Изграђивање Нове Србије као сељачке државе / Светислав Стефановић

Изграђивање Нове Србије као сељачке државе

Српски народ, Божић, 1942.

Безумље 27. марта и национална и војничка катастрофа које су му следовале, спречиле су српски народ да се у њему изврши онај дубоки унутрашњи преображај који је био неминован, неизбежан и већ тако рећи на прагу. Већ и човеку са улице било је јасно да се системом нашег парламентаризма и режимом партијске владавине дошло до краја, да се он толико био истрошио и корумпирао, да му никакве ни радикалне ни палијативне мере нису више могле помоћи нити га одржати. Сав истрошен у чисто политичким формулама претвореним већ у празне фразе партијске политике, он је био слабији но кућа од карата усред вихора социјалне револуције који је захватао целу Европу и довео до огромних социјалних промена широм европског света, проносећи се и ван граница Европе и изазивајући тако сукобе који су неизбежно водили у нов светски рат, који је, како смо у читавом низу чланака тврдили и указивали, морао доћи иза те дубоке социјалне револуције коју су поједине велике европске нације већ биле издржале и организовале.

Грчевито хватање за старе државне и друштвене форме код нас било је унапред осуђено на пропаст, те ће остати само питање будуће историје да испита, уколико су наши такозвани политичари у својој борби за и око старих политичких формула, несвесно или чак и свесно, били оруђа оних сила које сада већ постају сваком јасне и видљиве, сила најбруталнијег, најнечовечнијег и најгрубљег капиталистичког егоизма, који је до сад незабележен у историји човечанства, сила које су и наш народ као и толике друге, свеједно било пријатељске или непријатељске, бацале у вртлог светског сукоба и у сигурну пропаст, не дајући му ни времена ни могућности да изврши сам свој унутрашњи преображај пред којим је стојао.

Али, ако то није успео или није могао да изврши у оквиру Југославије, српски народ није ослобођен тог историјског задатка и нужности, да то изведе у оквиру државе у коме се нашао после катастрофе. У толико пре и више што се већ не само назиру контуре новог поретка Европе после светског рата, него се стварају и темељи тог новог поретка на основама и тековинама већ организоване европске социјалне револуције.

Једно погрешно схватање

Погрешно је стога мислити, да се српски народ може укључити у тај нови поредак Европе – нов по својој државној и друштвеној структури, произашлој из социјалне револуције – чекајући свршетак рата у својим старим и застарелим државним и друштвеним формама и окамењеним калупима лажног демократског парламентаризма и капиталистичког либералистичког индивидуализма. Не. Српски народ мора се сам активно спремити за сарадњу у новом поретку, мора се за ту сарадњу оспособити, ако неће да буде из ње дефинитивно искључен и за навек елиминисан, као нешто мртво и преживело, нешто страно и штетно у новом организму. Српски народ извршиће то тим пре и тим лакше, јер ће тиме само довршити оно дело, које је отпочео ослобођењем српског сељака у облику средњег и малог сеоског поседника од последњих остатака феудалног господства, аговског и беговског, и постављање тог ослобођеног сељака, малог и средњег поседника, за темељ и базу његове нове националне српске државе.

Истина, та је држава од самих почетака запала у фаталне тешкоће, од првих часова унутрашњом борбом двеју династија која је често добијала карактер грађанског рата, споља увучена у вртлог сукобљених интереса великих европских сила заинтересованих на Балкану и Блиском Истоку. Није било довољно умних ни довољно далековидних државника у стварању и још мање у организовању државне заједнице са Хрватима и Словенцима, која је у Југославији, по рецептима са стране унете и наметнуте кабинетске лажно демократске политике, без икакве везе са животном стварношћу, добила најнемогућнији облик, унапред осуђен при првом потресу, на распад и расуло.

Још тежи је грех српских политичара и државника, без обзира на њихове партијске боје, што су увлачили и наметали народу борбу око политичких проблема и програма, увек доношених са стране – тако да смо имали либералистичке групе и програме, па затим прогресистичке, па радикалне и најзад и социјал-демократске свих нијанси, боја и фракција, све по европским калупима, а далеко од животне стварности саме српске националне и социјалне основе, која се логички, природно и органски имала изграђивати на темељима на којима је створена, то јест као држава сељачког малопоседничког типа са пуно још очуваних и модерном животу већ адаптираних задружних елемената. Док су се водиле сулуде уставне борбе, чија је апсурдност кулминирала у више но донкихотовској борби за најслободоумнији устав у Европи, слободоумнији од белгијског! – каква част и понос! – напуштане су основне бриге за прве потребе најпримитивнијег културног живота и најпрече бриге и старања за подизање села и сеоског животног стандарда.

