Каква је улога САНУ у овом тренутку? Како је на њен рад утицала афера поводом Меморандума? / Небојша Васовић

Каква је улога САНУ у овом тренутку? Како је на њен рад утицала афера поводом Меморандума?

Истина о нашој Академији је потпуно супротна од оне опште прихваћене: да је то установа која промовише нека-кав српски национални програм. Ова установа не само што никада не стаје у одбрану српских интереса, већ спречава било који разговор на теме из наше новије историје; она не верује у науку, већ у цензуру: цензуришући своје чланове који се баве историјском науком, она индиректно предлаже да се историјска истина препусти новинарима таблоида. Врхунац правог деловања наше „националне“  академије најбоље открива њена одлука да спречи међународну раз мену енглеског превода књиге Магнум кримен академика Виктора Новака. Српска  академија плански спречава да се у иностранству сазна истина о Јасеновцу?! Шта овакав потез може представљати ако не симпатију према усташкој идеологији? Својевремени председник САНУ Никола Хајдин обећавао је да ће рад Академије очистити од примеса по-литике како би се она посветила чистој науци. На жалост, из поменутог примера се може видети да је Академија до гуше у политици и да је та политика ни мање ни више него  проусташка. А то што неки од њених чланова воле да се у јавности играју српског национализма, само је театар у функцији прикривања њене монструозне улоге.

Којим се језиком говори у данашњој Србији? Занима ли икога како се тај језик зове? Коначно: какав је став наших институција о стању језика и његовом имену?

Као што знате, Србима је данас у Србији ускраћено да свој језик сматрају српским, језик којим они говоре зове се баш као и у време Титове Југославије: српскохрватски. У књизи Ивана Клајна Речник језичких недоумица под одредницом „српскохрватски“, стоји:

„У научној употреби и даље се двочлани назив језика сматра најтачнијим, с тим што се користи и назив српски као његов краћи облик (таква пракса је била и пре Новосадског договора из 1954). Према Закону о службеној употреби језика и писама (1991) ‘у Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик, који се, када представља српски језички израз, екавски или ијекавски, назива и српским језиком’. У Уставу Републике Србије помиње се само термин српскохрватски језик.“ (Београд, 2002, 165-166)

Српски је, дакле, само скраћено име за српскохрватски, а тако је било одувек, „и пре Новосадског договора из 1954″. А тако је и данас, толико година после Новосадског договора и распада Титове Југославије, у којој су српски лингвисти радили по инструкцијама Јосипа Броза. Да ли је случајно да се у уџбенику српског језика за осми разред који је недавно написала Душка Кликовац, а објавио Завод за уџбенике, нигде не помиње српски, већ само српскохрватски? Неко је пожурио да деци испере мозак и тако им угради шизофрени однос према сопственом идентитету.

Какве су практичне последице овакве литвистике?

Корице књиге

Корице књиге Н. Васовића

Циљ овакве „лингвистичке“ стратегије јесте да се у будућности српски прогласи хрватским језиком. Српскохрватски није друго до прелазна фаза у преименовану српског у хрватски. Петар Милосављевић сасвим исправно примећује:

„Многи мисле и говоре да нам нико не може одузети наш језик. Они, једноставно, не разумеју да се и не тежи ка томе да нам се одузме право да говоримо језиком који нам је ма-терњи. Тежи се нечему другом: да се српски језик преименује; да се Србима каже: ви, и сви који говоре као ви, говорите хрватским језиком. Стратешки циљ се од илирског покрета не мења. А тај је циљ: наметнути хрватско име српском језику.“ („О књизи Лаза М. Костића Крађа српског језика“, Српски филолошки програм, Београд, 2000, 323)

Таква настојања нису од јуче, нити ће бити ослабљена у будућности. Да није тако, хрватски лингвисти би се већ побунили што им тамо неки Срби присвајају њихов језик, макар и делимично, у виду српскохрватског. Чињеница да се у Хрватској нико због тога не буни јасно указује на то да су они веома добро упућени у позадину и крајњи смисао ове стратегије. За то време у Србији се готово нико и не бави питањем језика. А поготово не чланови Српске ака-демије. Заиста, шта су о затирању српског језика и штампању Српскохрватског речника рекли наши славни писци – академици Добрица Ћосић, Матија Бећковић, Миодраг Павловић, Љубомир Симовић, Милосав Тешић, у јавности познати као „национално свесни“ ствараоци? Баш ништа. Они се, очигледно, или слажу са оваквом политиком или се не слажу, али академску апанажу сматрају милијом од сопствене части.

