СРПСКЕ НОВИНЕ, ОПЕТ / Белатукадруз

Или из једног „Дневника развалина“

 

Не, не слутим, не дао Бог!Макар умро усамљен и несрећан, само да наш народ не штампа, као некад,  Српске Новине, на Крфу. Или негде другде.  Није то било тако давно, и  није немогуће да се не понови! Само , што ми данас немамо   Бранка Лазаревића : колико људи данас  уопште зна – какав је крај том културном раднику, дипломати и сведоку првог реда био, и где му се гроб налази? Листам неке пожутеле странице новина

Хомољски салаши, усамљени и горди... Снимак Слободан Минић. - Ливадама и шумама...

Хомољски салаши, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић. – Ливадама и шумама…

и свесака, па и непродатих примерака разних бројева листова и часописа Заветина које сам , о свом руву и круву, покретао у Србији, верујући да ће доћи боље, бољи дани, а долазило је са тзв. демократијом све горе и горе. Боже, како су све то скривали, не неки тамо Турци, или Хрвати, или …Немци, већ Срби… они који су се заклињали у демократију, иако су сви претходно били тетовирани за сва времена од титоизма…  Заветине су  сањајућио обнови свега и слободе на првом месту завршиле  на неком Крфу, тамо их је протерао не Шваба него наша бирократија, завршиле су у некој врсти егзила и изгнанства, иако је у њихово постојања уложен велики труд и безмало деценије.

Добро, што то није препознала и помогла ова држава, која је још увек  у суштини нека врста транзиционог провизоријума, али  – где су они, који су као и ја сањали о обнови српског друштва, српске културе и српске традиције, српске привреде и трговине, књижарства? Где су они? Није могуће да су сви завршили трагично, погинули у том културном повлачењу преко некаквих Проклетија? И ако јесу, на жалост,  где је наш обичан свет?

Али, шта ми знамо о том обичном свету? Није ли он много друкчији него што ми, или народњаци, о њему мисле?  Шта ми знамо о малом човеку? Нисмо ли га идеализовали? На крају крајева – шта ми знамо, али заиста знамо, и о самима себи?

Али, можда је боље да ове белешке наставим даље у првом лицу?  Више знам о прекрасним летњим сутонима него о читавом свом животу, о свим његовим ишчашењима.  (Сламнати кров нашег салаша покрај Пека из кога расту дивљи патлиџани; Циганке што напајају коње на брзаку; преображењски вашар у Раброву, вашари у Великом Градишту и Голубцу, и великогоспојински вашар у Кучеву; волео сам да идем на вашар пешке – и као дечак и као младић – јер су путеви водили из долине Пека узбрдо кроз шуме, крај усамљених  салаша и кладенаца, преко планинских врхова  са којих пуцају видици и испод горуна чије су врхове громови угљенисали, па делују на позадини плавети неба као цртежи сувим угљеном. Волео сам тополе крајем августа  када се јесен приближава као мачка и откида лист по лист и појма нисам имао шта нам бездушници домаћи раде трујући нас сатанском идеологијом.)

Господе, како сам био леп и глуп у двадесет и другој! Све што сам промашио обележено је оклевањем  или залетањем.

Када бих се поново  родио –нешто мислим – поново имао двадесет и две године,  растанке бих прихватио као НАГРАДЕ.  (Те баснословне награде судбине трошио сам на турску свирепост, накалемљену на језиви мук дугих ноћи. Читајући Рилека поново и поново, отварајаући сваки пут још једна од безбројних врата Лавиринта из кога је струјала страва.)

Колико сам само енергије потрошио да бих ушао у неки од својих трагова!  Нисам имао велико искуство и нисам баш најбоље препознавао људе – зле људе, зле жене, душмане. Душмане сам некако инстиктивно ескивирао, избегавао.

