Архиве категорија: Минус пута минус

Каква је улога САНУ у овом тренутку? Како је на њен рад утицала афера поводом Меморандума? / Небојша Васовић

Каква је улога САНУ у овом тренутку? Како је на њен рад утицала афера поводом Меморандума?

Истина о нашој Академији је потпуно супротна од оне опште прихваћене: да је то установа која промовише нека-кав српски национални програм. Ова установа не само што никада не стаје у одбрану српских интереса, већ спречава било који разговор на теме из наше новије историје; она не верује у науку, већ у цензуру: цензуришући своје чланове који се баве историјском науком, она индиректно предлаже да се историјска истина препусти новинарима таблоида. Врхунац правог деловања наше „националне“  академије најбоље открива њена одлука да спречи међународну раз мену енглеског превода књиге Магнум кримен академика Виктора Новака. Српска  академија плански спречава да се у иностранству сазна истина о Јасеновцу?! Шта овакав потез може представљати ако не симпатију према усташкој идеологији? Својевремени председник САНУ Никола Хајдин обећавао је да ће рад Академије очистити од примеса по-литике како би се она посветила чистој науци. На жалост, из поменутог примера се може видети да је Академија до гуше у политици и да је та политика ни мање ни више него  проусташка. А то што неки од њених чланова воле да се у јавности играју српског национализма, само је театар у функцији прикривања њене монструозне улоге.

Којим се језиком говори у данашњој Србији? Занима ли икога како се тај језик зове? Коначно: какав је став наших институција о стању језика и његовом имену?

Као што знате, Србима је данас у Србији ускраћено да свој језик сматрају српским, језик којим они говоре зове се баш као и у време Титове Југославије: српскохрватски. У књизи Ивана Клајна Речник језичких недоумица под одредницом „српскохрватски“, стоји:

„У научној употреби и даље се двочлани назив језика сматра најтачнијим, с тим што се користи и назив српски као његов краћи облик (таква пракса је била и пре Новосадског договора из 1954). Према Закону о службеној употреби језика и писама (1991) ‘у Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик, који се, када представља српски језички израз, екавски или ијекавски, назива и српским језиком’. У Уставу Републике Србије помиње се само термин српскохрватски језик.“ (Београд, 2002, 165-166)

Српски је, дакле, само скраћено име за српскохрватски, а тако је било одувек, „и пре Новосадског договора из 1954″. А тако је и данас, толико година после Новосадског договора и распада Титове Југославије, у којој су српски лингвисти радили по инструкцијама Јосипа Броза. Да ли је случајно да се у уџбенику српског језика за осми разред који је недавно написала Душка Кликовац, а објавио Завод за уџбенике, нигде не помиње српски, већ само српскохрватски? Неко је пожурио да деци испере мозак и тако им угради шизофрени однос према сопственом идентитету.

Какве су практичне последице овакве литвистике?

Корице књиге
Корице књиге Н. Васовића

Циљ овакве „лингвистичке“ стратегије јесте да се у будућности српски прогласи хрватским језиком. Српскохрватски није друго до прелазна фаза у преименовану српског у хрватски. Петар Милосављевић сасвим исправно примећује:

„Многи мисле и говоре да нам нико не може одузети наш језик. Они, једноставно, не разумеју да се и не тежи ка томе да нам се одузме право да говоримо језиком који нам је ма-терњи. Тежи се нечему другом: да се српски језик преименује; да се Србима каже: ви, и сви који говоре као ви, говорите хрватским језиком. Стратешки циљ се од илирског покрета не мења. А тај је циљ: наметнути хрватско име српском језику.“ („О књизи Лаза М. Костића Крађа српског језика“, Српски филолошки програм, Београд, 2000, 323)

Таква настојања нису од јуче, нити ће бити ослабљена у будућности. Да није тако, хрватски лингвисти би се већ побунили што им тамо неки Срби присвајају њихов језик, макар и делимично, у виду српскохрватског. Чињеница да се у Хрватској нико због тога не буни јасно указује на то да су они веома добро упућени у позадину и крајњи смисао ове стратегије. За то време у Србији се готово нико и не бави питањем језика. А поготово не чланови Српске ака-демије. Заиста, шта су о затирању српског језика и штампању Српскохрватског речника рекли наши славни писци – академици Добрица Ћосић, Матија Бећковић, Миодраг Павловић, Љубомир Симовић, Милосав Тешић, у јавности познати као „национално свесни“ ствараоци? Баш ништа. Они се, очигледно, или слажу са оваквом политиком или се не слажу, али академску апанажу сматрају милијом од сопствене части.

У интервју за Политику („Југословенство ће Србе одвести у пропаст“, 3.6.2014) Драгослав Михаиловић из прве руке, као академик, открива и ко су гробари српскога језика -у име новог југословенства: то су утицајни чланови Крунског савета (данас већ покојни, а до јуче више него активни у том правцу) Предраг Палавестра, Милорад Павић и Светлана Велмар-Јанковић. Њихове идеје данас промовишу Матија Бећковић и Душан Ковачевић, такође чланови Крунског савета. Није незанимљиво да је члан Крунског савета и својевремени председник Академије Никола Хајдин, исти онај коме у имену Српске академије смета реч „српска“, исти онај Хајдин који не дозвољава да се у иностранству сазна истина о Јасеновцу, макар и не била из пера српског аутора, већ из пера Јеврејина Виктора Новака?! Не треба заборавити да су затирању српског језика велики допринос дали Титови лингвисти, пре свих Павле Ивић и Милка Ивић, као и академици попут покојног Никше Стипчевића.

У Србији практично и нема установе која не ради на спровођењу хрватског филолошког програма, а однедавно и дејтонског. Ништа бољи од Крунског савета и САНУ нису ни Матица српска (домаћин Новосадског договора и издавач можда нашег најгорег правописа) или Национални просветни савет, који – по сведочењу Душке Кликовац – не признаје никакаво друто име за српски осим „српскохрватског“ и који писце уџбеника о језику буквално уцењује да користе двочлани назив „српскохрватски“. Може ли оваква сагласност највиших српских установа у раду против српског језика и српске културе бити случајна? И како објаснити да држава која у свом уставу из 2006. званични језик у Србији назива „српским“ истовремено финансира искључиво  оне „научне установе“ које негирају српски језик и промовиу шу „српскохрватски“? Кад се појавила књига србокроатисте Сњежане Кордић Језик и национализам, новине у Србији су се утркивале да овој научници дају што више простора како би представила свој лингвистички програм. Када је потом Ненад Николић у тексту „Српскохрватска интернационала“ (Летопис Матице српске, мај 2011) оспорио тезе професорке Кордић, ниједна новина у Србији није хтела да омогући полемику на тему језика нити је ико показао интересовање за критику србокроатистике. Да ли је и то било случајно?

Откуда оваква језичка политика? Зашто Срби немају иста права као и други народи бивше Југославије?

Када је требало промовисати „хрватски“, нико од препаметних лингвиста није покушавао да то спречи – у име  „српскохрватског“. Али када је неколико српских лингвиста указало на то да никада и није било основа да се српски језик назива српскохрватским, подигла се читава армија лингвиста да нас упозори како би такве идеје могле само да нам штете. Као да већ нисмо не само оштећени, већ и ускраћени у сваком могућем праву, па и у праву на српски језик. Када су одвајани хрватски, бошњачки и црногорски, политички разлози представљени су као лингвистички. Срби, с друге стране, немају права на свој језик ни из разлога лингвистике ни из разлога политике. Ако се имају на уму ове чињени це, зар ико објављивање Српскохрватског речника од стране Српске академије може да сматра случајним? Зар није и ритам објављивања овог речника у некој чудној сагласности са антисрпском политиком, која је постала уносан бизнис за наше академике. Заштићени фирмом „српских националиста“, они, раде на разарању самих основа српске културе, без икаквог ризика.

Шша би, по Вашем  мишљењу, било  најбоље  решење у вези са Академијиним Српскохрватским речником?

Академици кукају: шта да радимо са речником, зар да га оставимо недовршеног! Авај, ако од 1959. нисте могли да га довршите, можда је време да га баталите и из разлога сопствене неспособности, ако не из разлога лингвистичких. Тврдим да ће пре Американци на Марсу отворити МсDonald’s него што ће Српска академија довршити израду Српскохрватског речника. Такође тврдим да смисао објављивања овог речника и није у томе да се он доврши, већ да се његова из-рада што више одужи како би појам српскохрватски одрадио у српској средини онај посао који му је био намењен од почетка. Још нешто, не мање важно: ко финансира овај речник? Очито — српска држава новцем својих грађана. Није ли можда време за један референдум на коме би се држављани Србије изјаснили да ли желе да финансирају израду Српскохрватског речника?

       Преузето, извор: Небојше Васовића: ЕВРОПСКИ ДАВИТЕЉИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА, Бернар, Београд, 2016, 217 стр.,  стр. 135 –   139, СРБОКРОТАИСТИ: ЕУРОКРЕМА СРПСКЕ ИНТЕЛЕКТЕ

Advertisements

Рели Алфандари Пардо

BiltenОва београдска Ана Франк, данас живи у Тел Авиву, а скривала се у једном београдском шпајзу од 1942. до 1945. године

Незахвално је бавити се историјом нечијег живота јер увек може нешто да се изостави или не пренесе фактографски, онако како је стварно било. Зато ће ово бити више импресије а мање чињенице о Рели Алфандари Пардо.

Ова београдска Ана Франк– сличност је по дневнику који је водила у истим годинама када је дневник писала Ана – има две адресе. Прва је била, од 1929. године, у Кајмакчаланској улици у Београду, све до 1941. Друга је од 1946. у Француској, а онда у Израелу.

На Рели ми је скренула пажњу њена сестра Мирјана Вуисић, слушатељка београдског радија на коме је пре неколико месеци емитована прича о Бранку Лустигу који је детињство провео у логору Аушвиц. Потом, после рата као продуцент Вељка Булајића стигао је до Холивуда и тамо зарадио два Оскара за продукцију Спилберговог филма „Шиндлерова листа” и „Гладијатора” Ридлија Скота. Мирјана Вуисић је слушала емисију о Лустигу и хтела је да дође до његове адресе. Кад ме је позвала телефоном рекла је да би Лустигу требало послати Релину књигу „То је био само пикник”, издање Београд 2014. Никад нисам чуо за Рели и њену књигу. Потражио сам је на нету и нашао утиске читалаца:

„Писац ове дивне књиге је Рели Алфандари Пардо, београдска Јеврејка која је ратне године провела у Београду, скривена у шпајзу величине креветског душека.”

