по дневнику који је водила у истим годинама када је дневник писала Ана – има две адресе. Прва је била, од 1929. године, у Кајмакчаланској улици у Београду, све до 1941. Друга је од 1946. у Француској, а онда у Израелу.

На Рели ми је скренула пажњу њена сестра Мирјана Вуисић, слушатељка београдског радија на коме је пре неколико месеци емитована прича о Бранку Лустигу који је детињство провео у логору Аушвиц. Потом, после рата као продуцент Вељка Булајића стигао је до Холивуда и тамо зарадио два Оскара за продукцију Спилберговог филма „Шиндлерова листа” и „Гладијатора” Ридлија Скота. Мирјана Вуисић је слушала емисију о Лустигу и хтела је да дође до његове адресе. Кад ме је позвала телефоном рекла је да би Лустигу требало послати Релину књигу „То је био само пикник”, издање Београд 2014. Никад нисам чуо за Рели и њену књигу. Потражио сам је на нету и нашао утиске читалаца:

„Писац ове дивне књиге је Рели Алфандари Пардо, београдска Јеврејка која је ратне године провела у Београду, скривена у шпајзу величине креветског душека.”

„Рели је написала књигу која је чист архив душе са сликама Београда. Док читамо књигу, као да гледамо документарни филм или слушамо тонски запис, нема неке разлике. Као да смо са њом провели три страшне године склупчани на душеку шупе читајући заједно велике писце који су јој давали наду да је свет, ипак, добро место и да необјашњивом злу мора доћи крај.”

И ја сам прочитао књигу. И на вези сам са госпођом Рели електронском поштом. Наша преписка се дешава у време овогодишњег израелско-палестинског сукоба.

Она пише:

„Сада сам послала и-мејл госпођи која је тако опширно изнела своје утиске у вези са догађајима које сам описала да сам, као по обичају, питала да ли то и она пише књигу?! Овде је политичка и друштвена несагласност толико неподношљива. Не радим ништа изузев што гледам телевизијски програм, где нам десетине ’специјалаца’ пробијају мозак; али, нажалост, као сви они који не иду на посао, и ја нисам у стању да се откачим од телевизора и мало смирим… Биће примирје.”

Посвета у књизи је написана брату и родитељима настрадалим у логору. Отац им каже 1939. приликом одласка код фотографа: „Једнога дана ћете схватити да је породична фотографија нешто сасвим друго, остаће као успомена на родитеље, на ваше детињство, имаће почасно место у албуму, у нашој кући, библиотеци…”

Рели скромно објашњава да је књига настала из жеље да остави неки траг о себи, својој деци. Она није професионални писац. Наслов књиге настао је случајно. Срела је неку госпођу у Тел Авиву и када су се распитале где је која била за време рата, Рели је поменула Београд и „свој” шпајз. Жена је одговорила: „То је био само пикник, ја сам била у Аушвицу.”

Шаљем госпођи Рели нове утиске читалаца:

„Књигу сам читала без даха, са сузама у очима. Иако због свега трагична, а пре свега због тематике, драматичног личног искуства, књига је и документ и ода животу, посебно гледана очима дванаестогодишње девојчице…”

Ако овај новинар каже да је Релина књига за Нобела мало ће људи поверовати у то.

Ево неких упоредних података о две девојчице: Ана Франк је рођена у Франкфурту на Мајни 1929. године. Рели Алфандари Пардо рођена је у Београду 1929. године. Породица Франк се крије 1942. у тајном склоништу где Ана почиње да пише дневник. Рели се 1942. скрива у Аранђеловцу, а потом у Београду, у Дечанској улици, у тајном скровишту; ту записује свој архив душе.

У магловитој будућности овог времена, њих две ће остати као ликови које су рат и несрећа спојили.

У том шпајзу, за разлику од Ане, Рели је имала више среће да преживи.

Рели у сећањима на свој „пикник” описује историјске догађаје тога времена као репортер са лица места.

Мирјана Вуисић је у праву. Треба књигу доставити Лустигу, а преко њега Спилбергу, са препоруком. Или, можда, неки домаћи редитељ има бољу идеју пре него што се деси да Србима неки други културни посленици из неке друге земље, открију нашу Ану Франк.

Новинар   Драгослав Симић  објављено:у Политици: 05.12.2014.