У интервју за Политику („Југословенство ће Србе одвести у пропаст“, 3.6.2014) Драгослав Михаиловић из прве руке, као академик, открива и ко су гробари српскога језика -у име новог југословенства: то су утицајни чланови Крунског савета (данас већ покојни, а до јуче више него активни у том правцу) Предраг Палавестра, Милорад Павић и Светлана Велмар-Јанковић. Њихове идеје данас промовишу Матија Бећковић и Душан Ковачевић, такође чланови Крунског савета. Није незанимљиво да је члан Крунског савета и својевремени председник Академије Никола Хајдин, исти онај коме у имену Српске академије смета реч „српска“, исти онај Хајдин који не дозвољава да се у иностранству сазна истина о Јасеновцу, макар и не била из пера српског аутора, већ из пера Јеврејина Виктора Новака?! Не треба заборавити да су затирању српског језика велики допринос дали Титови лингвисти, пре свих Павле Ивић и Милка Ивић, као и академици попут покојног Никше Стипчевића.

У Србији практично и нема установе која не ради на спровођењу хрватског филолошког програма, а однедавно и дејтонског. Ништа бољи од Крунског савета и САНУ нису ни Матица српска (домаћин Новосадског договора и издавач можда нашег најгорег правописа) или Национални просветни савет, који – по сведочењу Душке Кликовац – не признаје никакаво друто име за српски осим „српскохрватског“ и који писце уџбеника о језику буквално уцењује да користе двочлани назив „српскохрватски“. Може ли оваква сагласност највиших српских установа у раду против српског језика и српске културе бити случајна? И како објаснити да држава која у свом уставу из 2006. званични језик у Србији назива „српским“ истовремено финансира искључиво  оне „научне установе“ које негирају српски језик и промовиу шу „српскохрватски“? Кад се појавила књига србокроатисте Сњежане Кордић Језик и национализам, новине у Србији су се утркивале да овој научници дају што више простора како би представила свој лингвистички програм. Када је потом Ненад Николић у тексту „Српскохрватска интернационала“ (Летопис Матице српске, мај 2011) оспорио тезе професорке Кордић, ниједна новина у Србији није хтела да омогући полемику на тему језика нити је ико показао интересовање за критику србокроатистике. Да ли је и то било случајно?

Откуда оваква језичка политика? Зашто Срби немају иста права као и други народи бивше Југославије?

Када је требало промовисати „хрватски“, нико од препаметних лингвиста није покушавао да то спречи – у име  „српскохрватског“. Али када је неколико српских лингвиста указало на то да никада и није било основа да се српски језик назива српскохрватским, подигла се читава армија лингвиста да нас упозори како би такве идеје могле само да нам штете. Као да већ нисмо не само оштећени, већ и ускраћени у сваком могућем праву, па и у праву на српски језик. Када су одвајани хрватски, бошњачки и црногорски, политички разлози представљени су као лингвистички. Срби, с друге стране, немају права на свој језик ни из разлога лингвистике ни из разлога политике. Ако се имају на уму ове чињени це, зар ико објављивање Српскохрватског речника од стране Српске академије може да сматра случајним? Зар није и ритам објављивања овог речника у некој чудној сагласности са антисрпском политиком, која је постала уносан бизнис за наше академике. Заштићени фирмом „српских националиста“, они, раде на разарању самих основа српске културе, без икаквог ризика.

Шша би, по Вашем  мишљењу, било  најбоље  решење у вези са Академијиним Српскохрватским речником?

Академици кукају: шта да радимо са речником, зар да га оставимо недовршеног! Авај, ако од 1959. нисте могли да га довршите, можда је време да га баталите и из разлога сопствене неспособности, ако не из разлога лингвистичких. Тврдим да ће пре Американци на Марсу отворити МсDonald’s него што ће Српска академија довршити израду Српскохрватског речника. Такође тврдим да смисао објављивања овог речника и није у томе да се он доврши, већ да се његова из-рада што више одужи како би појам српскохрватски одрадио у српској средини онај посао који му је био намењен од почетка. Још нешто, не мање важно: ко финансира овај речник? Очито — српска држава новцем својих грађана. Није ли можда време за један референдум на коме би се држављани Србије изјаснили да ли желе да финансирају израду Српскохрватског речника?

       Преузето, извор: Небојше Васовића: ЕВРОПСКИ ДАВИТЕЉИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА, Бернар, Београд, 2016, 217 стр.,  стр. 135 –   139, СРБОКРОТАИСТИ: ЕУРОКРЕМА СРПСКЕ ИНТЕЛЕКТЕ

Advertisements

Једно мишљење на „Каква је улога САНУ у овом тренутку? Како је на њен рад утицала афера поводом Меморандума? / Небојша Васовић

  1. SANU treba raspustiti. Tamo je 155 redovnih akademika, čistih parazita, koji podržavaju okupacionu vlast i čuvaju samo sebe. Jednostavno, treba suspendovati Zakon o SANU i osnovati novu Akademiju, radnu, sa dvadesetak pravih naučnika i umetnika….ako ih još ima.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s