„Рели је написала књигу која је чист архив душе са сликама Београда. Док читамо књигу, као да гледамо документарни филм или слушамо тонски запис, нема неке разлике. Као да смо са њом провели три страшне године склупчани на душеку шупе читајући заједно велике писце који су јој давали наду да је свет, ипак, добро место и да необјашњивом злу мора доћи крај.”

И ја сам прочитао књигу. И на вези сам са госпођом Рели електронском поштом. Наша преписка се дешава у време овогодишњег израелско-палестинског сукоба.

Она пише:

„Сада сам послала и-мејл госпођи која је тако опширно изнела своје утиске у вези са догађајима које сам описала да сам, као по обичају, питала да ли то и она пише књигу?! Овде је политичка и друштвена несагласност толико неподношљива. Не радим ништа изузев што гледам телевизијски програм, где нам десетине ’специјалаца’ пробијају мозак; али, нажалост, као сви они који не иду на посао, и ја нисам у стању да се откачим од телевизора и мало смирим… Биће примирје.”

Посвета у књизи је написана брату и родитељима настрадалим у логору. Отац им каже 1939. приликом одласка код фотографа: „Једнога дана ћете схватити да је породична фотографија нешто сасвим друго, остаће као успомена на родитеље, на ваше детињство, имаће почасно место у албуму, у нашој кући, библиотеци…”

Рели скромно објашњава да је књига настала из жеље да остави неки траг о себи, својој деци. Она није професионални писац. Наслов књиге настао је случајно. Срела је неку госпођу у Тел Авиву и када су се распитале где је која била за време рата, Рели је поменула Београд и „свој” шпајз. Жена је одговорила: „То је био само пикник, ја сам била у Аушвицу.”

Шаљем госпођи Рели нове утиске читалаца:

„Књигу сам читала без даха, са сузама у очима. Иако због свега трагична, а пре свега због тематике, драматичног личног искуства, књига је и документ и ода животу, посебно гледана очима дванаестогодишње девојчице…”

Ако овај новинар каже да је Релина књига за Нобела мало ће људи поверовати у то.

Ево неких упоредних података о две девојчице: Ана Франк је рођена у Франкфурту на Мајни 1929. године. Рели Алфандари Пардо рођена је у Београду 1929. године. Породица Франк се крије 1942. у тајном склоништу где Ана почиње да пише дневник. Рели се 1942. скрива у Аранђеловцу, а потом у Београду, у Дечанској улици, у тајном скровишту; ту записује свој архив душе.

У магловитој будућности овог времена, њих две ће остати као ликови које су рат и несрећа спојили.

У том шпајзу, за разлику од Ане, Рели је имала више среће да преживи.

Рели у сећањима на свој „пикник” описује историјске догађаје тога времена као репортер са лица места.

Мирјана Вуисић је у праву. Треба књигу доставити Лустигу, а преко њега Спилбергу, са препоруком. Или, можда, неки домаћи редитељ има бољу идеју пре него што се деси да Србима неки други културни посленици из неке друге земље, открију нашу Ану Франк.

Новинар   Драгослав Симић  објављено:у Политици: 05.12.2014.

Шта је у ствари истина?

 Детективска посла у поезији

___________________________
Нишки песник Милоје Дончић објавио је антологију плагијата тврдећи да су неке од најпознатијих песама српског језика, „покрадене“, НИН-ови извори тврде да се ради о дилетантској превари. Читав случај добија на бизарности кад се прочита списак финансијера

Врана Перса усред Београда открила орах и шета победнички - на кога вам личи?
Врана Перса усред Београда открила орах и шета победнички – на кога вам личи?

Вирус мегатрендизма се незадрживо шири Србијом. Након раскринкавања Миће Јовановића, Небојше Стефановића и осталих политичких фигура, на ред су дошли песници. Широј али и упућенијој књижевној јавности мало познат, нишки песник Милоје Дончић недавно је објавио антологију плагијата Ресавски венац (Лестве, Косовска Митровица, 2014), у којој је наводно показао да су водећи српски и југословенски песници попут Попе, Давича, Мике Антића и Цесарића практично од речи до речи плагирали редом Целана, Павезеа, Драгишу Васића и Рембоа. Вести и чланци о поменутој књизи и интервјуи са њеним аутором су последњих дана протутњали локалним телевизијама, Твитером, Фејсбуком и осталим каналима јавне комуникације и изазвали стотине коментара. Један од најрепрезентативнијих био је коментар извесне професорке књижевности у пензији у коме каже да јој је жао што није умрла дан раније и тако избегла прилику да сазна да су песници којима је посветила цео свој радни век заправо – лопови!

Међутим, већ сам наслов књиге буди извесну сумњу, како је др Александра Манчић приметила за НИН, пошто је у најмању руку неприлично коришћење појма „ресавски“ у пејоративном контексту, јер упркос општем мишљењу, ресавска преводилачка радионица је од непроцењивог значаја за средњовековну српску културу и изузетно цењена у словенском свету, што би Дончић као књижевни стручњак морао да зна. Такође, Дончић као плагиране наводи неке од најпознатијих песама српског језика, које се деценијама налазе у читанкама, као што су и они који су „покрадени“ најпознатији светски песници. Дакле, са обе стране наводних плагијата налазе се аутори о којима постоје стотине библиографских јединица и чији је сваки стих анализиран уздуж и попреко, па је чудно да нико до сада није уочио макар неки од тридесет Дончићевих примера, који су, узгред, само најрепрезентативнији избор од око 500 плагијата, како аутор каже у предговору. Дончић каже још и да су му у овом детективском послу помагали разни професори универзитета широм бивше Југославије, међутим, нигде не наводи њихова имена, али зато говори о стотинама и хиљадама прочитаних књига и часописа.

Након увида у садржај књиге, „из авиона“ се види да је реч о потпуно дилетантској превари, будући да су наводни оригинали, чије скениране насловне странице Дончић даје као прилоге, готово сви штампани истим фонтом, иако је реч о „књигама“ које су објављиване у последњих век и кусур у земљама од Аустралије до бивше Југославије. А свако ко је држао у рукама нпр. Нолитове или Просветине књиге из тог времена, зна да ови издавачи нису никада користили такав фонт.

Као пример за овакве и сличне брљотине може се навести било који Дончићев оригинал. Тако, рецимо, чувени Антонио Маћадо греши у писању сопственог имена и то на насловној страници своје књиге Soledades, јер уместо Machado на Дончићевом „оригиналу“ стоји Mashado, као што и покрајина у којој књига излази није Castilla, већ Kastilla, што је јединствен пример у историји светске књижевности. Разуме се, свако може једноставном претрагом помоћу Гугла да види оригиналну насловну страницу ове Маћадове књиге и увери се о каквом је аматеризму реч. Такође, могао би се навести и пример великог хрватског песника Антуна Шољана, који је за прилику Дончићевих „оригинала“ себе прекрстио у Антона.

Ипак, због узнемирења које је књига изазвала у јавности, НИН је консултовао неколицину наших водећих преводилаца и тумача књижевности како би проверио истинитост Дончићевих навода и после истраживања од свега дан-два лако утврдио да ни песме ни књиге које су наводно плагиране – не постоје! Дејан Илић, угледни песник и један од наших најбољих познавалаца и преводилаца савремене поезије са италијанског језика, између осталих и Павезеа, замољен да за НИН потврди постојање Павезеове песме Моја Сицилија, коју је Давичо „преписао“ и пренасловио Србија каже: „Песма Моја Сицилија не може се наћи у Еинаудијевом издању сабране Павезеове поезије из 1962. (Cesare Pavese, Poesie edite e inedite), које је до данас десетак пута поновљено и окупља 125 објављених и 35 за живота необјављених песама.“

Када је реч о самом издању које Дончић наводи као свој извор, Бруно Крагић, директор Лексикографског завода „Мирослав Крлежа“ из Загреба, каже да књига под насловом Неореализам сјеверне Италије, коју је наводно објавио 1948. Накладни завод Хрватске, не постоји ни у једној библиографији, нити библиотеци у Загребу, као што не постоји податак да је Мате Балота, што је иначе књижевни псеудоним економисте Мија Мирковића, икада преводио Павезеа. До истог закључка дошао је и проф. др Гојко Тешић, један од наших највећих стручњака за међуратну књижевност и приређивач низа најузорнијих критичких издања писаца овог периода као што су Драинац, Винавер, Краков, Коча Поповић и други. Подстакнут написима у медијима, Тешић је истражио неке од навода из Дончићеве антологије и није пронашао ништа. Тешић је 1990. приредио до данас једино издање дела Драгише Васића, чију је песму наводно плагирао Мика Антић. Антологија коју Дончић наводи као свој извор не постоји ни у једној библиографији, нити библиотеци у Београду, Новом Саду и Загребу, нити је игде могуће пронаћи макар и назнаку да је Драгиша Васић икада писао поезију“, каже Тешић за НИН.

Гледајте како врана Перса усред Бреограда скрива своје откриће? Шта мислите зашто?
Гледајте како врана Перса усред Бреограда скрива своје откриће? Шта мислите зашто?