Advertisements

ЈЕДНА ТУЖНА ГОДИШЊИЦА / Бранко Лазаревић

Седмога априла, Српске Новине навршавају своју изгнаничку годину на Крфу. На својој болној и тешкој одисејади која траје осамдесет и четири године, оне, на Улисовом Острву, читаву једну годину, заједно са Српским Народом, живе свој црни изгнанички живот. Једна година претешке туге и бола!…

Бежећи од Турака на север, српски културно-уметнички живот почео је, у Осамнаестом Веку, да живи у Аустро-Угарској где је, после оснивања «Славено-Сербске Штампарије«, Маркидес. Пуљо почео да издаје, у Бечу, Сербскија Новини (1791 -1792) Лист је излазио два пута недељно (уторником и петком), на два ступца, штампан црквеном азбуком и језиком. У самом току излажења, 1792 године, крене, у Бечу, Стефан Новаковић, бивши секретар Митрополије у Карловцима, и тада српски придворни агент у Бечу, Славјано-Сербске Вједомости (1792—1794). Лист је штампан у ранијој Курцбековој штампарији, основаној 1770 године, коју јс Стефан Новаковић купио. И овај лист излази уторником и петком. Писан је релативно чистијим језиком, више народним но црквеним, и штампан је грађанском азбуком. Био је у формату Сербскија Новини, са ценом од десет форинти годишње, и доносио је готово искључиво страна „прикљученија«, а врло ретко домаће сгвари. У почетку Деветнајестог Века, једновремено са бујањем на свима пољима уметности, науке, политичког и административног живота, у Бечу -почињу Новине Сербске 1813 године, са Димитријем Давидовићем и Димитријем Фрушићем, на пола табака мале осмине, свакога дана, сем недеље и празника, грађанским правописом, са књижевним додатмом Забавник, кога и ми данас покрећемо, као сећање на њихов почетак, — и живе до 1822. Пошто се јавља у време Наполеона, пун је вести са бојних поља, и личи на ратни билтен. У њему су били, махом, преводи из немачких и француских листова, а ретко вести из Србије и српских крајева. 1817 године, Димитрије Фрушић престаје бити уредник. Димитрија Давидовића, једно време, 1817 , замењивао је Вук Стефановић Караџић.

Од 1816 године, лист добија више облик часописа, поклања више пажње књижевнсти, и доноси више превода. Вук Стефаиовић Караџић постаје један

Од главних сарадника, и ту води живу полемику са својим противнидима. Тада се, у њима, зачиње прва клица панславизма: славе се Добровски и Копитар, и пише

се о словенским народима. У тој истој години, због материјалних недостатака, почињу излазити само два пута, уторником и петком. Лист је кубурио због малог броја „пренумераната«, и још мањег броја оних »пренумераната“који            су плаћали претплату. Новембра 1821, Давидовић прелази у Србију, и лист је уређивао неки непознати до марта 1822 године. Српске Новине поново отпочну, у створеној Србији, 1834 године, као званични лист Српске Државе. Њих понова креће Димитрије Давидовић. Излазиле су само суботом, на табаку средње величине, са претплатом од два талира »унапред«.

Српске Новине узимају сад више званичан и политички карактер. 1840 године, опет узимају каракгер више књижевног листа: јављају се наши познати писци тих го- дина са оригиналним стварима. Те године, Српске Новине опет имају свој књижевни додатак, 1831 године постају чисто званичан лист (књижевност прелази па Подунавку), без књижевног додатка и карактера, и тај су карактер носиле све до 1914 годиие. Под ударцима новога непријатеља, 1914 године, беже на југг у Ниш; и да, најзад, после Страшне Године 1915, 1916 буду покренуте на — Крфу. То је, у неколико речи, велики и трагични роман Српских Новина и, једновремено, скоро цео узнемирени живот Српског Народа који се, на ветрометини Истока и Запада, за све то време очајнички борио и паштио,

Једна глава, глава са којом ночиње перипетија Српскога Народа, то су дани које смо преживели у 1915 и 1916 години, дани зла и јада; и, одмах после тога, почиње развој наше перипетије у смислу добра и ваекрса, и то су дани које сада почињемо да живимо, дани наших старих снова и маштања.

Суморних дана месеца децембра 1915 и јануара 1916 године, наш је оружани народ, заједно са нешто нејачи, пао на ово Острово, изубијан и прекрхан, после великих дана славе и радости. Али, нити су мисли биле суморне, нити јад црн, нити копља поломљена, Ми смо имали пуне и стваралачке наде; јер смо, као велики народ, знали с ким смо, знали смо како је велико наше право, и знали смо да добри дани морају доћи. У овоме великом светском рату, у коме се словенско-латинска раса бори за велику и мирну сутрашњицу слободе и права, уједињења нација и стварања услова за прави живот, бацања о тле империјализма и анексионизма и стварања социјалне среће за цео свет, — Српски Народ је дао свој огромни удео. Онје дао све: и животе, и територију, и дух, и душу, и срце… Историја још није дала сличан случај. Ниједна Голгота није равна нашој. Покушаји Едмона Ростана и Габријела д’ Анунција, само су сјајни покушаји према величини наше величине бола и према размерама до којих је он дошао. Доцније, какав велики визионар на-ћи ће, у нашој катаклизми, подстрек за своје велнко дело. То ће бити једна нова Илијада, Енеида и Рамајана Српскога Народа, једна синтеза свега чега има великог и стваралачког у болу, несрећи и чемеру ; и, једновремено, када дође велико добро после овог великог зла, и једна синтеза радости, среће и добра. Јер. велика дела, као и велики народи, имају »цео круг«

