Архиве категорија: Од почетка

Mira Marković: U Srbiji nam je sve što imamo, nemamo imovinu u EU, priče o milijardama koje smo izneli su besmislice!

VEST o odmrzavanju imovine u zemljama Evropske unije porodice Slobodana Miloševića, čiji je život zaustavljen u ćeliji Haškog tribunala, bez dokaza krivice za zločin za koji je optužen, Miloševićevoj supruzi, prof. dr Miri Marković stigla je iz Beograda. U tom trenutku bila je sa sinom Markom na adresi izgona, u Moskvi.

– Nasmejali smo se – odgovara Mira Marković na pitanje „Novosti“: Kako su primili odluku Saveta Evropske unije? – Ni ja, ni moj pokojni muž, niti naša deca, nismo imali, niti imamo bilo kakvu imovinu u zemljama Evropske unije. Sve što imamo je u Srbiji. U Požarevcu imamo kuću koju smo voleli i koju volimo. U njenom dvorištu počiva Slobodan. U Beogradu imamo kuću od čije rente smo se, delom, izdržavali, a tu kuću danas ne možemo ni da izdamo, ni da prodamo. To je jedina naša imovina. To su jedina mesta koja sanjam. Zapravo, čitava imovina je, danas, taj moj san da jednom dođem. Da se vratim. Ali, i san je sve dalji. Dalji… I više ne verujem da ću se ikada tamo vratiti. Ponekad sebe prevarim. Pomislim… Vratiću se, a sad verujem da sam svakim satom, svakim danom sve dalje i od tog sna.

Nasmejala se dr Mira Marković na opasku da je Evropska unija, možda, u međuvremenu upravo jedan deo Tolstojeve ulice na Dedinju i imanje Miloševića u Požarevcu uvela u registar pripadajućih… Ona već tri godine odbija da bilo šta govori, komentariše na optužbe koje ne prestaju da su „opljačkali Srbiju, izneli sve što su mogli, deponovali milijarde u Rusiji i ko zna u kojim svetskim bankama“. Doduše, više se ne spominju one „zlatne poluge“, koje troše i razmeću se. Ovoga puta profesor dr Mira Marković je pristala da posle tri godine otvoreno odgovori:

– Sve su to besmislice – kaže. – Besmislice koje nisu vredne ni reči. U Rusiju sam došla na deset dana, a ostala sam, evo 11 godina. Ovde sam stigla sa „prtljagom“ u kome su bila tri para naočara, dve suknje, dva džempera i jedno pakovanje aspirina. Govorim istinu, mada sam mislila da više nikada ništa ne progovorim. Mislim da je bezuspešno dokazivati istinu o Miloševićima. Sve što sam imala da kažem već sam napisala u svojim knjigama. Istinu. Ko hoće da veruje, neka veruje. Ko neće – i ne mora. Sve te priče su, zaista, toliko besmislene. Ne zaslužuju ni reč. Jednu jedinu reč. Vama kažem: Nemamo, izvan Srbije, ništa. Niti smo imali. I, ja ostatak života ne mogu da potrošim dokazujući šta je istina, a šta laž.

– Evo, ispričaću vam šta je Ričard Holbruk, uoči bombardovanja, kazao Slobodanu… Rekao mu je: Svu imovinu koju imate, ma u kom delu sveta da je imate, biće zamrznuta… Znate li šta mu je Slobodan odgovorio? Što da je zamrznete, odmah je uzmite!

Od čega onda živite, pitamo, tamo u predgrađu Moskve?

– Od penzije. Moje penzije od 58.000 dinara. Slobodan je jedini predsednik države, valjda u svetu, koji nije imao pravo na svoju penziju. Priče da smo sve što smo mogli izneli iz Srbije, na račune raznih banaka su najobičnije projekcije onih koji bi, da su na našem mestu bili, živeli u izobilju. Da im se pružila mogućnost, verovatno bi tako i živeli. Ko Slobodana i mene poznaje, ko poznaje našu porodicu, a ko nije podlegao pritiscima, može i danas da potvrdi ovo što govorim. Mada, pitam se: da li je posle ove najnovije vesti o „našoj imovini koju odmrzavaju“, ikome još to važno. Meni je najvažnije da okupim decu. Da budemo zajedno.

Miloševići 1997. ispred Savezne skupštine posle izbora Slobodana za predsednika SRJ

ŽIVI SKROMNO, OD PENZIJE

PROFESOR doktor Mira Marković, supruga Slobodana Miloševića, nećete verovati živi u Moskvi sasvim običnim životom, u šta sam se sam uverio tokom jedne posete – posvedočio je advokat Momo Raičević . – Jedini izvor prihoda danas joj je penzija od 620 dolara, što je za moskovske prilike izuzetno malo. Sin Marko Milošević nije nikakav bogataš, već običan mladi čovek koji se ni danas ne libi nikakvog posla.