Исти случај је са наводном Целановом песмом Сјај зеница твојих коју је, по Дончићу, плагирао Васко Попа. Др Саша Радојчић, преводилац Целана и Гадамерове студије о Целану, каже да наведену песму није успео да пронађе ни у једном од издања Целанове поезије. У ауторитативном издању чувене куће Suhrkamp из 2005, у којем је педантно наведена свака верзија апсолутно сваког стиха које је Целан написао, не постоји песма са овим или сличним насловом, као што не постоји ни књига Седам немачких песника објављена код Нолита 1953. коју је Дончић навео као свој извор. Такође, тешко је поверовати да би наводна преводитељка ове Целанове песме Аница Савић Ребац, велики познавалац немачке културе и бечка студенткиња, направила такву грешку да на насловној страни име познатог песника Јоханеса Бобровског, наведе као Јохансен, што је скандинавско презиме, а још је невероватније да би књигу посветила госпођици Десанки Максимовић, која је 1953. већ 20 година у браку. Најневероватнија је, међутим, могућност да је уопште могла чути, а камоли преводити Бобровског, када је овај песник своју прву књигу објавио осам година касније!
Иако Дончић јесте у свој „пројекат“ уложио некакав труд, заправо свако ко је иоле писмен уопште није ни морао да тражи све наведене оригинале, односно у неколицини случајева плагијате, јер је јасно да су сви настали у његовом компјутеру. Читав случај додатно добија на бизарности када се прочита поговор мр Душана Стојковића, који сам каже како ни у једној библиотеци није успео да пронађе књиге које Дончић наводи, упркос чему остаје у уверењу да их Дончић поседује. Не мање бизаран детаљ је рецензија ове књиге од стране познатог песника, професора Учитељског факултета у Јагодини и пре две године председника конкурсне комисије Министарства културе за књижевне манифестације, награде и периодику – Тиодора Росића, који саучествује у овој опскурној обмани пошто недвосмислено тврди да је реч о чистим плагијаторима, или једноставним језиком речено – лоповима.

Дончић би за целу ствар могао и кривично да одговара јер је очито да је он сам плагирао оне које је навео да су плагијатори, било по тужбама живих песника, било носилаца ауторских права. Такође, треба испитати одговорност Росића, али још више и институција које су финансијски помогле издавање ове књиге, међу којима су Ј. П. Електрокосмет, Градска општина Пантелеј у Нишу и Студентски центар Приштинског универзитета, сада у Косовској Митровици, јер нема ниједног разлога да грађани својим новцем плаћају овакве подвале. А медији шокирани Дончићевим открићима „после којих ништа неће бити исто“, као и сви други који су насели на превару, могу ипак да одахну и да се врате свом очигледно омиљеном хобију – читању поезије.

Марјан Чакаревић

Врана Перса је скрила свој плен, детективски, наравно: погледајте како се горди! Снимак је аутентичан.
Врана Перса је скрила свој плен, детективски, наравно: погледајте како се горди! Снимак је аутентичан.

= видети и : in flagranti – plagijati    (Антологија плагијата Милоја Дончића „Ресавска школа“)

Lični fond Jovana Ćirilova

U ISTORIJSKOM arhivu Beograda već deset godina, posvećeno i sistematično, nedavno preminuli Jovan Ćirilov (1931-2014) pohranjivao je bogatu arhivsku građu za lični fond – dokumenta, prepisku, dnevnike s brojnih putovanja širom sveta, rokovnike, beležnice sa konkursa na kojima je bio član žirija, fotografije, pozorišne programe, knjige…

Zahvaljujući činjenici da je poput svega što je radio, na vreme mislio i o onome što će ostati iza njega, naša kultura dobiće bogat legat o jednom izuzetnom umetničkom životu, ali i o jednom vremenu.

Osnivač i umetnički direktor festivala Bitefa, dramaturg Ateljea 212, dugogodišnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, erudita, poliglota, leksikograf, hroničar društva i teatra, pesnik, prevodilac – ostavio je 450 kutija građe, koja je u Arhiv počela da pristiže 2004. godine.

– Svi lični fondovi klasifikuju se po grupama: lična dokumenta stvaraoca fonda, imovinsko-pravna dokumenta, prepiska, ilustrativni materijal (fotografije koje oslikavaju društveni život, karijeru, rad u Bitefu, JDP, putovanja, porodične i privatne fotografije), a najobimniji deo građe Jovana Ćirilova su dokumenta delatnosti – objašnjava arhivista Isidora Stojanović. – Tu spada njegov celokupan rad, sve što je napisao. Književna dela, predgovori, rečnici, kolumne. Nešto je u rukopisu, nešto u štampanom izdanju. Izdvojili smo još jednu grupu njegove zaostavštine u kojoj su beleške, sitnice, lične stvari njegovih najbližih koje su za njega imale posebno emotivno značenje kao što je, na primer, majčina tašna ili umrlica.

Po rečima naše sagovornice, uz svaku fotografiju Ćirilov je pedantno zapisivao imena i datume, opis i istorijat događaja, primedbe, „doskočice“, čak i raspoloženje u kojem je fotografija nastala. Ovakve beleške posebno su karakteristične za početke njegovog rada u JDP i putovanja u SSSR.

– Najzanimljivijim se čine dnevnici koje je vodio godinama. Poverio nam je dvadesetak takvih sveščica, notesa i rokovnika sa impresijama s putovanja, beležaka o predstavama koje je gledao – objašnjava Isidora Stojanović. – Najlični deo zaostavštine svakako je njegova intimna prepiska s ljudima za koje je emotivno bio vezan. Stotinak pisama iz raznih perioda života Jovana Ćirilova, biće takođe jednog dana dostupni javnosti.

Poznato je da je iza Ćirilova ostala izuzetno bogata lična biblioteka (sa više od deset hiljada knjiga), a oko petsto primeraka poklonjeno je Arhivu:

– Među njima su i neka retka izdanja. Najstarija knjiga je iz 1861. godine, „Mađari u Hervatskoj“ Josipa Frojdenrajha. Mislim da je imao princip po kojem je izdvajao knjige za arhiv. Neke od njih je sam kupovao, neke dobijao sa posvetom, a naša želja je da u okviru fonda napravimo biblioteku Jovana Ćirilova. Inače, većina naslova je u vezi sa pozorištem, istorijatom i stvaralaštvom u teatru, dramska dela. Na srpskom, ali i engleskom, francuskom, ruskom, španskom, holandskom, bugarskom, slovenačkom, mađarskom jeziku.

Običaj Jovana Ćirlova bio je da svoje impresije o predstavama piše na marginama pozorišnih programa. Uglavnom o izvođenju i glumcima u njoj:

– Čuvao je sve. Ulaznice, pozivnice, afiše iz zemlje i inostranstva, akreditacije, propusnice, svaki detalj. Poverio nam je i svoje precizno vođene dnevne rasporede obaveza, ponekad ispisivane na poleđini kartonske ambalaže prehrambenih proizvoda. U Arhivu su se našle i značke, bedževi, čak i plastične crvene naočare s dočeka 2000. godine. Pojedine stvari je lično donosio, one kabastije mi smo sami preuzimali.

Na pitanje kakav je bio Jovan Ćirilov u ovoj specifičnoj „ulozi“, Stojanovićeva otkriva:

– Divan i šarmantan sagovornik, izuzetno spreman na saradnju. Znao je šta treba raditi. Ostajali smo dugo u zajedničkom poslu, nažalost, nismo uspeli da sredimo sve fotografije, jer ih je oko dve hiljade. Stalno je sa sobom nosio foto-aparat, snimao sve događaje. Među mnogim interesantnim svedočanstvima s putovanja, izdvajaju se ona sa bivšom suprugom Majom Ćirilov. Kruzing brodom plovili su na relaciji Istanbul – Grčka – Bejrut, sedamdeset i neke godine… Zanimljive su i fotografije s puta u Finsku i Island, manji deo je slika iz detinjstva. Inače, poslednji put smo se sreli pre dve godine. Sećam se da sam mu rekla kako nam predstoji još puno posla, mnogo je fotografija, a on mi je uzvratio: „Vi hoćete da živim kao kornjača!“ Pamtiću ga kao duhovitog čoveka, spremnog na šalu. Ali je i njegova šala uvek bila s merom. Da li će još nešto dospeti u Arhiv, još ne znamo. Tokom ove godine bio je još jedan prijem knjiga i fotografija i sada je u toku sređivanje tog materijala.

PUSLICE STARIH DAMA

TOKOM našeg razgovora, Istorijski arhiv Beograda posetila je i teatrolog Jelena Kovačević, arhivista i bibliotekar JDP, koja otkriva za naš list ustaljeni dnevni raspored svog omiljenog sagovornika i saradnika:

– Ćirilov je svakog jutra rano ustajao i počinjao da piše. Redovno, oko devet sati, čuo bi se telefonom s Marijom Crnobori koja ga je zvala „moj dobri Ćirilko“. Oko podne je odlazio u direkciju Bitefa, gde je imao kancelariju. Tu je pravio planove, obavljao razgovore. Nije voleo mobilni telefon, najradije je primao pozive u direkciji. Tu su mu ponekad od starih porodičnih prijateljica stizale i upakovane puslice… Posle kancelarije, odlazio bi na ručak, a onda kući – da piše. Uveče je po pravilu, kad god je bio u Beogradu, posećivao predstave. I voleo je da se slika. Često bi dodavao aparat da neko zabeleži trenutak i društvo u kome se nalazio – kaže sa setom Jelena Kovačević.

Istorijski arhiv Beograda čuva lični fond Jovana Ćirilova | Kultura | Novosti.rs.

Изграђивање Нове Србије као сељачке државе / Светислав Стефановић

Изграђивање Нове Србије као сељачке државе

Српски народ, Божић, 1942.

Безумље 27. марта и национална и војничка катастрофа које су му следовале, спречиле су српски народ да се у њему изврши онај дубоки унутрашњи преображај који је био неминован, неизбежан и већ тако рећи на прагу. Већ и човеку са улице било је јасно да се системом нашег парламентаризма и режимом партијске владавине дошло до краја, да се он толико био истрошио и корумпирао, да му никакве ни радикалне ни палијативне мере нису више могле помоћи нити га одржати. Сав истрошен у чисто политичким формулама претвореним већ у празне фразе партијске политике, он је био слабији но кућа од карата усред вихора социјалне револуције који је захватао целу Европу и довео до огромних социјалних промена широм европског света, проносећи се и ван граница Европе и изазивајући тако сукобе који су неизбежно водили у нов светски рат, који је, како смо у читавом низу чланака тврдили и указивали, морао доћи иза те дубоке социјалне револуције коју су поједине велике европске нације већ биле издржале и организовале.