А добро ће доћи. Оно долази. Имамо сва права да га чекамо. После Голготе, долази Васкрс, ка.о после ноћи дан. То је закон који никада није имао изузетка. Наше се Велико Сунце, из магли и сутона, већ почиње да наговештава: велико, моћно, ваекрсно; и наговештава се и на војиштима, и у великим народима. и из уста великих људи… И нама, Југословенима, и Пољацима, и Чехо-Словацима, и Белгијамднма, и Румунима, иду дани ослобођења и величине. Иду данн Васкрса. Опет ће се по нашим луговима чути песма, процветати цвеће, и опет ће, по ослобо-ђени српско-хрватско-словеначким пољима, заплужити плуг наших ратара, и чуће се, по дубравама и горама, блејање оваца и звек меденице, а поиосно Јадране биће о наше хриди и плавити наша жала… Нови живот иде: пун, поносан и моћан.

Српске Новине које су бележиле нашу тешку хронику за последњих сто година, све мене кроз које је Српски Народ прошао, на најбољем су путу да почну да бележе васкрсле дане који ће доћи. Оне ће, пошто су извршиле своју емиграцију са севера на југ, почети пут са југа на север, и доћи у свој Бели Град, да, у ослобођеној Југославији, бележе хронику новог и правог живота народности која је толико мука претрпела за своје ослобођење.

= извор:  ДОДАТАК БР. 39. „СРПСКИХ НОВИНА“ ГОДИНА I. КРФ, 2 АПРИЛА, 1917 ГОДИНЕ. БРОЈ 1.  (Крфски Забавник, стр. 1, уводник)

Из КРФСКОГ ЗАБАВНИКА

У сусрет стогодишњици покретања „Забавника“ „Српских новина“

__________________

БОЖЈИ ПРСТИ

Запали смо око Брегалнице под тешку укрштену ватру.пушака, митраљеза, топова. Само што још није било непријатељских мина под нама и летилица над нама па да је „све у реду«. Чекамо да ма која од ових паклених справа омекша и оређа, па да гурнемо опет напред. Сваки војник ухватио какав заклон и пуца. Један се нешто узмувао и ни један му заклон не ваља. Други војник опази то, па ће му другарски пребацити: што си се бре узврпољио? Што не чуваш место него једнако врдакаш? Судбини нећеш умаћи а тако ћеш шевајући, ђа десно, ђа лево, подићи куршуму!

—   Кад бих ја имао твоје место, ја га не бнх напуштао; а овде сам на чистини ка на длану.

—   Па лепо хајд да се трампимо. И за трен ока учинили су размену места.

Не потраја дуго и.онај подиђе под куршум и погибе на месту које је, тако рећи, искукао.

Судбина ! Прст Божји!

* * *

Као Краљевић Марко, у борби са Мусом Кесеџијом, тако смо се и ми похватали били у коштац с нашим противником више Брегалнице,

„Нити може оборити Марка,

Нит се даде Муса оборити«

Запали смо и један и други у урвине и рупине, пуцамо и не успевамо, али и не попуштамо. Један војник нашао једно мало удоље, над којим је један трн. Командир га примети где напусти место и дође иа отвореније и мање заклоњено. Викну га по имену и прекори. Сваки поче да објашњава: ама, господин капетане, све ме неки «дук» мува и каже: помакни се, помакни се! И ја га ево послуша…

Тек што је довршио те речи, а онај се трн наже пресечен куршумом, који прори удоље где је војник лежао.

И командир и војник видеше то. И рекоше: е, чуда божја. Оба су и данас жива.

Шта је спасло овога војника?              М. Р. Степ.

ВИЉЕМУ ЗА НОВУ ГОДИНУ

Победа је твоја с ногама од стакла,

У невиној крви венци славе вену.

А у страшној лави ужаснога пакла

У години овој Нерон чека смену.                   Б.