NISU IZNELI NOVAC IZ ZEMLjE Dragan Radević iz Udruženja „Sloboda“ kaže da je i Karla del Ponte svojevremeno, istražujući Miloševićevu imovinu u inostranstvu, konstatovala da porodica nekadašnjeg predsednika Jugoslavije nije iznela novac iz Srbije. Za potrebe Haškog tribunala tada je kontrolisano 137 banaka u svetu: od Kipra do Londona. Momo Radević koji je branio Miloševića u Hagu govori da su tezu o Miloševićevim parama u inostranstvu pokušali da dokažu finansijski stručnjaci iz čitavog sveta, za potrebe Haga, ali nisu ništa dokazali.

NEMA NIŠTA DA SE ODMRZNE

ADVOKATI bivšeg predsednika Jugoslavije, tvrde da Evropska komisija zaista nema šta da odmrzne, jer Miloševići i nemaju nikakvu imovinu u zemljama Unije. Mlađan Dinkić, bivši guverner i ministar finansija Srbije, koji je svojevremeno istraživao tokove iznošenja novca preko of-šor kompanija, to je takođe potvrdio.

– Nemam informaciju da porodica Milošević ima novac u stranim bankama – rekao je Dinkić.

Kuća Miloševića u Požarevcu

 

SPS: LOGIČAN EPILOG

POSLANIK SPS Đorđe Milićević izjavio je da je za tu partiju ukidanje sankcija protiv Slobodana Miloševića, njegove porodice i saradnika, „logičan epilog jedne političke priče“:

– To je priča koja je imala političku dimenziju, ali ne pravi sadržaj i to se danas pokazalo. To je priča koja je započela 5. oktobra 2000. godine i da je bilo šta postojalo, to bi danas bilo objavljeno i to bi danas bilo dokazano.

On je ocenio da je to „logičan epilog jedne političke priče“.

SPO: NE PRIZNAJEMO TU AMNESTIJU

Srpski pokret obnove saopštio je u sredu da Evropska unija može da amnestira porodicu Milošević-Marković, ali SPO to nikada neće učiniti. Ukidanje sankcija EU porodici Milošević-Marković i njihovim saradnicima, nije korak koji nas upućuje ka pravdi i uspostavljanju evropskih vrednosti. Da je Slobodan Milošević ubijao svoje političke protivnike i novinare po zemljama EU, da je terorisao njihove građane, da je tamo izazivao ratove i sejao tajne grobnice, da je poharao budžet EU, sigurno ga EU ne bi amnestirala, ukazao je SPO.

Mira Marković: U Srbiji nam je sve što imamo, nemamo imovinu u EU, priče o milijardama koje smo izneli su besmislice! | Politika | Novosti.rs.

Advertisements

Трагом „Дневника за Сенковића“ / Бела Тукадруз

„Дневник за Сенковића“ штампан је као независно, пишчево издање, 1983. године, оглашавајући „Заветине“ – новог, алтернативног издавача. Рукопис је настајао „спонтано“, годинама, ако би се кренуло траговима рукописа, фрагмената, могло би се стићи и до једне сваштаре из 1974. године, А4 формата, у којој има свега и свачега. На унутрашњој плавозеленој пластифицираној страни предњих корица може се прочитати ово. (Доносим факсимил, ко ће то, после 40 година, преписивати?)

Трагом "Дневника за Сенковића". Претпостављам да је то записано крајем лета 1974.  током ферија?
Трагом „Дневника за Сенковића„. Претпостављам да је то записано крајем лета 1974. током ферија?

…Међутим, ако би неко други то прегледао, процењивао – све необјављене рукописе и сваштаре, после смрти аутора, то чека: неки упорни књижевни мољац, сумњичави, зрикави, објективни итд; много шта би га збунило, довело у недоумицу, ако би, одатле, кренуо трагом „Дневника за Сенковића“, јер постоје многе друге свеске, истог аутора, где има несумњивих трагова, а понегде и шапина, не шапа него баш шапина једног медведа. Да, та свеска је датирана: 9. 12. 1974. Студентски Град. Први блок. соба 133. (Док срце не заболи, не може око заплакати... уз напомену „Са почетка романа“) (Ехеј, па роман је тада већ био написан, мислим једна од првих верзија; али је био на помолу и раскид са ЈБ. Не са Јосипом Брозом, не.) Зашто је на почетку те сваштаре прилепљен додатак из „Политике“ (београдске)  СВЕТ 1974. Хронологија догађаја?