Грчевито хватање за старе државне и друштвене форме код нас било је унапред осуђено на пропаст, те ће остати само питање будуће историје да испита, уколико су наши такозвани политичари у својој борби за и око старих политичких формула, несвесно или чак и свесно, били оруђа оних сила које сада већ постају сваком јасне и видљиве, сила најбруталнијег, најнечовечнијег и најгрубљег капиталистичког егоизма, који је до сад незабележен у историји човечанства, сила које су и наш народ као и толике друге, свеједно било пријатељске или непријатељске, бацале у вртлог светског сукоба и у сигурну пропаст, не дајући му ни времена ни могућности да изврши сам свој унутрашњи преображај пред којим је стојао.

Али, ако то није успео или није могао да изврши у оквиру Југославије, српски народ није ослобођен тог историјског задатка и нужности, да то изведе у оквиру државе у коме се нашао после катастрофе. У толико пре и више што се већ не само назиру контуре новог поретка Европе после светског рата, него се стварају и темељи тог новог поретка на основама и тековинама већ организоване европске социјалне револуције.

Једно погрешно схватање

Погрешно је стога мислити, да се српски народ може укључити у тај нови поредак Европе – нов по својој државној и друштвеној структури, произашлој из социјалне револуције – чекајући свршетак рата у својим старим и застарелим државним и друштвеним формама и окамењеним калупима лажног демократског парламентаризма и капиталистичког либералистичког индивидуализма. Не. Српски народ мора се сам активно спремити за сарадњу у новом поретку, мора се за ту сарадњу оспособити, ако неће да буде из ње дефинитивно искључен и за навек елиминисан, као нешто мртво и преживело, нешто страно и штетно у новом организму. Српски народ извршиће то тим пре и тим лакше, јер ће тиме само довршити оно дело, које је отпочео ослобођењем српског сељака у облику средњег и малог сеоског поседника од последњих остатака феудалног господства, аговског и беговског, и постављање тог ослобођеног сељака, малог и средњег поседника, за темељ и базу његове нове националне српске државе.

Истина, та је држава од самих почетака запала у фаталне тешкоће, од првих часова унутрашњом борбом двеју династија која је често добијала карактер грађанског рата, споља увучена у вртлог сукобљених интереса великих европских сила заинтересованих на Балкану и Блиском Истоку. Није било довољно умних ни довољно далековидних државника у стварању и још мање у организовању државне заједнице са Хрватима и Словенцима, која је у Југославији, по рецептима са стране унете и наметнуте кабинетске лажно демократске политике, без икакве везе са животном стварношћу, добила најнемогућнији облик, унапред осуђен при првом потресу, на распад и расуло.

Још тежи је грех српских политичара и државника, без обзира на њихове партијске боје, што су увлачили и наметали народу борбу око политичких проблема и програма, увек доношених са стране – тако да смо имали либералистичке групе и програме, па затим прогресистичке, па радикалне и најзад и социјал-демократске свих нијанси, боја и фракција, све по европским калупима, а далеко од животне стварности саме српске националне и социјалне основе, која се логички, природно и органски имала изграђивати на темељима на којима је створена, то јест као држава сељачког малопоседничког типа са пуно још очуваних и модерном животу већ адаптираних задружних елемената. Док су се водиле сулуде уставне борбе, чија је апсурдност кулминирала у више но донкихотовској борби за најслободоумнији устав у Европи, слободоумнији од белгијског! – каква част и понос! – напуштане су основне бриге за прве потребе најпримитивнијег културног живота и најпрече бриге и старања за подизање села и сеоског животног стандарда.

Имали смо читаве библиотеке свих могућих, чак и најмодернијих политичких претежно демократских доктрина, а скоро ни једне једине књиге о проблемима српског села, његових потреба, његовог културног стања и његових животних задатака. И то све у једној земљи коју су испод петовековног туђинског феудалног ропства ослободили сами српски сељаци, са сељачком задругом као основом и главним носиоцем српске револуције. Већег парадокса и апсурда тешко је наћи у новијој историји Европе!

Комунизам је туђ српском народу


Зато смо били и јесмо за једно радикално пречишћавање и одбацивање свега тог неприродног и апсурдног страног политичког баласта, који са српском сељачком народном и животном стварношћу никакве везе нема… И зато смо за органско дограђивање и изграђивање Нове Србије као државе сељачког типа, малог и средњег поседа, са облицима задружних колектива. Подвлачимо мало – и средње-поседнички тип српског села и задружни облик колектива као својствен српском народу, да бисмо српски народ ослободили од приговора као да он нагиње ма у ком виду комунизму, било као идеологији било као политичком програму.

Српски народ нити је у својој прошлости икад имао комунистички облик сеоског поседа и живота, нити према том може имати смисла за њ. У том је и битна разлика између њега и, на пример, руског сељака, као што је битна разлика између српске задруге и руског тзв. мира, као облика сеоског колектива; у задрузи човек организује и даје облик поседу земље, у „миру“ посед земље намеће човеку облик заједнице. Тамо у крајњој линији рад и дух организују материју и њен посед, у другом материја и њен посед организују дух. Отуда активни стваралачки елан српског народа, а отуда и пасивни, ропски менталитет руске масе способне да подноси свако ропство и тиранију, од царистичке до бољшевичке, чак и без протеста и револта, у оном фаталистичком руском „њичево“, савршено страном српском менталитету.

Његова мисија може и мора бити само у томе правцу, да он на сопственим оживотвореним облицима државне и социјалне структуре, уђе у корак са европском социјалном револуцијом, чији је сада већ највиднији и најпозитивнији успех што је подигла и организовала средњег и малог човека, средњи и мали посед, дала му сигурну и стварну основу и од њега створила стварну и сигурну основу државог и народног колектива. Конкретно би за афирмирање ових чисто програмских идеја било потребно потврдити, да се Нова Србија изграђује, организује, без икаквих притрунака интернационалних и комунистичких идеологија и програма, у суштини страних и духу и животу српског народа.

Породица основна ћелија

                 Исто тако Нова Србија би имала да недвосмислено одбаци и избаци из себе све остатке демократског парламентаризма и либералистичког индивидуализма, и да народни и државни колектив постави изнад сваког појединачног индивидуалног или сталешког односно класног интереса, стављајући не појединца или класу, него породицу као основну ћелију у темељ своје друштвене и државне организације. Нова Србија свесна је, даље, своје судбинске везаности за Европу и њену културу као своју ширу отаџбину, и за Средњу Европу са својим ближим суседима, као простор свог животног, културног и социјалног развоја, у коме је српски народ и до сад часно вршио једну достојну не само улогу него и мисију у одбрани Европе од Азијата, и у културном и социјалном подизању Балкана и Дунавског басена.

Као логички постулат ових идеја, долази да Нова Србија укида и анулира све привилегије и такозвана стечена права бивших носилаца парламентарних режима и партија, и организује цео народ, у духу апела претседника генерала Недића, у социјалистичку странку као носиоца унутрашњег новог поретка, и споља као мост за укључење Нове Србије у нови поредак Европе, који се ствара у борби уједињених народа Европе против англоамериканске и јудео-масонске интернационалне лажне демократије; све ове заједно са њиховим експонентима сматра својим непријатељима и упропаститељима.

Најзад, и не као најмање, Нова Србија својим бившим држављанима који су се ставили, или се стављају, у службу тим њеним непријатељима и упропаститељима треба да анулира држављанство и сва права која су с тим скопчана. То нам се чине као први предуслови државне и националне обнове, могуће само у настављању и довршењу историјског задатка и мисије српског народа.

== Извор:  Наше враћање земљи / Светислав Стефановић. – Штампано у књизи: СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА: Одабрани политички списи 1899-1943. – Копно, књ. 1.  Избор и предговор: Предраг Пузић. – Нови Сад, 2006, стр. 81-84  (Публикује се уз дозволу приређивача.)

Како вам је у Прагу?

Политика има свој систем зла, каже редитељ Лордан Зафрановић, који је боравио у Београду и на Сајму књига говорио на представљању ратног дневника „Сарајевска принцеза” (о борби лекара да спасу живот тешко рањене петогодишње девојчице) доктора Еда Јагањца. Са аутором је, каже, пријатељ већ годинама откако су се срели као избеглице у Прагу деведесетих (доктор је избегао из Сарајева).

Фото Ж. Јовановић

– Јагањац је један од најактивнијих чланова наше дијаспоре у Прагу. Основао је хуманитарно друштво „Ластавица” које између осталог позива у госте и децу без родитеља, иначе смештену по разним селима у свим републикама бивше Југославије. У оквиру „Ластавице” раде се и разне театарске представе, преведен је Крлежа на чешки, и то сабрана дела, преведен је Андрић… Укратко, тај доктор Јагањац је једно биће које тамо промовише сарадњу бивше Југославије – каже редитељ осамдесетак филмова и документарне серије о Титу од 13 епизода, који је почетком деведесетих морао да напусти Хрватску и који, после краћег боравка у Паризу и Бечу, од 1995. године живи у Прагу, где је и студирао режију.

Како вам је у Прагу?

Добро је, тамо сам студирао, имам пријатеље, познајем Чешку. Предајем на Академији, сада припремам и филм за чешку телевизију, „Моћ љубави”. То је прича о два емигранта из Босне, два брата, који се у једном малом месту у Чешкој заљубљују у чудесну певачицу и плесачицу и ту се отвара унутрашња битка између љубави према жени и љубави према брату, што мене као тема веома занима. Реч је о врло озбиљном филму, који је доста жесток, отворен, без зареза.

Како вам сада изгледа политичка и културна клима у Хрватској? Да ли помишљате да се вратите?

Помишљао сам да се вратим после 2000. године, али схватио сам да би тај повратак био готово немогућ са овим пртљагом од мојих филмова. Сувише сам ја био експониран с обзиром на рат који је протутњао и национализам који је порастао. Ево, већ 14 година покушавам да уђем у хрватску кинематографију, али правила су се изменила, дошли су неки нови људи и направили мочварно тло. То више није кинематографија, већ нека кућна радиност. Све се свело на редитеља и његову жену која се претвара у продуцента.

Јесте ли потпуно одустали?