= извор: Нова година 1917 ДОДАТАК „Српских новина“,  Крф 1. јануара 1917, стр. 4, 7.   НАПОМЕНА: Ко су аутори одабраних прештампаних прилога? Не крије ли се иза потписа Б. – номинални уредник Забавника Бранко Лазаревић?

ТРАГОМ „КРФСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ“

Крфски ЗАБАВНИК. - Фототипско издање Забавника који је излазио као додатак Српским новинама објављиваним на Крфу 1917 -1918. године. Оно што је Сент Андреја била крајем 17. и почетком 18. века то је Крф био за време Првог светског рата, склониште и уточиште за избегли и прогнани српски народ. То су две: најјужнија и најсевернија тачка српског организованог изгона, али и српске интелигенције и писаца. Крф је место ге су се окупили готово сви српски писци и није нимало случајно што се књижевност тог периода назива и Крфска књижевност. Крфску књижевност је релативно лако пратити. Догађала се углавном у Забавнику који је, после нултог, новогодишњег броја 1917. године, најчешће излазио једном месечно (од 2. ИВ 1917. до 15. X 1918. гоине) као додатак "Српским новинама".
Крфски ЗАБАВНИК. – Фототипско издање Забавника који је излазио као додатак Српским новинама објављиваним на Крфу 1917 -1918. године. Оно што је Сент Андреја била крајем 17. и почетком 18. века то је Крф био за време Првог светског рата, склониште и уточиште за избегли и прогнани српски народ. То су две: најјужнија и најсевернија тачка српског организованог изгона, али и српске интелигенције и писаца. Крф је место ге су се окупили готово сви српски писци и није нимало случајно што се књижевност тог периода назива и Крфска књижевност. Крфску књижевност је релативно лако пратити. Догађала се углавном у Забавнику који је, после нултог, новогодишњег броја 1917. године, најчешће излазио једном месечно (од 2. IV 1917. до 15. X 1918. гоине) као додатак „Српским новинама“.

(Књижевни додатак)  "српским новинама на Крфу, бр. 5. , 79. стр. приређеног издања  - Ненин
(Књижевни додатак) „српским новинама на Крфу, бр. 5. , 79. стр. приређеног издања – Ненин

(Књижевни додатак)  "Српским новинама на Крфу, бр. 5. , 80. стр. приређеног издања  - Ненин
(Књижевни додатак) „Српским новинама на Крфу, бр. 5. , 80. стр. приређеног издања – Ненин

(Књижевни додатак)  "Српским новинама на Крфу, бр. 5. , 81. стр. приређеног издања  - Ненин
(Књижевни додатак) „Српским новинама на Крфу, бр. 5. , 81. стр. приређеног издања – Ненин

(Књижевни додатак)  "Српским новинама на Крфу, бр. 5. , 82. стр. приређеног издања  - Ненин
(Књижевни додатак) „Српским новинама на Крфу, бр. 5. , 82. стр. приређеног издања – Ненин
(Књижевни додатак)  "Српским новинама на Крфу, бр. 5. , 83. стр. приређеног издања  - Ненин
(Књижевни додатак) „Српским новинама на Крфу, бр. 5. , 83. стр. приређеног издања – Ненин

Сама Дарја по горама јеца –

Туже, туже јадованке гласне,

Док вечерња зубља не угасне…

Негда јава са ведрих висина,

Слукти само заробљена Дрина

И разбоји, пусти не остали!

„Кад би знали Руси, кад би знали…“

Милосав Јелић

Растко Петровић је потписан иницијалима, да подсетимо…

Трагом „Дневника за Сенковића“ / Бела Тукадруз

„Дневник за Сенковића“ штампан је као независно, пишчево издање, 1983. године, оглашавајући „Заветине“ – новог, алтернативног издавача. Рукопис је настајао „спонтано“, годинама, ако би се кренуло траговима рукописа, фрагмената, могло би се стићи и до једне сваштаре из 1974. године, А4 формата, у којој има свега и свачега. На унутрашњој плавозеленој пластифицираној страни предњих корица може се прочитати ово. (Доносим факсимил, ко ће то, после 40 година, преписивати?)

Трагом "Дневника за Сенковића". Претпостављам да је то записано крајем лета 1974.  током ферија?
Трагом „Дневника за Сенковића„. Претпостављам да је то записано крајем лета 1974. током ферија?