СВЕТ 1974. Хронологија догађаја. (Политика, 19. јануар 1975. године), 2. стр.
СВЕТ 1974. Хронологија догађаја. (Политика, 19. јануар 1975. године), 2. стр.

…Какве везе има тај свет са светом рукописа романа „Дневник за Сенковића“?

СВЕТ... исто, Спољно-политичка активност Југославије.  На сликама "Председник СФРЈ и председник СКЈ Јосип Броз Тито..."  "са супругом Јованком"... исечено. Тито са канцеларом Шмитом, исечено...
СВЕТ… исто, Спољно-политичка активност Југославије. На сликама „Председник СФРЈ и председник СКЈ Јосип Броз Тито…“ „са супругом Јованком“… исечено.
Тито са канцеларом Шмитом, исечено…

…Како све вешто упаковано!

Dela Antonija Vivaldija, 1, 1974. - На концерте Вивалдија одлазио сам са сликаром М. А.  Који ће, касније, неколико година касније, направити портрете Тита, и - подсећам - лепу каријеру (Данас живи у Паризу. Полседњи пут сам га срео у време када је штампан један од мојих познијих романа "Пасија по Амарилису" (2008), пре неких шест година, последњи пут. Сасвим случајно. У Кнез Михаиловој
Dela Antonija Vivaldija, 1, 1974. – На концерте Вивалдија одлазио сам са сликаром М. А. Који ће, касније, неколико година касније, направити портрете Тита, и – подсећам – лепу каријеру (Данас живи у Паризу. Полседњи пут сам га срео у време када је штампан један од мојих познијих романа „Пасија по Амарилису“ (2008), пре неких шест година, последњи пут. Сасвим случајно. У Кнез Михаиловој

(И да не прескочим, јер ћу можда касније заборавити: Тад сам први пут размишљао о успеху неких наших уметника, писаца. Удворице титоизма , сваке власти, су много боље прошли од нас, који титоизам никад нисмо прихватили, напротив, критиковали смо га, сумњали у ту „позоришну представу“ за лаковерне, која ево можда и данас траје у неком свом извитопереном виду, четрдесет година после, свега, и 1974., и 1980 – Титове смрти.)

Дела Антонијка Вивалдија, полеђина програма. Тај програм и ти концерти (18. децембар 1974, сачувао сам улазнице, Народни музеј - Београд, улазница бр. 095285) могу да ме подсете на дане када сам писао стихове из дана у ноћ,  и имао сенку, собног друга, пок. Жику Нешића....
Дела Антонијка Вивалдија, полеђина програма. Тај програм и ти концерти (18. децембар 1974, сачувао сам улазнице, Народни музеј – Београд, улазница бр. 095285) могу да ме подсете на дане када сам писао стихове из дана у ноћ, и имао сенку, собног друга, пок. Жику Нешића….

…Такви као „Неш“ – како смо између себе звали Нешића – морали су да оду (пре)рано, изједани изнутра жестоким сагоревањем, неописивом расцепљеношћу. Неш: „Моја права суштина је ћутање. То што се понекад дерем, што вучем за нос професоре и друге ауторитет, то нисам ја. Тим ових психијатара у Дневној болници појма нема. Сви мисле да сам шизофреничар и не виде да се не раздвајам од ове Камијеве књиге. Нисам погрешио факултет, не, због Ничеа и Камија нисам погрешио…“  Читао је забрањене књиге, часописе. Имао је страх од затворених простора, клаустрофобичан страх, као и Андрић, југословенски нобеловац, који га, у своје време, кад је нешто радио преко студентске задруге, није понудио ни кафом. „Каква трвдица. Андрић је – Госпођица!“

Али, да се овде зауставим, на тренутак. Описао сам како је Неш отишао са овог света ( на једном другом месту) – можда је отишао тако прерано зато што је био неукалупљив, не болестан. Јер они који су (из наше генерације, рецимо) били сасвим „здрави“, у какве су се болеснике и апсурдисте претворили старећи?!

Шта са оваквим сваштарама, каква је ова вођена пре 40 година? Свака страница подсећа на поразе, на мртваке, на преваре и страву, осим тих концертних програма, које сам сачувао. Свака страница воња на пораз, промашаје, смрт, одакле обично креће роман. Али зашто бих више писао романе? Написао сам не један роман, и већина је скривена, потиснута, игнорисана; као да никада нису ни објављени. Да, као да никада нису ни штампани – и „Дневник за Сенковића“, и „Ујкин дом“, и „Доктор Смрт“, и „У друштву пустињских лисица“, и „Северци“… Да наведем само неке романе, не све.