Нисам потпуно. И тамо припремам филм, „Карузо”, који показује менталитет Далмације, али зависимо од Хрватског аудио-визуелног центра (ХАВЦ), који заправо финансира филмове. Годинама сам припремао и филм о опсади Сарајева по роману Видосава Стевановића. Такав филм је у то време био веома потребан да се подигне лествица каснијих филмова о рату у Босни. Међутим, нисмо добили обећана средства, па и он чека.

Најавили сте и филм о Иви Санадеру, бившем хрватском премијеру који је завршио у затвору?

Кад сам једном новинару у Загребу рекао да бих желео да направим политички филм о ситуацији након овог рата, о овом упропаштавању свега што је некад било, о крађама и криминалу који је у тој мери осиромашио све бивше републике Југославије и да кренем од самог врха, он ми је предложио Санадера као идеалан лик. Мени се учинило да би он могао бити лик, јер је згодан човек. Али ни тај филм за сада није прошао на конкурсу.

Какав је ваш лични став према Санадеру?

Ја сам лично за време владе Санадера осетио неки слободан ветар за разлику од ових који су сада на власти и оних који су били пре њега. Без обзира на његову националистичку реторику деведесетих, он је касније ту ултра десницу, проусташку, ипак склонио из своје околине и дозволио дах демократије. У то време сам и ја почео да радим врло озбиљан пројекат о Титу и он је стао иза тога. Укратко, мислим да би ту могао да се направи политички филм који би имао гледаоце не само у овом региону него и на целом истоку који је прошао исту хаварију.

У том вашем документарцу о Титу, учествовала је, између осталих, и Херта Хас, Титова прва жена?

Јесте, говорила је изузетно добро. Она 60 година није давала никакве изјаве и овде се једноставно отворила. Испричала је, на пример, колики је Тито био геније илегале. Једном приликом, кад није могао да се врати из Истанбула, тамо негде пред рат, јер није имао добар пасош, она сама је морала да пребаци у Загреб једну резолуцију Коминтерне. Док се питала како то да уради, он је испразнио тубу пасте за зубе, умотао резолуцију, убацио у тубу, допунио је „каладонтом” и затворио. И она је то, наравно, пренела као пасту за зубе у Загреб.

А Јованку, ипак, нисте успели да наговорите да говори у филму?

Нажалост, нисам. Три до четири године смо преговарали, били смо што се каже већ у дворишту. Међутим, неки новинари су је преварили, и једноставно више није хтела да говори.

Како вам изгледа све ово што се дешава у бившим југословенским републикама?

Не знам тачно шта се дешава у Србији, али вероватно се за културу јако мало одваја и мислим да смо у томе сви на истом. Филм је скупа уметност, он треба да вам понуди чудесну слику за коју ћете када изађете из биоскопа рећи: „Добио сам више него што сам платио”. Данас се не праве филмови који имају одређени сјај, нема ни продуцената, ни драматурга и, наравно, људи више не иду у биоскопе. Не знам како је код вас, али у Хрватској се врло мало гледају хрватски филмови. То је изгубљена кинематографија. Дува ветар кроз та студија, врло је тешко саставити једну добру филмску екипу, нема ни филмских радника, нема ни професије.

Да ли је истина да вам је Карл Малден својевремено рекао да ће средити да добијете Оскара за „Окупацију у 26 слика” ако из ње избаците сцене усташког терора?

Јесте. Карл Малден је у то време био председник Америчке филмске академије и то је била гаранција за оно што је рекао. Тражили су скраћење због женског дела академије који неће издржати те сцене и женски део академије заиста није издржао, изашао је.

А ви, наравно, ни у једном тренутку нисте помислили да пристанете?

Како бих могао да пристанем на тако нешто? Ја другачије не знам. Врло млад сам почео да се бавим филмом. Учили смо филм као светињу и издати тај медиј, издати истину то је за мене немогуће.

Али је и веома тешко живети на линији сопствене савести?

Нисам ни слутио да, кад крене неко зло, могу упропастити своју комплетну фамилију и да они могу имати одређене последице због мојих филмова, а управо то се десило. Ја сам отишао из земље, али они су остали тамо где се није могло живети. Први суседи су поразбијали део куће где су моји родитељи живели, ја сам био на листи за ликвидацију… Никад нисам био против народа. Био сам против идеологија које су се нудиле том народу и против масовног залуђивања и пропаганде која прави читаве нације болесницима. Платио сам високу цену. Емигрирати значи почети све испочетка, без ичега. То је цена коју не знам да ли бих могао више да платим.

 = извор:Гордана Поповић
објављено:у Политици,  31.10.2014

Mira Marković: U Srbiji nam je sve što imamo, nemamo imovinu u EU, priče o milijardama koje smo izneli su besmislice!

VEST o odmrzavanju imovine u zemljama Evropske unije porodice Slobodana Miloševića, čiji je život zaustavljen u ćeliji Haškog tribunala, bez dokaza krivice za zločin za koji je optužen, Miloševićevoj supruzi, prof. dr Miri Marković stigla je iz Beograda. U tom trenutku bila je sa sinom Markom na adresi izgona, u Moskvi.

– Nasmejali smo se – odgovara Mira Marković na pitanje „Novosti“: Kako su primili odluku Saveta Evropske unije? – Ni ja, ni moj pokojni muž, niti naša deca, nismo imali, niti imamo bilo kakvu imovinu u zemljama Evropske unije. Sve što imamo je u Srbiji. U Požarevcu imamo kuću koju smo voleli i koju volimo. U njenom dvorištu počiva Slobodan. U Beogradu imamo kuću od čije rente smo se, delom, izdržavali, a tu kuću danas ne možemo ni da izdamo, ni da prodamo. To je jedina naša imovina. To su jedina mesta koja sanjam. Zapravo, čitava imovina je, danas, taj moj san da jednom dođem. Da se vratim. Ali, i san je sve dalji. Dalji… I više ne verujem da ću se ikada tamo vratiti. Ponekad sebe prevarim. Pomislim… Vratiću se, a sad verujem da sam svakim satom, svakim danom sve dalje i od tog sna.

Nasmejala se dr Mira Marković na opasku da je Evropska unija, možda, u međuvremenu upravo jedan deo Tolstojeve ulice na Dedinju i imanje Miloševića u Požarevcu uvela u registar pripadajućih… Ona već tri godine odbija da bilo šta govori, komentariše na optužbe koje ne prestaju da su „opljačkali Srbiju, izneli sve što su mogli, deponovali milijarde u Rusiji i ko zna u kojim svetskim bankama“. Doduše, više se ne spominju one „zlatne poluge“, koje troše i razmeću se. Ovoga puta profesor dr Mira Marković je pristala da posle tri godine otvoreno odgovori:

– Sve su to besmislice – kaže. – Besmislice koje nisu vredne ni reči. U Rusiju sam došla na deset dana, a ostala sam, evo 11 godina. Ovde sam stigla sa „prtljagom“ u kome su bila tri para naočara, dve suknje, dva džempera i jedno pakovanje aspirina. Govorim istinu, mada sam mislila da više nikada ništa ne progovorim. Mislim da je bezuspešno dokazivati istinu o Miloševićima. Sve što sam imala da kažem već sam napisala u svojim knjigama. Istinu. Ko hoće da veruje, neka veruje. Ko neće – i ne mora. Sve te priče su, zaista, toliko besmislene. Ne zaslužuju ni reč. Jednu jedinu reč. Vama kažem: Nemamo, izvan Srbije, ništa. Niti smo imali. I, ja ostatak života ne mogu da potrošim dokazujući šta je istina, a šta laž.

– Evo, ispričaću vam šta je Ričard Holbruk, uoči bombardovanja, kazao Slobodanu… Rekao mu je: Svu imovinu koju imate, ma u kom delu sveta da je imate, biće zamrznuta… Znate li šta mu je Slobodan odgovorio? Što da je zamrznete, odmah je uzmite!

Od čega onda živite, pitamo, tamo u predgrađu Moskve?

– Od penzije. Moje penzije od 58.000 dinara. Slobodan je jedini predsednik države, valjda u svetu, koji nije imao pravo na svoju penziju. Priče da smo sve što smo mogli izneli iz Srbije, na račune raznih banaka su najobičnije projekcije onih koji bi, da su na našem mestu bili, živeli u izobilju. Da im se pružila mogućnost, verovatno bi tako i živeli. Ko Slobodana i mene poznaje, ko poznaje našu porodicu, a ko nije podlegao pritiscima, može i danas da potvrdi ovo što govorim. Mada, pitam se: da li je posle ove najnovije vesti o „našoj imovini koju odmrzavaju“, ikome još to važno. Meni je najvažnije da okupim decu. Da budemo zajedno.

Miloševići 1997. ispred Savezne skupštine posle izbora Slobodana za predsednika SRJ

ŽIVI SKROMNO, OD PENZIJE

PROFESOR doktor Mira Marković, supruga Slobodana Miloševića, nećete verovati živi u Moskvi sasvim običnim životom, u šta sam se sam uverio tokom jedne posete – posvedočio je advokat Momo Raičević . – Jedini izvor prihoda danas joj je penzija od 620 dolara, što je za moskovske prilike izuzetno malo. Sin Marko Milošević nije nikakav bogataš, već običan mladi čovek koji se ni danas ne libi nikakvog posla.

NISU IZNELI NOVAC IZ ZEMLjE Dragan Radević iz Udruženja „Sloboda“ kaže da je i Karla del Ponte svojevremeno, istražujući Miloševićevu imovinu u inostranstvu, konstatovala da porodica nekadašnjeg predsednika Jugoslavije nije iznela novac iz Srbije. Za potrebe Haškog tribunala tada je kontrolisano 137 banaka u svetu: od Kipra do Londona. Momo Radević koji je branio Miloševića u Hagu govori da su tezu o Miloševićevim parama u inostranstvu pokušali da dokažu finansijski stručnjaci iz čitavog sveta, za potrebe Haga, ali nisu ništa dokazali.

NEMA NIŠTA DA SE ODMRZNE

ADVOKATI bivšeg predsednika Jugoslavije, tvrde da Evropska komisija zaista nema šta da odmrzne, jer Miloševići i nemaju nikakvu imovinu u zemljama Unije. Mlađan Dinkić, bivši guverner i ministar finansija Srbije, koji je svojevremeno istraživao tokove iznošenja novca preko of-šor kompanija, to je takođe potvrdio.