Али рођен и жив човек  не може се родити поново;рођење је његов  не гуштерски реп. Тај реп једино смрт може да откине и да се никад више не обнови! Најважније ствари сам почео да схватам окаснело, као већина мушкараца, у четрдесет и другој. На гробљу.  Био је 29.фебруар 1992. – сунчан дан – на београдским гробљима пуно света,као на вашарима источне Србије.Читава индустрија у служби смрти. Видео сам гробове обрасле травом –  најбољи знак да их нико не обилази и прелива. Шта сам све осећап палећи свеће на гробу  покојне жене, оне која нам је родила синове, шта обнављао у сећању – тешко би било побројати.  Код Чесме на Теразијамасрби су потписивали Петицију за повратак Карађорђевића, многи од оних који су клицали „Живео нам друг тито, Јованка!“ У пицеријама несрећно удате жене хватају погледом  (крадом од мужева) погледе дотераних кибицера. Силазио сам низ Балканску улицу и видео:  Бесмисао је надолазио као тучани облаци, одозго  и из срца пролазника,чак и из моје неизмерне туге, и био је потпуно глув за мртве иако су биле Задушнице.

Овај свет –сувише опседнут собом као узврпољена успаљеница – нагомилао је лаћи између човека и човека, човека и жене,између прошлости, садашњости, и будућности, између познатог и непознатог…

Боже, помози! Боже, помози! Боже, помози!

Ослободи ме великог страха. Страха од  апсурда и смрти.

Овај страх, неописив и гнусан, направио је од мене и толиких других –лутане.

Удаљио ме је од Истине, хиљаду пута сахранио живог, уверавајући ме да је ћутање злато.

Али сада, октобра 2016, читајући поново пожутеле старе новине и овај дневник,  касно ноћу – значи између 23:55 и 00,10 ч – као 9.марта 1992. Године –  мени постаје јасније:  црква коју сам подизао у себи још није била довршена, цигле нисам направио и испекао сам. Тамо где је храм зидан као што гуценице свилених буба једу дудово лишће – вреће дудовог лишћа – открива се мањкавост. Код  лоших мајстора сам учио зидарски занат. Код оних који су зазидали у своје време сва времена. Понекад ми се чини да сам (пишући) зазидао и самог себе…

Залутао сам у Слепу улицу –знате већ која је то улица: она где језичаве девојчуре маме наглас  саблажњивим обећањима. (Ако имаш велики к. И дубок џеп,итд.)  Нисам купио данас малђем сину оно што ни мени није купио мој отац у своје време (иако је обећавао), пре тридесет и кусур година!).  (Четрдесет година робујем наслеђеној предрасуди: колики ти је јорган, толико ноге пружи)

Све сам погрешно одабрао, и велика је вероватноћа да је то скоро урођено, и да ће се наставити до краја, све докле будем могао да бирам.  Кажу да сам паметан, а понеке пакоснице су ме вртеле око малог прста.  Кокошка је побожнија од жене, јер кокошка кад воду пије на Бога гледа. Шта ће женама велика слобода? Црквене порте су отвиорене за све жене. Волео сам оне које су већ имале искуства, јер од искуства долази упутство. Оно што треба да дође, није дошло, задоцнило је, упркос  томе што се чинило да стиже, само што не закуца на врата…. Образ, који нема више од два прста, и вишевреди од два света, у овом свету је жигосан као разбојник.

Увек сам био на погрешном месту (најбољи доказ да сам био на правом месту!).

И сада сам, док размишљам о малом човеку, злој жени.  Како ћете их препознати, браћо? – Инстиктом.  Ако га немате, читајте српске народне пословице. И бајке*. Тамо има више стварности, него у ономе што би да нам данашња штампа и тзв. „ставрносна“ књижевност  представи као стварност. Јер тамо је образац, матрица.

Вратио сам се Српским новинама, додао им оно Опет, јер је та реч опетована у нашој историјској судбини на Балкану…

Београд,  Свети апостол Тома* – Томиндан,  Среда, 19. октомбра   2016.   М. Лукић

Хомољски салаши, усамљени и горди... Снимак Слободан Минић. - Медне ливаде...

Хомољски салаши, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић. – Медне ливаде…

__________________

*  Путовао некуд човек са женом, па ударе преко ливаде скоро покошене, онда човек рече: „Ала жено! лијепо ти је ова ливада покошена!“ А жена: „Зар ти је напало на очи, те не видиш, да то није кошено, него стрижено!“ А човек опет: „Бог с тобом, жено! како ће се ливада стрићи? то је кошено, ето видиш откоса.“ – И тако човек доказујући да је кошено, а жена, да је стрижено, сваде се, и човек удари жену, па јој стане викати да ућути; а жена пристане поред пута уз човека, па му унесе два прста под очи, и њима стрижући као ножицама, стане викати: „Стрижено! стрижено! стрижено!“ ( Из нар. бајке «Зла жена»)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s