Имали смо читаве библиотеке свих могућих, чак и најмодернијих политичких претежно демократских доктрина, а скоро ни једне једине књиге о проблемима српског села, његових потреба, његовог културног стања и његових животних задатака. И то све у једној земљи коју су испод петовековног туђинског феудалног ропства ослободили сами српски сељаци, са сељачком задругом као основом и главним носиоцем српске револуције. Већег парадокса и апсурда тешко је наћи у новијој историји Европе!

Комунизам је туђ српском народу


Зато смо били и јесмо за једно радикално пречишћавање и одбацивање свега тог неприродног и апсурдног страног политичког баласта, који са српском сељачком народном и животном стварношћу никакве везе нема… И зато смо за органско дограђивање и изграђивање Нове Србије као државе сељачког типа, малог и средњег поседа, са облицима задружних колектива. Подвлачимо мало – и средње-поседнички тип српског села и задружни облик колектива као својствен српском народу, да бисмо српски народ ослободили од приговора као да он нагиње ма у ком виду комунизму, било као идеологији било као политичком програму.

Српски народ нити је у својој прошлости икад имао комунистички облик сеоског поседа и живота, нити према том може имати смисла за њ. У том је и битна разлика између њега и, на пример, руског сељака, као што је битна разлика између српске задруге и руског тзв. мира, као облика сеоског колектива; у задрузи човек организује и даје облик поседу земље, у „миру“ посед земље намеће човеку облик заједнице. Тамо у крајњој линији рад и дух организују материју и њен посед, у другом материја и њен посед организују дух. Отуда активни стваралачки елан српског народа, а отуда и пасивни, ропски менталитет руске масе способне да подноси свако ропство и тиранију, од царистичке до бољшевичке, чак и без протеста и револта, у оном фаталистичком руском „њичево“, савршено страном српском менталитету.

Његова мисија може и мора бити само у томе правцу, да он на сопственим оживотвореним облицима државне и социјалне структуре, уђе у корак са европском социјалном револуцијом, чији је сада већ највиднији и најпозитивнији успех што је подигла и организовала средњег и малог човека, средњи и мали посед, дала му сигурну и стварну основу и од њега створила стварну и сигурну основу државог и народног колектива. Конкретно би за афирмирање ових чисто програмских идеја било потребно потврдити, да се Нова Србија изграђује, организује, без икаквих притрунака интернационалних и комунистичких идеологија и програма, у суштини страних и духу и животу српског народа.

Породица основна ћелија

                 Исто тако Нова Србија би имала да недвосмислено одбаци и избаци из себе све остатке демократског парламентаризма и либералистичког индивидуализма, и да народни и државни колектив постави изнад сваког појединачног индивидуалног или сталешког односно класног интереса, стављајући не појединца или класу, него породицу као основну ћелију у темељ своје друштвене и државне организације. Нова Србија свесна је, даље, своје судбинске везаности за Европу и њену културу као своју ширу отаџбину, и за Средњу Европу са својим ближим суседима, као простор свог животног, културног и социјалног развоја, у коме је српски народ и до сад часно вршио једну достојну не само улогу него и мисију у одбрани Европе од Азијата, и у културном и социјалном подизању Балкана и Дунавског басена.

Као логички постулат ових идеја, долази да Нова Србија укида и анулира све привилегије и такозвана стечена права бивших носилаца парламентарних режима и партија, и организује цео народ, у духу апела претседника генерала Недића, у социјалистичку странку као носиоца унутрашњег новог поретка, и споља као мост за укључење Нове Србије у нови поредак Европе, који се ствара у борби уједињених народа Европе против англоамериканске и јудео-масонске интернационалне лажне демократије; све ове заједно са њиховим експонентима сматра својим непријатељима и упропаститељима.

Најзад, и не као најмање, Нова Србија својим бившим држављанима који су се ставили, или се стављају, у службу тим њеним непријатељима и упропаститељима треба да анулира држављанство и сва права која су с тим скопчана. То нам се чине као први предуслови државне и националне обнове, могуће само у настављању и довршењу историјског задатка и мисије српског народа.

== Извор:  Наше враћање земљи / Светислав Стефановић. – Штампано у књизи: СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА: Одабрани политички списи 1899-1943. – Копно, књ. 1.  Избор и предговор: Предраг Пузић. – Нови Сад, 2006, стр. 81-84  (Публикује се уз дозволу приређивача.)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s