– Nemam informaciju da porodica Milošević ima novac u stranim bankama – rekao je Dinkić.

Kuća Miloševića u Požarevcu

 

SPS: LOGIČAN EPILOG

POSLANIK SPS Đorđe Milićević izjavio je da je za tu partiju ukidanje sankcija protiv Slobodana Miloševića, njegove porodice i saradnika, „logičan epilog jedne političke priče“:

– To je priča koja je imala političku dimenziju, ali ne pravi sadržaj i to se danas pokazalo. To je priča koja je započela 5. oktobra 2000. godine i da je bilo šta postojalo, to bi danas bilo objavljeno i to bi danas bilo dokazano.

On je ocenio da je to „logičan epilog jedne političke priče“.

SPO: NE PRIZNAJEMO TU AMNESTIJU

Srpski pokret obnove saopštio je u sredu da Evropska unija može da amnestira porodicu Milošević-Marković, ali SPO to nikada neće učiniti. Ukidanje sankcija EU porodici Milošević-Marković i njihovim saradnicima, nije korak koji nas upućuje ka pravdi i uspostavljanju evropskih vrednosti. Da je Slobodan Milošević ubijao svoje političke protivnike i novinare po zemljama EU, da je terorisao njihove građane, da je tamo izazivao ratove i sejao tajne grobnice, da je poharao budžet EU, sigurno ga EU ne bi amnestirala, ukazao je SPO.

Mira Marković: U Srbiji nam je sve što imamo, nemamo imovinu u EU, priče o milijardama koje smo izneli su besmislice! | Politika | Novosti.rs.

ТРАГИЗАМ ПОСТОЈАЊА

Трагом крфске књижевности, Крфског Забавника

РУСИЈА РУСИЈИ

 Мајко свом племену какву ја сам снио

У бујне вечери и предзорја врућа,

владај нашим грчем, крвава Русијо,

царуј душом нашом, Велика Будућа;

јер ако се руши камен са камена,

и ако твој дворац понире стубоком,

још се чува жижак светога пламена,

као бисер тајне, у срцу дубоком.

И синовске очи које јур видеше

пожар царске Москве и огромне распе,

храбро проматрају где се у прах креше,

креч твојих палата над гримиз — Хидаспе,

и где крилом огња ударене круне

пропадају у мрак крвавога блата,

и где славу Царства,—сада царство буне, —

црвена и црна, помрчина хвата.

Али прасак бакље или звезда креса,

и сва ова магла, и сва ова тама,

тешко да ће скрити висока небеса,

још бескрајно чиста над тим могилама;

сутоне, и јутра препуна уздања,

жамор млада лишћа, нове водоскоке,

и светиње зора, и леане грања,

и сву пашу нашег очарана ока.

Умрла си данас. Но васкрсну опет

као онај Лабуд Глобуса на Крсту,

што, попљуван, стучен, израњен и пролет,

чува тајну чуда у божанском прсту;

невина за наду других поколења,

за сутрашње твоје златне Петрограде,

где у складу песме дивљи громор Јења

што, на ужас свету, сазда Барикаде.

Васиона, мајко, густих покрајина,

твоје жарко срце греје целу земљу;

у човеку сваком има родна сина

анђео Словенства у старинском Кремљу;

али ништа славно, ништа тако моћно,

од Истока рујна до рујна Запада,

као, и у време стравично и ноћно,

пробуђена свесна и исконска нада.

Јер ако су многи победници пали,

и ако су зашли цари што владаше,

благо оној сени што је људство жали,

благо тој авети ком се кривци плаше;

и јер више него речи и срицања,

и јер више него једнодневни жамор,

једаи кратки натпис вековно озвања

достојно усечен у бесмртни мрамор.

Не сувишна плача за блаженим одром

(мојих тајних суза вишњи Бог је јемац),

но молитва срца овом Своду модром,

уздах, клетву тежак: Словен није Немац.

Бескрајна, незнана, мраком сакривена,

чувај своју бакљу за луч Нараштаја;

буди добра мајко, што си тужна жена,

слушај кратки вапај наших свих вапаја:

Мајко свом племену какову сам снио,

у бујне вечери и предзорја врућа,

владај нашим грчем, крвава Русијо,

царуј душом нашом, Велика Будућа;

јер ако се руши камен са камена,

и ако твој дворац понире стубоком,

још се чува жижак светога пламена,

као бисер тајне, у срцу дубоком.

(1918).                                       АВГУСТИН УЈЕВИЋ

= извор Додатак „СРПСКИХ НОВИНА“ – Забавник. Број 18. Крф, 15. октобра 1918. Година 2. Стр. 5- 6

Садржај КРФСКОГ Забавника, прилог 1, 396 стр. Нениновог издања
Садржај КРФСКОГ Забавника, прилог 1, 397 стр. Нениновог издања

Крфски Забавник

Не може се у причи о српској књижевности поменути Крф, а да се не помене Сент Андреја. Оно што је био Крф за време Првог светског рата, то је била Сент Андреја крајем ХVII и почетком ХVIII века: склониште за један народ. Ишли су српски писци и јужније и северније, али крајње тачке (и најболније) на северу и југу на које су ишли организовано, као народ, ипак остају Сент Андреја и Крф.

Можда је Сент Андреја, тај, данас “празан рукав српске књижевности” (Ми- хиз) и болнија – јер, ту имамо РАСЦЕП књижевности. Откинуо се део једног народа; поделио. Са друге стране Крф је место на којем су се окупили готово сви српски писци. Кад кажем готово сви српски писци онда мислим и на оно недовршено путовање Владислава Петковића Диса на Крф, на његову жељу да буде у природном окружењу – јер, ту се формирала, на неки начин, друга модерна. Или, прецизније они писци који су признавали Диса као претечу. То недовршено путовање има посебну симболику, као што је има и једно закаснело путовање које се једноставно морало догодити. Наиме, један од сигурно највећих писаца српског народа, који је за време Првог светског рата са друге стране, одлази на Крф тек 1925. године и тамо пише другу од своје три поеме. Та „Сербиа” Милоша Црњанског, јер о њему је сада реч, као да укида онај расцеп који се догодио крајем ХVII века; откинути део народа се, симболично, управо на Крфу, вратио матици. Као да се зацелила рана.

  • • •

Опште је место изрека Римљана да у рату музе ћуте, као што је позната и она библијска тврдња да је немогуће „пјевати пјесму Господњу у земљи туђој” (1) – због тога су се губиле главе, прекидала пријатељства, ту је почињао читав низ неспоразума – али, да то није увек тако може се лако видети на примеру српске књижевности у изгнанству, далеко ”на водама јонским”; на примеру књижевности која је познатија као крфска књижевност. Са изузетком музе Милана Ракића – која је нестала и којој ћемо се још вратити – музе српске поезије за време Првог светског рата нису заћутале. Напротив. А на библијско питање о певању песме у земљи туђој, српска књижевност је једноставно одговорила: ” Наша уметност је тамо где смо ми ” – већ у четвртом броју Забавника. А ово наша уметност требало би читати као наша земља. Наша земља је тамо где смо ми – а наша уметност се доживљава најпре као идентитет једног народа.

Ту крфску књижевност је релативно лако пратити. Догађала се углавном у За- бавнику који је, после нултог, новогодишњег броја 1917. године, најчешће излазио једном месечно (од 2. IV 1917 до 15. X 1918. године) као додатак Српским новинама. Забавник се врло брзо изборио за профил који није напуштао: дужи, уводни текст (о најактуелнијој проблематици) потом поезија (заступљена квантитативно највише), повећи огледи (објављивани у наставцима), па по- литички преглед, књижевна критика, библиографија српских књига (или књига о Србији) објављених у Грчкој, Француској… Па некролози. Све је то убедљиво и озбиљно рађено. Затим, што је посебно занимљиво, ту су и преводи: најпре писци који су писали о Србији, па и Волтер, Тагора (можда и најзаступљенији страни писац)… Прате се и сликарске изложбе, пише се и о Родену… Уредник је Бранко Лазаревић, који је ту објавио и неколико својих текстова, од којих сигурно треба издвојити: ”О ’националном тлу’ у уметности” и ”Путокази. Парерге и паралипомене за једну теорију”.

Као што видимо и самим именом новина хоће се указати на везу између Српских новина које су покренуте још 1791. године у Бечу и ових ратних које излазе на Крфу. (Бранко Лазаревић у Забавнику прецизно пише да се кроз историју Српских новина може пратити историја српског народа.) Па и име Забавника, литерарног додатка, који је покренуо Димитрије Фрушић 1813. годи- не, узето је да призове у видокруг књижевну историју српског народа. (Али, ”Пошто се јавља у време Наполеона, пун је вести са бојног поља и личи на ратни билтен” – пише о том Забавнику из 1813. године, Бранко Лазаревић у Забавнику из 1917. године. И ту је исто тако сродност између првог Забавника и овог крфског: и први и други често се користе као простор за некрологе. Довољно је, илустрације ради, видети позамашан списак погинулих у тексту ”Једно подушје” у којем се доносе имена наше младе књижевности, младе науке и младе журналистике, који су од 1912 до 1917. године положили свој живот за домовину, па да се наслути трагедија једног народа. (2) Списак који су саставили Божидар Пурић и Бранко Лазаревић завршава се стиховима: ”Спијте орли бојеви / Пали сте за слободу”)

Но, поред те формалне везе, у називу новина и њиховог додатка, могу се изнаћи и везе између поезије крфског перида српске књижевности и поезије која се писала пре и после тога. Ђуро Гавела, један од ретких који су помињали крфску кижевност, пише у предговору својој, иначе незанимљивој, антологији југословенске лирике (3) да се српска књижевност, после 1915. и 1916. године, јавила као понорница, ту, ”на водама јонским”. Наиме, Гавела говори о томе како је Први светски рат прекинуо књижевност која је била у пуној ”цвасти”; и да је сада књижевност одређена догађајима који се збивају пред њеним очима. Истиче Гавела као карактеристичну појаву, да, у формалном погледу, у периоду крфске књижевности преовлађује ”култ сонета”. Ако већ повезујемо књижевност пре почетка рата и ову ратну; онда само можемо приметити да је култ сонета нешто што је наслеђено из доба ”цвасти” српске поезије – чак је и Прока Јовкић (Нестор Жучни) по повратку из Америке писао сонете. Дакле, писање сонета крфску књижевност не одређује посебно. Карактеристично би било, што истиче и Гавела, да све што се радило, радило се ”у име Оца, Сина, Светога Духа и Отаџбине”. Ако веза, па и за нужду, како то каже Гавела, постоји, онда је пре него у времену ”цвасти” српске литературе треба тражити у времену које претходи тој ”цвасти”: чак, можда, и више у том времену. (По ко зна који пут у књижевности се догађа оно што се већ догодило.)