…Међутим, ако би неко други то прегледао, процењивао – све необјављене рукописе и сваштаре, после смрти аутора, то чека: неки упорни књижевни мољац, сумњичави, зрикави, објективни итд; много шта би га збунило, довело у недоумицу, ако би, одатле, кренуо трагом „Дневника за Сенковића“, јер постоје многе друге свеске, истог аутора, где има несумњивих трагова, а понегде и шапина, не шапа него баш шапина једног медведа. Да, та свеска је датирана: 9. 12. 1974. Студентски Град. Први блок. соба 133. (Док срце не заболи, не може око заплакати... уз напомену „Са почетка романа“) (Ехеј, па роман је тада већ био написан, мислим једна од првих верзија; али је био на помолу и раскид са ЈБ. Не са Јосипом Брозом, не.) Зашто је на почетку те сваштаре прилепљен додатак из „Политике“ (београдске)  СВЕТ 1974. Хронологија догађаја?

СВЕТ 1974. Хронологија догађаја. (Политика, 19. јануар 1975. године), 2. стр.
СВЕТ 1974. Хронологија догађаја. (Политика, 19. јануар 1975. године), 2. стр.

…Какве везе има тај свет са светом рукописа романа „Дневник за Сенковића“?

СВЕТ... исто, Спољно-политичка активност Југославије.  На сликама "Председник СФРЈ и председник СКЈ Јосип Броз Тито..."  "са супругом Јованком"... исечено. Тито са канцеларом Шмитом, исечено...
СВЕТ… исто, Спољно-политичка активност Југославије. На сликама „Председник СФРЈ и председник СКЈ Јосип Броз Тито…“ „са супругом Јованком“… исечено.
Тито са канцеларом Шмитом, исечено…

…Како све вешто упаковано!

Dela Antonija Vivaldija, 1, 1974. - На концерте Вивалдија одлазио сам са сликаром М. А.  Који ће, касније, неколико година касније, направити портрете Тита, и - подсећам - лепу каријеру (Данас живи у Паризу. Полседњи пут сам га срео у време када је штампан један од мојих познијих романа "Пасија по Амарилису" (2008), пре неких шест година, последњи пут. Сасвим случајно. У Кнез Михаиловој
Dela Antonija Vivaldija, 1, 1974. – На концерте Вивалдија одлазио сам са сликаром М. А. Који ће, касније, неколико година касније, направити портрете Тита, и – подсећам – лепу каријеру (Данас живи у Паризу. Полседњи пут сам га срео у време када је штампан један од мојих познијих романа „Пасија по Амарилису“ (2008), пре неких шест година, последњи пут. Сасвим случајно. У Кнез Михаиловој

(И да не прескочим, јер ћу можда касније заборавити: Тад сам први пут размишљао о успеху неких наших уметника, писаца. Удворице титоизма , сваке власти, су много боље прошли од нас, који титоизам никад нисмо прихватили, напротив, критиковали смо га, сумњали у ту „позоришну представу“ за лаковерне, која ево можда и данас траје у неком свом извитопереном виду, четрдесет година после, свега, и 1974., и 1980 – Титове смрти.)

Дела Антонијка Вивалдија, полеђина програма. Тај програм и ти концерти (18. децембар 1974, сачувао сам улазнице, Народни музеј - Београд, улазница бр. 095285) могу да ме подсете на дане када сам писао стихове из дана у ноћ,  и имао сенку, собног друга, пок. Жику Нешића....
Дела Антонијка Вивалдија, полеђина програма. Тај програм и ти концерти (18. децембар 1974, сачувао сам улазнице, Народни музеј – Београд, улазница бр. 095285) могу да ме подсете на дане када сам писао стихове из дана у ноћ, и имао сенку, собног друга, пок. Жику Нешића….

…Такви као „Неш“ – како смо између себе звали Нешића – морали су да оду (пре)рано, изједани изнутра жестоким сагоревањем, неописивом расцепљеношћу. Неш: „Моја права суштина је ћутање. То што се понекад дерем, што вучем за нос професоре и друге ауторитет, то нисам ја. Тим ових психијатара у Дневној болници појма нема. Сви мисле да сам шизофреничар и не виде да се не раздвајам од ове Камијеве књиге. Нисам погрешио факултет, не, због Ничеа и Камија нисам погрешио…“  Читао је забрањене књиге, часописе. Имао је страх од затворених простора, клаустрофобичан страх, као и Андрић, југословенски нобеловац, који га, у своје време, кад је нешто радио преко студентске задруге, није понудио ни кафом. „Каква трвдица. Андрић је – Госпођица!“

Али, да се овде зауставим, на тренутак. Описао сам како је Неш отишао са овог света ( на једном другом месту) – можда је отишао тако прерано зато што је био неукалупљив, не болестан. Јер они који су (из наше генерације, рецимо) били сасвим „здрави“, у какве су се болеснике и апсурдисте претворили старећи?!

