Јадна Војводино

Република, 23. 10. 1920.

Пре више месеци, када се у београдској журналистици појавио, са великим претензијама, један сваког сажаљења достојни тип пречанског интелектуалца, у особама г. М. Клицина, др М. Свињарева и сл., ми смо се осврнули на бедну улогу до које је Војводина са својом интелигенцијом спала. Више од тридесет година интелектуално и политички празног живита – чему су другом и могли довести до безнадежном стању у коме се интелектуални и политички живот данас у Војводини налази. Ништавне борбе око патријарха, црквене аутономије, манастирских имања, с Пештом као најдаљим и највећим форумом са кога се глас српске Војводине чуо, с Матицом српском као највишим врхом опште културе – морале су одбити и искључити из себе све веће и шире културне енергије, и створити један менталитет кратковидости и тесногрудости који и данас највише хране даје свима уским и малим покретима и тенденцијама којима обилује наш јавни живот. За Србина из Војводине, изгледа да је и српско-хрватско јединство једна концепција одвећ велика да је он схвати. За неке веће идеје и концепције које данас револуционишу свет – он као да још и сад осећа страх дојучерашњег припадника мађарорсага, једне од најлажљивијих државних организација које су досад постојале. Сам чувени национализам и патриотизам пречански, није се још ослободио неког застарелог сентиментализма, ни развио до оне велике државотоворне и политички конструктивне идеје коју он представља у Српству Шумадије.

Ако је икоји део нашег народа потребно револуционисати – то је тај део. И ако негде наша народна интелигенција има тај задатак у народу, то је у том делу нашег народа. Револуционисати духове, протрести из учмалости, из сентименталног култа прошлости тај свет, створити га способним за слободу јер се и сувише сав био израдио у ропству, створити га способним за државни живот, за политичку организацију, једном речи: окренути му очи ка садашњости и још више ка будућности – то би био већи задатак од оног што је српска војска учинила ослободивши га из граница мађарске државе.

На жалост, интелигенција ни у једном делу нашег народа не изгледа дорасла својим задацима. Дејство рата осећа се на њој свуда и сувише јако. У Војводини по готову. Да ситуацију не побољша него знатно погорша, дошла је и у Војводину зараза партизанства и, што је најгоре, прети се да се тамо импортира бар један део политичког и партијског шкарта из Србије. Политичари и партијски људи, скоро или близу већ тога да су онемогућени у Србији, траже себи политичка склоништа у Војводини, они којима изгледа да Србија ускраћује мандате ти су се размилелеи и гледају свим средствима да осигурају себи мандате код Срба у Војводини, згодних, јер не познају ове наметљивце и јер пате од провербијалне простодушности и снисходљивости пред свим што се зове школован човек.

Тако Војводина треба да осигура мандат једном, не знам кога пре да споменем, од „демократског интелектуалца“ Павла Маринковића до „аристократског“ интелектуалца Драгутина Пећића. Готово да се каже, тако Војводини и треба! Када је под опсесијом једног Јаше Томића, за читаве деценије искључивала и шкартирала из себе и Ст. Станојевића и Јову Радонића, и Милутина Јакшића и Васу Стајића, право је да сада прими у себе србијански политички шкарт који ће достојно стати упоредо са Митом Клицином, др М. Свињаревим и сл.

Па, ипак, јадна Војводино! Ми ипак мислимо да си ти бољу судбину заслужила него да постанеш земља политичког и интелектуалног шкарта српског. Земља буна си била, и ми не верујемо да је све бунтовно у теби изумрло. Пробудиће се оно једног дана, можда сасвим изненада и можда ће једном још и цела Југославија задрхтати од твога буђења, као што је некад дрхтала Пешта од твоје буне. То је последња вера у тебе једнога од твојих бунтовних синова.

= извор: Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА. ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ (1899-1943). – Приредио Предраг Пузић