Јер, заправо, рат је померио из корена неки ”природан” развој (или живот) књи- жевности, и одједном преко бележења догађаја који се збивају пред очима писаца и појачаног, готово романтичарског, родољубља, имамо окретање једној линији у српској поезији која је европеизацијом српске књижевности у првој деценији XX века, била потиснута у други план. Наравно да се у новој ситуацији реактуализовала таква поезија и да су пред нама у већини случајева рецидиви ратничких поклича који су се чули пред српско-турски рат 1876. године. (Из данашње перспективе, из књижевно-историјског угла то тако изгледа; али гледано из туђине и из рова, вероватно другачије.)

За ту књижевност, дакле, Гавела бележи: ”Овај мали део наше књижевности, одбачен експлозијом рата на острво Крф, могао би, за нужду, да представља танку везу, танак мост који виси између наше предратне и послератне књижевности”. Али, сигурно не само ону везу, онај танак мост који у тој књижевности тражи Ђуро Гавела. Наиме, ако погледамо шта у књижевности тражи Гавела, које песнике узима у своју антологију – онда нам је јасно да тај ток, такозване традиционалне, поезије нас заправо не занима.

Ми смо заинтересовани за једну другу везу и један други ток. Тражимо нешто што је у зачетку, што се тек после Првог светског рата формирало као песнички покрет, а што се једним делом уобличило и ту, на Крфу. Гојко Тешић је то назвао: ”интермецо модернизма”. Цитирамо: ”Можда у то време модернисти нису написали значајније песме, али је са сигурношћу могуће рећи да су Винавер, Растко Петровић ( у Забавнику објављује прве песме!), Тодор Манојловић, Сибе Миличић, Александар Илић, па чак и Стефановић уносили нови дах у поезију (чак су и на задате родољубиве теме певали без површне патетике)” (4) И даље Гојко Тешић говори да је њихово родољубље звучало другачије од Дучићевог. Морамо одмах рећи, кад смо код родољубља, да је тачно да је Дучић најпознатији песник од оних песника који су сарађивали у Забавнику, међутим основни тон родољубљу не даје Дучић својим старим – прештампаним из Српског књижевног гласника – и новим сонетима, већ тон родољубљу дају други песници. Најпре, два такмаца у десетерцу: Драгољуб Ј. Филиповић и Милосав Јелић, који као да су поделили посао – први је опевао јунаке старих времена, а други нове јунаке. Потом су ту: Божидар Пурић, Владимир Станимировић, Милутин Јовановић, Стеван Бешевић и други…Но, присутни су и представници друге модерне у доброј мери, и то појачани” хрватским песницима, који, како то прецизно бележи Гојко Тешић – имајући у виду тезу о двојној припадности – припадају и српској књижевности: Јосип Косор, Тин Ујевић, Владимир Черина, па већ помињани Јосип-Сибе Миличић. (5)

(”Мој Сибе полудели…” како би то рекао Милош Црњански у свом ”Ламенту над Београдом“ , Црњански који је тада за време Првог рата далеко од Крфа, на другој страни. Срби су били ваљда једини народ у Европи који је ратовао на обема не- пријатељским странама” – пише Јован Деретић у својој ”Историји српске књижев- ности”)

Довољно је читати Тина Ујевића који поред родољубивих стихова Милосава Је- лића објављује ”Свакидашњу јадиковку”, или Светислава Стефановића који у наставцима објављује циклус љубавних песама под насловом ”Маја”; па да слика буде потпуна. Винавер је ту кратко присутан: само са спевом ”Немања”, али уистину удаљен од романтичарског родољубља. Биће да тон том модернизму ипак даје Тодор Манојловић. Прва љубавна песма, чини нам се, објављена у Забавнику из његовог је пера; код њега је већ присутна жеља да се пева о просторима слутње… (Српска књижевност се чешће него друге књижевности борила““‘ за оно што је већ једном имала. Почевши од књижевног језика па до задатих тема.) Тодор Манојловић је тада, чини нам се, и најобавештенији о кретањима у Европи, па ако ћемо и стваралачки најубедљивији. Има код Манојловића и неке равнотеже у писаним текстовима. ”Тоша је уопште био много смелији и екстремнији у разговору, но у писаном слогу” – сећа се Винавер. И даље: ”Као велики ерудит имао је пошту наспрам свега што је написано, док је све усмено био кадар да одриче, и до краја, а вазда умно и оштро”. Утицај који је, дакле, немерљив. У поезији је већ Манојловић ”на међи јаве и сна / на међи дана и ноћи”; њему се већ привиђа космос, о њему мисли, већ се лагано заборавља конкретна историјска ситуација…

А прича о Тодору Манојловићу у крфском Забавнику је много више од приче о једном писцу; јер, Манојловић је кренуо у потрагу за својим народом и кући се није вратио без тог народа – отуда ћемо сарадњу Тодора Манојловића осветлити и тако што ћемо завирити у године и пре и после Првог светског рата“…

Миливој Ненин , стр. 399-402

= извор: КРФСКИ Забавник / (приређивач) Миливој Ненин. – Бања Лука: Бесједа; Београд: Ars libri, 2005)   (Лакташи: Графомарк). – 407 стр.; 30 цм. – Тираж 1000-

ISBN 99938-35-83-8

= напомена уредника: Овде доносим одломак из Нениновог поговора овом издању, које је на жалост, штампано само у 1000 пр. Тај одломак сматрам коректним. Међутим, мислим да је добро за све оне, данас, и сутра, који пожеле да упознају „крфску књижевност“ да крену са пажљивим ишчитавањем. Јер ако треба – а мислим да треба – оцењивати ту књижевност, вредновати и превредновати, онда би било добро ослободити се предрасуда, пре свега предрасуда професорских, предрасуда тзв. професорске академске критике. Крфску књижевност треба читати и упознати, не кажем баш као ону ратну партизанску и наметачку књижевност, која је, на разне начине наметана, те је тако заклонила „крфску књижевност“. У сваком случају, добро је да је Ненин објавио „Крфски Забавник“, и због најшире публике, и због свега другог, а понајвише због заборава, који је дуго овде царовао… И на коме су генерације порасле, генерације ђака и професора… – Б. Т.

ПС. Чега све има у „Крфском Забавнику“? Погледајте у садржају свих бројева, који се овде публикује – факсимил.

Садржај, факасимил, прилог 2, стр. 398
Садржај, факасимил, прилог 2, стр. 398

Трагом „Дневника за Сенковића“ / Бела Тукадруз

„Дневник за Сенковића“ штампан је као независно, пишчево издање, 1983. године, оглашавајући „Заветине“ – новог, алтернативног издавача. Рукопис је настајао „спонтано“, годинама, ако би се кренуло траговима рукописа, фрагмената, могло би се стићи и до једне сваштаре из 1974. године, А4 формата, у којој има свега и свачега. На унутрашњој плавозеленој пластифицираној страни предњих корица може се прочитати ово. (Доносим факсимил, ко ће то, после 40 година, преписивати?)

Трагом "Дневника за Сенковића". Претпостављам да је то записано крајем лета 1974.  током ферија?
Трагом „Дневника за Сенковића„. Претпостављам да је то записано крајем лета 1974. током ферија?

…Међутим, ако би неко други то прегледао, процењивао – све необјављене рукописе и сваштаре, после смрти аутора, то чека: неки упорни књижевни мољац, сумњичави, зрикави, објективни итд; много шта би га збунило, довело у недоумицу, ако би, одатле, кренуо трагом „Дневника за Сенковића“, јер постоје многе друге свеске, истог аутора, где има несумњивих трагова, а понегде и шапина, не шапа него баш шапина једног медведа. Да, та свеска је датирана: 9. 12. 1974. Студентски Град. Први блок. соба 133. (Док срце не заболи, не може око заплакати... уз напомену „Са почетка романа“) (Ехеј, па роман је тада већ био написан, мислим једна од првих верзија; али је био на помолу и раскид са ЈБ. Не са Јосипом Брозом, не.) Зашто је на почетку те сваштаре прилепљен додатак из „Политике“ (београдске)  СВЕТ 1974. Хронологија догађаја?

СВЕТ 1974. Хронологија догађаја. (Политика, 19. јануар 1975. године), 2. стр.
СВЕТ 1974. Хронологија догађаја. (Политика, 19. јануар 1975. године), 2. стр.

…Какве везе има тај свет са светом рукописа романа „Дневник за Сенковића“?

СВЕТ... исто, Спољно-политичка активност Југославије.  На сликама "Председник СФРЈ и председник СКЈ Јосип Броз Тито..."  "са супругом Јованком"... исечено. Тито са канцеларом Шмитом, исечено...
СВЕТ… исто, Спољно-политичка активност Југославије. На сликама „Председник СФРЈ и председник СКЈ Јосип Броз Тито…“ „са супругом Јованком“… исечено.
Тито са канцеларом Шмитом, исечено…

…Како све вешто упаковано!