Шта са оваквим сваштарама, каква је ова вођена пре 40 година? Свака страница подсећа на поразе, на мртваке, на преваре и страву, осим тих концертних програма, које сам сачувао. Свака страница воња на пораз, промашаје, смрт, одакле обично креће роман. Али зашто бих више писао романе? Написао сам не један роман, и већина је скривена, потиснута, игнорисана; као да никада нису ни објављени. Да, као да никада нису ни штампани – и „Дневник за Сенковића“, и „Ујкин дом“, и „Доктор Смрт“, и „У друштву пустињских лисица“, и „Северци“… Да наведем само неке романе, не све.

Сви су инструментализовани, све је инструментализовано. Овде царује један калуп, огаван калуп од пре 40 година. Свуда: у држави, у култури, у главама. У редакцијама, у жиријима. Калуп је направљен да би се уметници укалупљивали; па ко се не укалупи, он  као да и не постоји у оваквом свету. Тај свет је суштински лицемеран, и од њега је могуће бранити се не романом, ни есејима, ни памфлетима, само – поезијом. У овој земљи, где има на хиљаде регистрованих песника и чланова разноразних удружења, треба бити веома опрезан према песницима, јер ту има свега и свачега….У најмању руку, треба бити неповерљив, или разуман.Ту тему нико не отвара, иако то није најважнија тема: најважније теме друштва и књижевности овде се гурају упорно и годинама, под тепих…

И зато је неопходно макар и окаснело, макар неком изгледало и као сумнуто,  основати један АРХИВ У ОСНИВАЊУ – таквом једном Архиву бих радо завештао и ову свеску, која ме је овог јесењег дана подстакла на све ово, али и стотине других мојих сваштара, у оквиру  „Фонда“ или „Збирке Бела Тукадруз“, како би се пренело Будућима, не више ни синовима нашим, него унуцима, како би им се пренели детаљи, слике, углови, сведочанства, сећања, чак сасвим лична и непоткупљива – да једног дана, у не тако далекој будућности, неко од њих састави слику о другој половини 20. века и о типу људи, а пре свега типу пожељних уметника….Јер све ово што ми данас имамо, или последњих година, деценија, све је то само један густ и тежак талог, који јре нанела поплава времена, и ништа друго, бојим се… (4. октобар 2014)

ПС. – Иза свих тих силних преображаја, крију се покушаји фалсификовања, које није тешко доказивати. Међутим, временом неки фалсификати могу постати и оригинали, ако нас надживе зли људи, и због тога има смисла и писање савесних, и чување архивара и архива. Архиви, које зли људи нису стигли да оплеве систематски попут комуниста и њихових увлакача, озбиљним уметницима су једини пријатељи. Новостечене пријатеље, како видим, на жалост, треба подргнути најједноставнијим испитима…

ВРЕМЕ ОЛАКИХ ПИСАЦА И ОЛАКИХ КЊИГА

Чланак штампан у "Вечерњим новостима", 6. септембра 2014. године, на 18. стр. у оквиру рубрике "Реаговање"
Чланак штампан у „Вечерњим новостима“, 6. септембра 2014. године, на 18. стр. у оквиру рубрике „Реаговање“

Могли бисмо се сложити са чланкописцем, посебно када тврди, да су вредни савремени писци у некој врсти „илегале“ – само треба рећи и то : они су тамо, јер су натерани тамо, од олаких уредника, олаких издавача, и свега олаког у српском друштву и култури. На јави тих писаца нема зато што има оних других, и оних трећих, који све више и све редовније испуњавају културне рубрике, тзв. рубрике посвећене култури у српској штампи, или на масовним медијима…

Хомољски салаши

Нестају ли? Неповратно.

Колико их има? Ко на њима живи?

Хомољски салаш, усамљени и гфорди... Снимак Слободан Минић
Хомољски салаш, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић
Хомољски салаши, усамљени и горди... Снимак Слободан Минић. - Понорац после таме Равништанке
Хомољски салаши, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић. – Понорац после таме Равништанке

Хомољски салаши, усамљени и горди... Снимак Слободан Минић. - Медне ливаде...
Хомољски салаши, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић. – Медне ливаде…

Хомољски салаши, усамљени и горди... Снимак Слободан Минић. - Ливадама и шумама...
Хомољски салаши, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић. – Ливадама и шумама…

Хомољски салаши, усамљени и горди... Снимак Слободан Минић. - Видиковац Штубеј
Хомољски салаши, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић. – Видиковац Штубеј

Хомољски салаши, усамљени и горди... Снимак Слободан Минић. - Видиковац Хајдучки кладенац
Хомољски салаши, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић. – Видиковац Хајдучки кладенац

Можда баш у Хомољу, на неком салашу, буде Кућа „Заветина“? Пишите нам о напуштеним хомољским салашима. Пошаљите и фотографије, ако сте у прилици.

