ЈЕДНА ТУЖНА ГОДИШЊИЦА / Бранко Лазаревић

Седмога априла, Српске Новине навршавају своју изгнаничку годину на Крфу. На својој болној и тешкој одисејади која траје осамдесет и четири године, оне, на Улисовом Острву, читаву једну годину, заједно са Српским Народом, живе свој црни изгнанички живот. Једна година претешке туге и бола!…

Бежећи од Турака на север, српски културно-уметнички живот почео је, у Осамнаестом Веку, да живи у Аустро-Угарској где је, после оснивања «Славено-Сербске Штампарије«, Маркидес. Пуљо почео да издаје, у Бечу, Сербскија Новини (1791 -1792) Лист је излазио два пута недељно (уторником и петком), на два ступца, штампан црквеном азбуком и језиком. У самом току излажења, 1792 године, крене, у Бечу, Стефан Новаковић, бивши секретар Митрополије у Карловцима, и тада српски придворни агент у Бечу, Славјано-Сербске Вједомости (1792—1794). Лист је штампан у ранијој Курцбековој штампарији, основаној 1770 године, коју јс Стефан Новаковић купио. И овај лист излази уторником и петком. Писан је релативно чистијим језиком, више народним но црквеним, и штампан је грађанском азбуком. Био је у формату Сербскија Новини, са ценом од десет форинти годишње, и доносио је готово искључиво страна „прикљученија«, а врло ретко домаће сгвари. У почетку Деветнајестог Века, једновремено са бујањем на свима пољима уметности, науке, политичког и административног живота, у Бечу -почињу Новине Сербске 1813 године, са Димитријем Давидовићем и Димитријем Фрушићем, на пола табака мале осмине, свакога дана, сем недеље и празника, грађанским правописом, са књижевним додатмом Забавник, кога и ми данас покрећемо, као сећање на њихов почетак, — и живе до 1822. Пошто се јавља у време Наполеона, пун је вести са бојних поља, и личи на ратни билтен. У њему су били, махом, преводи из немачких и француских листова, а ретко вести из Србије и српских крајева. 1817 године, Димитрије Фрушић престаје бити уредник. Димитрија Давидовића, једно време, 1817 , замењивао је Вук Стефановић Караџић.

Од 1816 године, лист добија више облик часописа, поклања више пажње књижевнсти, и доноси више превода. Вук Стефаиовић Караџић постаје један

Од главних сарадника, и ту води живу полемику са својим противнидима. Тада се, у њима, зачиње прва клица панславизма: славе се Добровски и Копитар, и пише

се о словенским народима. У тој истој години, због материјалних недостатака, почињу излазити само два пута, уторником и петком. Лист је кубурио због малог броја „пренумераната«, и још мањег броја оних »пренумераната“који            су плаћали претплату. Новембра 1821, Давидовић прелази у Србију, и лист је уређивао неки непознати до марта 1822 године. Српске Новине поново отпочну, у створеној Србији, 1834 године, као званични лист Српске Државе. Њих понова креће Димитрије Давидовић. Излазиле су само суботом, на табаку средње величине, са претплатом од два талира »унапред«.

Српске Новине узимају сад више званичан и политички карактер. 1840 године, опет узимају каракгер више књижевног листа: јављају се наши познати писци тих го- дина са оригиналним стварима. Те године, Српске Новине опет имају свој књижевни додатак, 1831 године постају чисто званичан лист (књижевност прелази па Подунавку), без књижевног додатка и карактера, и тај су карактер носиле све до 1914 годиие. Под ударцима новога непријатеља, 1914 године, беже на југг у Ниш; и да, најзад, после Страшне Године 1915, 1916 буду покренуте на — Крфу. То је, у неколико речи, велики и трагични роман Српских Новина и, једновремено, скоро цео узнемирени живот Српског Народа који се, на ветрометини Истока и Запада, за све то време очајнички борио и паштио,

Једна глава, глава са којом ночиње перипетија Српскога Народа, то су дани које смо преживели у 1915 и 1916 години, дани зла и јада; и, одмах после тога, почиње развој наше перипетије у смислу добра и ваекрса, и то су дани које сада почињемо да живимо, дани наших старих снова и маштања.

Суморних дана месеца децембра 1915 и јануара 1916 године, наш је оружани народ, заједно са нешто нејачи, пао на ово Острово, изубијан и прекрхан, после великих дана славе и радости. Али, нити су мисли биле суморне, нити јад црн, нити копља поломљена, Ми смо имали пуне и стваралачке наде; јер смо, као велики народ, знали с ким смо, знали смо како је велико наше право, и знали смо да добри дани морају доћи. У овоме великом светском рату, у коме се словенско-латинска раса бори за велику и мирну сутрашњицу слободе и права, уједињења нација и стварања услова за прави живот, бацања о тле империјализма и анексионизма и стварања социјалне среће за цео свет, — Српски Народ је дао свој огромни удео. Онје дао све: и животе, и територију, и дух, и душу, и срце… Историја још није дала сличан случај. Ниједна Голгота није равна нашој. Покушаји Едмона Ростана и Габријела д’ Анунција, само су сјајни покушаји према величини наше величине бола и према размерама до којих је он дошао. Доцније, какав велики визионар на-ћи ће, у нашој катаклизми, подстрек за своје велнко дело. То ће бити једна нова Илијада, Енеида и Рамајана Српскога Народа, једна синтеза свега чега има великог и стваралачког у болу, несрећи и чемеру ; и, једновремено, када дође велико добро после овог великог зла, и једна синтеза радости, среће и добра. Јер. велика дела, као и велики народи, имају »цео круг«

А добро ће доћи. Оно долази. Имамо сва права да га чекамо. После Голготе, долази Васкрс, ка.о после ноћи дан. То је закон који никада није имао изузетка. Наше се Велико Сунце, из магли и сутона, већ почиње да наговештава: велико, моћно, ваекрсно; и наговештава се и на војиштима, и у великим народима. и из уста великих људи… И нама, Југословенима, и Пољацима, и Чехо-Словацима, и Белгијамднма, и Румунима, иду дани ослобођења и величине. Иду данн Васкрса. Опет ће се по нашим луговима чути песма, процветати цвеће, и опет ће, по ослобо-ђени српско-хрватско-словеначким пољима, заплужити плуг наших ратара, и чуће се, по дубравама и горама, блејање оваца и звек меденице, а поиосно Јадране биће о наше хриди и плавити наша жала… Нови живот иде: пун, поносан и моћан.

Српске Новине које су бележиле нашу тешку хронику за последњих сто година, све мене кроз које је Српски Народ прошао, на најбољем су путу да почну да бележе васкрсле дане који ће доћи. Оне ће, пошто су извршиле своју емиграцију са севера на југ, почети пут са југа на север, и доћи у свој Бели Град, да, у ослобођеној Југославији, бележе хронику новог и правог живота народности која је толико мука претрпела за своје ослобођење.

= извор:  ДОДАТАК БР. 39. „СРПСКИХ НОВИНА“ ГОДИНА I. КРФ, 2 АПРИЛА, 1917 ГОДИНЕ. БРОЈ 1.  (Крфски Забавник, стр. 1, уводник)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s