Dela Antonija Vivaldija, 1, 1974. - На концерте Вивалдија одлазио сам са сликаром М. А.  Који ће, касније, неколико година касније, направити портрете Тита, и - подсећам - лепу каријеру (Данас живи у Паризу. Полседњи пут сам га срео у време када је штампан један од мојих познијих романа "Пасија по Амарилису" (2008), пре неких шест година, последњи пут. Сасвим случајно. У Кнез Михаиловој
Dela Antonija Vivaldija, 1, 1974. – На концерте Вивалдија одлазио сам са сликаром М. А. Који ће, касније, неколико година касније, направити портрете Тита, и – подсећам – лепу каријеру (Данас живи у Паризу. Полседњи пут сам га срео у време када је штампан један од мојих познијих романа „Пасија по Амарилису“ (2008), пре неких шест година, последњи пут. Сасвим случајно. У Кнез Михаиловој

(И да не прескочим, јер ћу можда касније заборавити: Тад сам први пут размишљао о успеху неких наших уметника, писаца. Удворице титоизма , сваке власти, су много боље прошли од нас, који титоизам никад нисмо прихватили, напротив, критиковали смо га, сумњали у ту „позоришну представу“ за лаковерне, која ево можда и данас траје у неком свом извитопереном виду, четрдесет година после, свега, и 1974., и 1980 – Титове смрти.)

Дела Антонијка Вивалдија, полеђина програма. Тај програм и ти концерти (18. децембар 1974, сачувао сам улазнице, Народни музеј - Београд, улазница бр. 095285) могу да ме подсете на дане када сам писао стихове из дана у ноћ,  и имао сенку, собног друга, пок. Жику Нешића....
Дела Антонијка Вивалдија, полеђина програма. Тај програм и ти концерти (18. децембар 1974, сачувао сам улазнице, Народни музеј – Београд, улазница бр. 095285) могу да ме подсете на дане када сам писао стихове из дана у ноћ, и имао сенку, собног друга, пок. Жику Нешића….

…Такви као „Неш“ – како смо између себе звали Нешића – морали су да оду (пре)рано, изједани изнутра жестоким сагоревањем, неописивом расцепљеношћу. Неш: „Моја права суштина је ћутање. То што се понекад дерем, што вучем за нос професоре и друге ауторитет, то нисам ја. Тим ових психијатара у Дневној болници појма нема. Сви мисле да сам шизофреничар и не виде да се не раздвајам од ове Камијеве књиге. Нисам погрешио факултет, не, због Ничеа и Камија нисам погрешио…“  Читао је забрањене књиге, часописе. Имао је страх од затворених простора, клаустрофобичан страх, као и Андрић, југословенски нобеловац, који га, у своје време, кад је нешто радио преко студентске задруге, није понудио ни кафом. „Каква трвдица. Андрић је – Госпођица!“

Али, да се овде зауставим, на тренутак. Описао сам како је Неш отишао са овог света ( на једном другом месту) – можда је отишао тако прерано зато што је био неукалупљив, не болестан. Јер они који су (из наше генерације, рецимо) били сасвим „здрави“, у какве су се болеснике и апсурдисте претворили старећи?!

Шта са оваквим сваштарама, каква је ова вођена пре 40 година? Свака страница подсећа на поразе, на мртваке, на преваре и страву, осим тих концертних програма, које сам сачувао. Свака страница воња на пораз, промашаје, смрт, одакле обично креће роман. Али зашто бих више писао романе? Написао сам не један роман, и већина је скривена, потиснута, игнорисана; као да никада нису ни објављени. Да, као да никада нису ни штампани – и „Дневник за Сенковића“, и „Ујкин дом“, и „Доктор Смрт“, и „У друштву пустињских лисица“, и „Северци“… Да наведем само неке романе, не све.

Сви су инструментализовани, све је инструментализовано. Овде царује један калуп, огаван калуп од пре 40 година. Свуда: у држави, у култури, у главама. У редакцијама, у жиријима. Калуп је направљен да би се уметници укалупљивали; па ко се не укалупи, он  као да и не постоји у оваквом свету. Тај свет је суштински лицемеран, и од њега је могуће бранити се не романом, ни есејима, ни памфлетима, само – поезијом. У овој земљи, где има на хиљаде регистрованих песника и чланова разноразних удружења, треба бити веома опрезан према песницима, јер ту има свега и свачега….У најмању руку, треба бити неповерљив, или разуман.Ту тему нико не отвара, иако то није најважнија тема: најважније теме друштва и књижевности овде се гурају упорно и годинама, под тепих…

И зато је неопходно макар и окаснело, макар неком изгледало и као сумнуто,  основати један АРХИВ У ОСНИВАЊУ – таквом једном Архиву бих радо завештао и ову свеску, која ме је овог јесењег дана подстакла на све ово, али и стотине других мојих сваштара, у оквиру  „Фонда“ или „Збирке Бела Тукадруз“, како би се пренело Будућима, не више ни синовима нашим, него унуцима, како би им се пренели детаљи, слике, углови, сведочанства, сећања, чак сасвим лична и непоткупљива – да једног дана, у не тако далекој будућности, неко од њих састави слику о другој половини 20. века и о типу људи, а пре свега типу пожељних уметника….Јер све ово што ми данас имамо, или последњих година, деценија, све је то само један густ и тежак талог, који јре нанела поплава времена, и ништа друго, бојим се… (4. октобар 2014)

ПС. – Иза свих тих силних преображаја, крију се покушаји фалсификовања, које није тешко доказивати. Међутим, временом неки фалсификати могу постати и оригинали, ако нас надживе зли људи, и због тога има смисла и писање савесних, и чување архивара и архива. Архиви, које зли људи нису стигли да оплеве систематски попут комуниста и њихових увлакача, озбиљним уметницима су једини пријатељи. Новостечене пријатеље, како видим, на жалост, треба подргнути најједноставнијим испитима…

Писмо из Карантина

Оквир празнине и опустошења - лето 2013 - лето 2014. Фотодокументација Заветина
Оквир празнине и опустошења – лето 2013 – лето 2014. Фотодокументација Заветина

ГОСПОДУ БОГУ И СВИМ ЉУДИМА ДОБРЕ ВОЉЕ, ДОБРОТВОРИМА И ВЕЛИКИМ ДОБРОТВОРИМА, МИРОТВОРЦИМА …

ВРЕМЕ СЕ ПРИБЛИЖИЛО, пазите да вас опет не преваре. Чувајте се од лажних пророка, књижевника и фарисеја и немојте ићи за њима. И кад допру до вас вести о побунама и ратовима, немојте се уплашити, јер све то треба да буде, али то неће бити крај.Устаће народ на народ и царство на царство. Биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба. Као што је писано:„Умираће људи од страха и од очекивања онога што долази на свет; јер ће се силе небеске покренути“.
Да, покренуле су се небеске силе. Србија и Срби су у општем карантину, у каквом никад нису били. То је почетак страдања коме се не види крај. Многи су се саблазнили, издао је друг друга и омрзнуо друг на друга. Изашли су многи лажни пророци и преварили многе. Умножило се безакоње, охладнела је љубав многих. Свуд човек може да угледа гнусобу опустоштења, ону о којој је Говорио пророк Данило. У дворишту, у кући, на њиви, у граду, у књижници, у култури. У души.
Ово је ЗАПИС. Ово је Молитва која се пева када се носе крста по пољу против града, скакаваца и гусеница, смрти, погибије, квара, штеше, од непогода, уједа паса и змија, напада зверова, затим од рђавих снова, злих демона и духова.Ово је штит против пустоши и лупежа, запис на четири листића, на сваком је написано по једно име: Азрахил, Џебраил, Израил и Михаил – листићи су залепљени на углове зграде и на њеном улазу.Ми смо литија. Ми смо крстоноше. Обилазимо поља, потесе, села и градове. Обилазимо сваку кућу, понегде прелазимо преко болесника, преко опустошених.
Ми обилазимо посвећено дрво, велико и гранато стабло, дрво родно, дрво неоскрнављено. Дрво које се не сме посећи све док се не сасуши.На Косову учесници литије су се утркивали ко ће први дотакнути свето дрво.
Дај, Боже, да, као сељаци лесковачке Мораве, спремимо заједничку вечеру, заједничким доприносом у брашну, намирницама и новцу, који даје свака кућа.Од свега купљеног спремићемо два колача: један који ћемо сећи увече, уочи славе, Спасовдана, а други на дан заветине. Вечера ће бити поред записа, а пре вечере запалићемо свеће за живе и мртве.
Дај, Боже, да у заједничком доприносу и скупљању брашна (мале офсет штампарије пре свега) учествују сви људи добре воље, добротвори и велики добротвори (власници приватних фирми, задужбинари, домаћини, бизнисмени), миротворци или они који носе крстове (крстоноше), приложници (знани и незнани), писци или они који месе колач, пекари, читаоци, домаћини који заједнички ломе обредни колач.
Дај, Боже, да на заједничку вечеру под записом дођу поп и учитељ, писац и штампар, књиговезац, браћа и сестре, да поделе са домаћином колачаром колач и наслеђе.У Шумадији свако село има свој запис на гробљу.Јер не тражимо оно што траже незнабошци овог света; Отац наш зна да нама треба ово. Јеванђелист Лука нас је уз помоћ Светог духа научио шта треба да кажемо: „Продајте што имате и дајте милостињу; начините себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, где се лупеж не приближава, нити мољац квари“.
Највише тражимо од добротвора и великих добротвора. Јер свако „коме је много дано, много ће се тражити од њега; а коме је поверено много, од њега ће се више искати“.Овај запис или молбу не стављамо у борово стабло, у шупљину старе врбе, већ у срце свих људи добре воље, добротвора и великих добротвора, приложника, писаца и читаоца, домаћина,попова и учитеља, ђака и крстоноша.
Велики четвртак, 1993.
Домаћин славе или колачар
ЗАВЕТИНЕ
Београд Сердар Јанка Вукотића 1/13

 ============ Ово писмо је, заиста, написано како је и датирано. Али, оно као да је поранило читавих двадесет и више година.

Камо среће да није написано. Али, написано је, остављен је траг.   Сведока, било би можда патетично написати – критичара.

Езра Паунд је написао нешто веома тачно: „Као што у медицини постоји уметност дијагнозе и уметност лечења, тако и у уметности, посебно у поезији и књижевности, постоји уметност дијагнозе и уметност лечења, Једно се зове култ ружног, друго култ лепог…

Прави критичари нису јалови пресудитељи, торжествени брбљивци.Делотворни критичар је уметник који стиже други, да би утаманио, или прихватио, да би превазишао, проширио, или срушио и покопао један облик…“

Више није ствар у томе – како је Езра Паунд написао: Како да читамо – већ како да опстанемо…

(Уочи Тројице, 2014)                                                       Б. Т.