Како вам је у Прагу?

Политика има свој систем зла, каже редитељ Лордан Зафрановић, који је боравио у Београду и на Сајму књига говорио на представљању ратног дневника „Сарајевска принцеза” (о борби лекара да спасу живот тешко рањене петогодишње девојчице) доктора Еда Јагањца. Са аутором је, каже, пријатељ већ годинама откако су се срели као избеглице у Прагу деведесетих (доктор је избегао из Сарајева).

Фото Ж. Јовановић

– Јагањац је један од најактивнијих чланова наше дијаспоре у Прагу. Основао је хуманитарно друштво „Ластавица” које између осталог позива у госте и децу без родитеља, иначе смештену по разним селима у свим републикама бивше Југославије. У оквиру „Ластавице” раде се и разне театарске представе, преведен је Крлежа на чешки, и то сабрана дела, преведен је Андрић… Укратко, тај доктор Јагањац је једно биће које тамо промовише сарадњу бивше Југославије – каже редитељ осамдесетак филмова и документарне серије о Титу од 13 епизода, који је почетком деведесетих морао да напусти Хрватску и који, после краћег боравка у Паризу и Бечу, од 1995. године живи у Прагу, где је и студирао режију.

Како вам је у Прагу?

Добро је, тамо сам студирао, имам пријатеље, познајем Чешку. Предајем на Академији, сада припремам и филм за чешку телевизију, „Моћ љубави”. То је прича о два емигранта из Босне, два брата, који се у једном малом месту у Чешкој заљубљују у чудесну певачицу и плесачицу и ту се отвара унутрашња битка између љубави према жени и љубави према брату, што мене као тема веома занима. Реч је о врло озбиљном филму, који је доста жесток, отворен, без зареза.

Како вам сада изгледа политичка и културна клима у Хрватској? Да ли помишљате да се вратите?

Помишљао сам да се вратим после 2000. године, али схватио сам да би тај повратак био готово немогућ са овим пртљагом од мојих филмова. Сувише сам ја био експониран с обзиром на рат који је протутњао и национализам који је порастао. Ево, већ 14 година покушавам да уђем у хрватску кинематографију, али правила су се изменила, дошли су неки нови људи и направили мочварно тло. То више није кинематографија, већ нека кућна радиност. Све се свело на редитеља и његову жену која се претвара у продуцента.

Јесте ли потпуно одустали?

Нисам потпуно. И тамо припремам филм, „Карузо”, који показује менталитет Далмације, али зависимо од Хрватског аудио-визуелног центра (ХАВЦ), који заправо финансира филмове. Годинама сам припремао и филм о опсади Сарајева по роману Видосава Стевановића. Такав филм је у то време био веома потребан да се подигне лествица каснијих филмова о рату у Босни. Међутим, нисмо добили обећана средства, па и он чека.

Најавили сте и филм о Иви Санадеру, бившем хрватском премијеру који је завршио у затвору?

Кад сам једном новинару у Загребу рекао да бих желео да направим политички филм о ситуацији након овог рата, о овом упропаштавању свега што је некад било, о крађама и криминалу који је у тој мери осиромашио све бивше републике Југославије и да кренем од самог врха, он ми је предложио Санадера као идеалан лик. Мени се учинило да би он могао бити лик, јер је згодан човек. Али ни тај филм за сада није прошао на конкурсу.

Какав је ваш лични став према Санадеру?

Ја сам лично за време владе Санадера осетио неки слободан ветар за разлику од ових који су сада на власти и оних који су били пре њега. Без обзира на његову националистичку реторику деведесетих, он је касније ту ултра десницу, проусташку, ипак склонио из своје околине и дозволио дах демократије. У то време сам и ја почео да радим врло озбиљан пројекат о Титу и он је стао иза тога. Укратко, мислим да би ту могао да се направи политички филм који би имао гледаоце не само у овом региону него и на целом истоку који је прошао исту хаварију.

У том вашем документарцу о Титу, учествовала је, између осталих, и Херта Хас, Титова прва жена?

Јесте, говорила је изузетно добро. Она 60 година није давала никакве изјаве и овде се једноставно отворила. Испричала је, на пример, колики је Тито био геније илегале. Једном приликом, кад није могао да се врати из Истанбула, тамо негде пред рат, јер није имао добар пасош, она сама је морала да пребаци у Загреб једну резолуцију Коминтерне. Док се питала како то да уради, он је испразнио тубу пасте за зубе, умотао резолуцију, убацио у тубу, допунио је „каладонтом” и затворио. И она је то, наравно, пренела као пасту за зубе у Загреб.

А Јованку, ипак, нисте успели да наговорите да говори у филму?

Нажалост, нисам. Три до четири године смо преговарали, били смо што се каже већ у дворишту. Међутим, неки новинари су је преварили, и једноставно више није хтела да говори.

Како вам изгледа све ово што се дешава у бившим југословенским републикама?

Не знам тачно шта се дешава у Србији, али вероватно се за културу јако мало одваја и мислим да смо у томе сви на истом. Филм је скупа уметност, он треба да вам понуди чудесну слику за коју ћете када изађете из биоскопа рећи: „Добио сам више него што сам платио”. Данас се не праве филмови који имају одређени сјај, нема ни продуцената, ни драматурга и, наравно, људи више не иду у биоскопе. Не знам како је код вас, али у Хрватској се врло мало гледају хрватски филмови. То је изгубљена кинематографија. Дува ветар кроз та студија, врло је тешко саставити једну добру филмску екипу, нема ни филмских радника, нема ни професије.

Да ли је истина да вам је Карл Малден својевремено рекао да ће средити да добијете Оскара за „Окупацију у 26 слика” ако из ње избаците сцене усташког терора?

Јесте. Карл Малден је у то време био председник Америчке филмске академије и то је била гаранција за оно што је рекао. Тражили су скраћење због женског дела академије који неће издржати те сцене и женски део академије заиста није издржао, изашао је.

А ви, наравно, ни у једном тренутку нисте помислили да пристанете?

Како бих могао да пристанем на тако нешто? Ја другачије не знам. Врло млад сам почео да се бавим филмом. Учили смо филм као светињу и издати тај медиј, издати истину то је за мене немогуће.

Али је и веома тешко живети на линији сопствене савести?

Нисам ни слутио да, кад крене неко зло, могу упропастити своју комплетну фамилију и да они могу имати одређене последице због мојих филмова, а управо то се десило. Ја сам отишао из земље, али они су остали тамо где се није могло живети. Први суседи су поразбијали део куће где су моји родитељи живели, ја сам био на листи за ликвидацију… Никад нисам био против народа. Био сам против идеологија које су се нудиле том народу и против масовног залуђивања и пропаганде која прави читаве нације болесницима. Платио сам високу цену. Емигрирати значи почети све испочетка, без ичега. То је цена коју не знам да ли бих могао више да платим.

 = извор:Гордана Поповић
објављено:у Политици,  31.10.2014
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s