Сви су инструментализовани, све је инструментализовано. Овде царује један калуп, огаван калуп од пре 40 година. Свуда: у држави, у култури, у главама. У редакцијама, у жиријима. Калуп је направљен да би се уметници укалупљивали; па ко се не укалупи, он  као да и не постоји у оваквом свету. Тај свет је суштински лицемеран, и од њега је могуће бранити се не романом, ни есејима, ни памфлетима, само – поезијом. У овој земљи, где има на хиљаде регистрованих песника и чланова разноразних удружења, треба бити веома опрезан према песницима, јер ту има свега и свачега….У најмању руку, треба бити неповерљив, или разуман.Ту тему нико не отвара, иако то није најважнија тема: најважније теме друштва и књижевности овде се гурају упорно и годинама, под тепих…

И зато је неопходно макар и окаснело, макар неком изгледало и као сумнуто,  основати један АРХИВ У ОСНИВАЊУ – таквом једном Архиву бих радо завештао и ову свеску, која ме је овог јесењег дана подстакла на све ово, али и стотине других мојих сваштара, у оквиру  „Фонда“ или „Збирке Бела Тукадруз“, како би се пренело Будућима, не више ни синовима нашим, него унуцима, како би им се пренели детаљи, слике, углови, сведочанства, сећања, чак сасвим лична и непоткупљива – да једног дана, у не тако далекој будућности, неко од њих састави слику о другој половини 20. века и о типу људи, а пре свега типу пожељних уметника….Јер све ово што ми данас имамо, или последњих година, деценија, све је то само један густ и тежак талог, који јре нанела поплава времена, и ништа друго, бојим се… (4. октобар 2014)

ПС. – Иза свих тих силних преображаја, крију се покушаји фалсификовања, које није тешко доказивати. Међутим, временом неки фалсификати могу постати и оригинали, ако нас надживе зли људи, и због тога има смисла и писање савесних, и чување архивара и архива. Архиви, које зли људи нису стигли да оплеве систематски попут комуниста и њихових увлакача, озбиљним уметницима су једини пријатељи. Новостечене пријатеље, како видим, на жалост, треба подргнути најједноставнијим испитима…

Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ

знак препознавања
знак препознавања

…ЈЕДНЕ НОЋИ, пре неколико година, т р е с л а ме је права грозница – грозница какву не памтим. Такву дрхтавицу нисам доживео ни као дечак, када сам почетком пролећа – током краткотрајних сунчаних поподнева – скакао у ледени вир реке крај које сам одрастао. Било је то о н е н о ћ и када сам открио (тражећи нешто друго), свој заборављени рукопис Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ. Николаје Лабиш (1935 – 1956 ) написао је песму Биографија, која почиње стиховима: „Знам ја, мајка је рекла себи да се рађам под добром звездом…

Мој отац је о мени – о мом рођењу – рекао нешто супротно. Рекао је то наизглед лежерно, али са гласом у коме не беше пригушена сасвим извесна горчина, можда зато што ме је често затицао у библиотеци над књигама и белешкама.

Рекао је то, уочи оне ноћи, када ме је тресла грозница.

Јесам ли заиста рођен (како мој отац мисли) у неповољном часу, под злом звездом? (Не воња ли то помало на биографију? – Али, зар се од ње може побећи? Није ли она, на известан начин, уткана у опус сваког песника, као срма? )

Лабиш дефинише поезију на свој начин: „Иако се састоји из чистих заплета и грања / Или из бистрих кристала који се ломе уз искре, / Док улазиш у њу, да дрхтиш као зими у шуми, / Јер у тебе ватрено, кроз лед, циљају курјачке очи? „

Можда је поезија моја неухватљива биографија?

(1995)

===================== Видети – остало :https://arhivsazvezdjaz.wordpress.com/%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B2-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0/%D1%83%D0%B7-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BA%D1%83-%D1%85%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BC%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%B8/

Писмо из Карантина

Оквир празнине и опустошења - лето 2013 - лето 2014. Фотодокументација Заветина
Оквир празнине и опустошења – лето 2013 – лето 2014. Фотодокументација Заветина

