ТРИ ФРАГМЕНТА

 

богомољка на чипки

На крају једне бележнице вођене крајем 1973.

 

 

*

Одједном сам био сасвим сам између свих оних предмета и књига, стихова исписаних по зидовима и ћилима моје собе, потонулих у љубичасте сенке и неописиву тишину. Кроз одшкринут прозор је надирао снажан мирис сазрелог грожђа и земље после кише…

* *

Они су, недељом поподне, често заједно, обилазили њиве и ливаде, винограде и багремаре и разговарали о изгледима на лепу будућност своје деце, нас.Управо у таквим тренуцима приближавали су се једно другом, свакако је мајка држала оца испод руке, устрептала, срећна, и тако су ишли кроз детелину која је пристигла за кошење, или кроз набујалу лозу винограда коју је требало заламати…

* * *

Дивно беше, дивно и узбудљиво, стајати на платформи вечерњег воза  – тамо још од Чешљеве Баре и посматрати како се завичај оцртава у блиској даљини. Како се гомилају брегови који нису сасвим близу и не притискају, већ су далеки и плави, чудесна земља богата рудницима и шумарцима, са неколико белих небеских барјака изнад. Боже, како је лепо имати завичај и у њему свој дом, мајку, оца, браћу и сестре, фамилију, својту…

тераса на којој понекад предвече или ноћу седимо са Лејди и гледамо у звезде

_________

* Читам све то што сам бележио у једној подебљој свесци могуће 1973. године. Тад су били живи и отац и мајка, и чинило се да ће такви остати заувек. Да ће их заобићи пролазност, старење, судбина… Сад они леже тамо у Поточићу, на гробљу Доње Мале, на парцели где се укопаваху Лукићи, последњих стотинак и више година. На тој парцели више нема места за укопавање! Лукићи су овамо добегли из крајинског села Јасеница, који сам први пут видео недавно. Прво је мајка преминула (2002), па отац (2014) – он је последњих година често опомињао да отпутујемо и видимо село Јасеницу, иза Штубика; и село Цветка (западна Србија), где је погинуо 1944. године Стриц (очев старији брат). Стричево име је исписано масном зеленом бојом на гредама нашег сеоског коша – и ту је он  увек жив и млад, као на сачуваним фотографијама са његовог венчања (1943). Покојни  Михаило је имао жељу да, Јасеницу и Цветку, види, због нечега што се не може изразити никавим речима; нисмо стигли  да је испунимо. Оба та одласка – мајчин и очев – враћају се, као што се и духови преминулих повремено враћају невидљиви у куће у којима су становали – можда се од тога плаши Лејди, понекад, гледајући упорно у правцу пећи у трпезарији; као да у тој пећи и пепелу заосталом иза одласка домаћице и домаћина има нешто, што псеће очи виде, а ми нити видимо нити осећамо.

Не, нећу писати коментаре, нећу се изругивати цитираним забелешкама. Тако сам тада осећао. Сад ми се чини да сам у много чему претеривао, завичај је човеку судбина, земља, левак који га на крају усисава…   (23.08. 2018)

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s