Колона на обронцима Хомоља
Колона на обронцима Хомоља

Мало језеро у вртачи
Мало језеро у вртачи

Слободан Џунић, подсећање

знак препознавања
знак препознавања

Пирот – Деценију од смрти Слободана Џунића, највећег књижевника из пиротског краја, са посебним пијететом обележила јепиротска Народна библиотека,организујући трибину на којој се говорило о његовом делу. Џунићева дела фасцинирају, али и „на муке стављају сваког ко се ухвати у коштац да их тумачи”. Његов животни мото – „Остати у сенци” и „Дела говоре уместо мене” – само је делом испровоцирао неправедну запостављеност овог писца у српској књижевности 20. века. Платио је високу цену за „неприпадност и самосвојност” у времену после Другог светског рата, али га је то одредило као човека који, као и његови јунаци, „сам одговара за своју судбину”, чуло се на трибини.

О делу Слободана Џунића говорили су Јован Пејчић, професор српске књижевности 20. века на Филозофском факултету у Нишу, Марија Џунић-Дрињаковић, доктор књижевних наука и специјалиста за француску књижевност и професор француског језика на Економском факултету у Београду и ћерка Слободана Џунића, и Драган Лилић, који је докторирао проучавајући лексику и фразеологију у Џунићевим делима.

Момчило Антић, директор пиротске библиотеке, подсетио је да је Џунићев роман „Виноград господњи” био у најужој конкуренцији за НИН-ову награду 1959. године, али и да те године награда није додељена. Годину дана пре тога добио је награду Удружења књижевника Србије са још неколико писаца и тада је политичка јавност жестоко реаговала. Најпре је страдао Младен Ољача, а потом и Џунић, који је трпео жестоке притиске у Радио Београду где је радио. Професор Јован Пејчић је навео да је нишка „Просвета” 1998. објавила „Ветрове Старе планине”, а да је 1999. године, као члан жирија за награду „Меша Селимовић”, ово дело ставио на прво место.

у кругу манастира Св. Ђорђа, у Темској (Бела Тукадруз, 28. 08.2014)
у кругу манастира Св. Ђорђа, у Темској (Бела Тукадруз, 28. 08.2014)

– У образложењу предлога за ову награду рекао сам да српска књижевност, парадоксално, на почетку 20. века има дело које разграничава 19. столеће од потоњих времена, а да на крају 20. века, исто тако са југа Србије, долази дело које ће 20. век затворити и отворити се за нова времена. Тиме сам уједно изразио и своје мишљење о вредности и Џунића као писца – рекао је Пејчић. Он сматра да је у роману „Василијана”, објављеном 1990. године, наратор, приповедач, коментатор судбина, употребљавајући реченицу:„Све сама сплетена путишта” у ствари одредио судбине Џунићевих јунака, почев од прве књиге приповедака „Зрна” (1951) до постхумно објављене прозне књиге „Кодема”, али и књижевну судбину Слободана Џунића као писца у другој половини српског књижевног 20. века. Пејчић је додао и да се први пут Џунић појављује у време када своје прве књиге објављују Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Владан Десница и други писци који су обележили другу половину 20. века.

– Књига приповедака „Зрна” његова је прва књига која на веродостојан начин уводи старопланински, миџорски, пиротски крај, који ће постати ментално и географско средиште свега битнога у стваралаштву Џунића – рекао је Пејчић и истакао да су Џунићево стваралаштво обележиле приповетке и романи, али да су критичари и приређивачи антологија неправедно запоставили његово дело.

Професор Драган Лилићговорио је о богатству језика у Џунићевим делима.Разноврсни су лексички слојеви, Џунић користи неологизме, варваризме, нове речи које и нису нове јер су постојале давно у језику, али им он придодаје ново значење, рекао је Лилић.

Пишчева ћерка Марија Џунић-Дрињаковић је истакла:

–Сви критичари који су писали о Слободану Џунићу истицали су високу уметничку вредност његових дела и увек остајали на томе да је недовољно протумачен писац. То не треба мистификовати. Један од критичара је рекао да је Џунић веома захтеван писац, који од свог читаоца тражи да је не само заљубљеник у језик, као што је и сам био, већ и добро познавање језика. Џунић користи окамењене изразе, фраземе, народно благо, народну лексику али је разбија и потпуно рекреира и ствара нови језик.

Марија Џунић-Дрињаковић је додала да је нетачна фраза која се преноси да је Џунић локални писац.