ГОСПОДУ БОГУ И СВИМ ЉУДИМА ДОБРЕ ВОЉЕ, ДОБРОТВОРИМА И ВЕЛИКИМ ДОБРОТВОРИМА, МИРОТВОРЦИМА …

ВРЕМЕ СЕ ПРИБЛИЖИЛО, пазите да вас опет не преваре. Чувајте се од лажних пророка, књижевника и фарисеја и немојте ићи за њима. И кад допру до вас вести о побунама и ратовима, немојте се уплашити, јер све то треба да буде, али то неће бити крај.Устаће народ на народ и царство на царство. Биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба. Као што је писано:„Умираће људи од страха и од очекивања онога што долази на свет; јер ће се силе небеске покренути“.
Да, покренуле су се небеске силе. Србија и Срби су у општем карантину, у каквом никад нису били. То је почетак страдања коме се не види крај. Многи су се саблазнили, издао је друг друга и омрзнуо друг на друга. Изашли су многи лажни пророци и преварили многе. Умножило се безакоње, охладнела је љубав многих. Свуд човек може да угледа гнусобу опустоштења, ону о којој је Говорио пророк Данило. У дворишту, у кући, на њиви, у граду, у књижници, у култури. У души.
Ово је ЗАПИС. Ово је Молитва која се пева када се носе крста по пољу против града, скакаваца и гусеница, смрти, погибије, квара, штеше, од непогода, уједа паса и змија, напада зверова, затим од рђавих снова, злих демона и духова.Ово је штит против пустоши и лупежа, запис на четири листића, на сваком је написано по једно име: Азрахил, Џебраил, Израил и Михаил – листићи су залепљени на углове зграде и на њеном улазу.Ми смо литија. Ми смо крстоноше. Обилазимо поља, потесе, села и градове. Обилазимо сваку кућу, понегде прелазимо преко болесника, преко опустошених.
Ми обилазимо посвећено дрво, велико и гранато стабло, дрво родно, дрво неоскрнављено. Дрво које се не сме посећи све док се не сасуши.На Косову учесници литије су се утркивали ко ће први дотакнути свето дрво.
Дај, Боже, да, као сељаци лесковачке Мораве, спремимо заједничку вечеру, заједничким доприносом у брашну, намирницама и новцу, који даје свака кућа.Од свега купљеног спремићемо два колача: један који ћемо сећи увече, уочи славе, Спасовдана, а други на дан заветине. Вечера ће бити поред записа, а пре вечере запалићемо свеће за живе и мртве.
Дај, Боже, да у заједничком доприносу и скупљању брашна (мале офсет штампарије пре свега) учествују сви људи добре воље, добротвори и велики добротвори (власници приватних фирми, задужбинари, домаћини, бизнисмени), миротворци или они који носе крстове (крстоноше), приложници (знани и незнани), писци или они који месе колач, пекари, читаоци, домаћини који заједнички ломе обредни колач.
Дај, Боже, да на заједничку вечеру под записом дођу поп и учитељ, писац и штампар, књиговезац, браћа и сестре, да поделе са домаћином колачаром колач и наслеђе.У Шумадији свако село има свој запис на гробљу.Јер не тражимо оно што траже незнабошци овог света; Отац наш зна да нама треба ово. Јеванђелист Лука нас је уз помоћ Светог духа научио шта треба да кажемо: „Продајте што имате и дајте милостињу; начините себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, где се лупеж не приближава, нити мољац квари“.
Највише тражимо од добротвора и великих добротвора. Јер свако „коме је много дано, много ће се тражити од њега; а коме је поверено много, од њега ће се више искати“.Овај запис или молбу не стављамо у борово стабло, у шупљину старе врбе, већ у срце свих људи добре воље, добротвора и великих добротвора, приложника, писаца и читаоца, домаћина,попова и учитеља, ђака и крстоноша.
Велики четвртак, 1993.
Домаћин славе или колачар
ЗАВЕТИНЕ
Београд Сердар Јанка Вукотића 1/13

 ============ Ово писмо је, заиста, написано како је и датирано. Али, оно као да је поранило читавих двадесет и више година.

Камо среће да није написано. Али, написано је, остављен је траг.   Сведока, било би можда патетично написати – критичара.

Езра Паунд је написао нешто веома тачно: „Као што у медицини постоји уметност дијагнозе и уметност лечења, тако и у уметности, посебно у поезији и књижевности, постоји уметност дијагнозе и уметност лечења, Једно се зове култ ружног, друго култ лепог…

Прави критичари нису јалови пресудитељи, торжествени брбљивци.Делотворни критичар је уметник који стиже други, да би утаманио, или прихватио, да би превазишао, проширио, или срушио и покопао један облик…“

Више није ствар у томе – како је Езра Паунд написао: Како да читамо – већ како да опстанемо…

(Уочи Тројице, 2014)                                                       Б. Т.