– Он је локални у оном смислу у ком је Флобер када пише о Јонвилу, Стендал када пише о Паризу или Лиону. Код Џунића је локална инспирација. Указала бих на везу са француском књижевношћу и на један раблеовски дух који се укрштао код многих значајних европских писаца и, између осталог, и код Џунића. То се најбоље види у његовом роману „Пагани”, рекла је Марија Џунић-Дрињаковић,указујући да паганско у делу Џунића обједињује телесно и духовно.

Време проучавања и тумачења Џунићевог дела тек долази, сложили су се учесници трибине, а Пирот би морао много више да се ангажује на проучавању и истраживању тога дела.

= Извор : Марија Пенчић, Политика, објављено: 30/11/2008 : http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:YLrRBh12O1kJ:www.politika.rs/rubrike/Kultura/Bio-je-zaljubljenik-u-%D1%98%D0%B5zik.lt.html+slobodan+dzunic&cd=3&hl=sr&ct=clnk&source=www.google.com

Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ

знак препознавања
знак препознавања

…ЈЕДНЕ НОЋИ, пре неколико година, т р е с л а ме је права грозница – грозница какву не памтим. Такву дрхтавицу нисам доживео ни као дечак, када сам почетком пролећа – током краткотрајних сунчаних поподнева – скакао у ледени вир реке крај које сам одрастао. Било је то о н е н о ћ и када сам открио (тражећи нешто друго), свој заборављени рукопис Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ. Николаје Лабиш (1935 – 1956 ) написао је песму Биографија, која почиње стиховима: „Знам ја, мајка је рекла себи да се рађам под добром звездом…

Мој отац је о мени – о мом рођењу – рекао нешто супротно. Рекао је то наизглед лежерно, али са гласом у коме не беше пригушена сасвим извесна горчина, можда зато што ме је често затицао у библиотеци над књигама и белешкама.

Рекао је то, уочи оне ноћи, када ме је тресла грозница.

Јесам ли заиста рођен (како мој отац мисли) у неповољном часу, под злом звездом? (Не воња ли то помало на биографију? – Али, зар се од ње може побећи? Није ли она, на известан начин, уткана у опус сваког песника, као срма? )

Лабиш дефинише поезију на свој начин: „Иако се састоји из чистих заплета и грања / Или из бистрих кристала који се ломе уз искре, / Док улазиш у њу, да дрхтиш као зими у шуми, / Јер у тебе ватрено, кроз лед, циљају курјачке очи? „

Можда је поезија моја неухватљива биографија?

(1995)

===================== Видети – остало :https://arhivsazvezdjaz.wordpress.com/%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B2-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0/%D1%83%D0%B7-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BA%D1%83-%D1%85%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BC%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%B8/

Посвета Оснивачу

М. ЛУКИЋУ / Владимир Јагличић

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, мај 2014) (Снимак Иван Шишман)
Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, мај 2014) (Снимак Иван Шишман)

Никад до краја прочитати,
никад до краја дописати
историју дечачких сати
која те, још, у стопу, прати.

Фантом прошлости кад крв начне,
вену суђаје кад прогризу,
значи, песниче мисли тачне,
дајесмртблизу, близу, близу!

И ближе него што слутисмо,
(своје смо раке преровали).
Препознах, давно, твоје писмо :
исти смо вирус боловали!

Ко мува коју склепта паук,
ко мрави које штикле ниште :
прогутан су нам песме јаук,
из лепог сна не пробудиш се.

И стаје време. Да л по нашки?
Или је друга, већ, судија?
Само песнички и монашки
опстаће мисли старудија.

Кренеш – а лестве ваздушасте,
аруке – нити, ноге – трине.
Под стопалима лете ласте,
посвуда – слике иконине.

А горе – јасно читаш име :
тај и тај. Језик : српски. Песник.
Игласизтаменевидиме:
„Приђи!“ ЗоветесамНебесник.

И анђео те гурка, док се
нећкав, уз облак пењеш, ћутке.
„Ступи, слободно. Знај да Бог се
сажалио на твоје муке“.

„Имаш лисуштооправдање?
Шта је твој разлог : Христос? Змија?“
Стихови, реци. И, не мање,
крст, породица. И Србија.

И дочекаће својту преци :
(за тај је сусрет срце тукло!) ,
док наше песме поју свеци,
а свуд око нас – небо пукло.

Па сачекајмо самосвојни
посвећенима тренут знан,
кад ће устати сви достојни :
назаказаниОнајдан!

(М. Лукићу, књига НЕПОВРАТНО,
Крагујевац, Погледи, 1998, стр. 67 – 68 ).