ТРАГИЗАМ ПОСТОЈАЊА

Трагом крфске књижевности, Крфског Забавника

РУСИЈА РУСИЈИ

 Мајко свом племену какву ја сам снио

У бујне вечери и предзорја врућа,

владај нашим грчем, крвава Русијо,

царуј душом нашом, Велика Будућа;

јер ако се руши камен са камена,

и ако твој дворац понире стубоком,

још се чува жижак светога пламена,

као бисер тајне, у срцу дубоком.

И синовске очи које јур видеше

пожар царске Москве и огромне распе,

храбро проматрају где се у прах креше,

креч твојих палата над гримиз — Хидаспе,

и где крилом огња ударене круне

пропадају у мрак крвавога блата,

и где славу Царства,—сада царство буне, —

црвена и црна, помрчина хвата.

Али прасак бакље или звезда креса,

и сва ова магла, и сва ова тама,

тешко да ће скрити висока небеса,

још бескрајно чиста над тим могилама;

сутоне, и јутра препуна уздања,

жамор млада лишћа, нове водоскоке,

и светиње зора, и леане грања,

и сву пашу нашег очарана ока.

Умрла си данас. Но васкрсну опет

као онај Лабуд Глобуса на Крсту,

што, попљуван, стучен, израњен и пролет,

чува тајну чуда у божанском прсту;

невина за наду других поколења,

за сутрашње твоје златне Петрограде,

где у складу песме дивљи громор Јења

што, на ужас свету, сазда Барикаде.

Васиона, мајко, густих покрајина,

твоје жарко срце греје целу земљу;

у човеку сваком има родна сина

анђео Словенства у старинском Кремљу;

али ништа славно, ништа тако моћно,

од Истока рујна до рујна Запада,

као, и у време стравично и ноћно,

пробуђена свесна и исконска нада.

Јер ако су многи победници пали,

и ако су зашли цари што владаше,

благо оној сени што је људство жали,

благо тој авети ком се кривци плаше;

и јер више него речи и срицања,

и јер више него једнодневни жамор,

једаи кратки натпис вековно озвања

достојно усечен у бесмртни мрамор.

Не сувишна плача за блаженим одром

(мојих тајних суза вишњи Бог је јемац),

но молитва срца овом Своду модром,

уздах, клетву тежак: Словен није Немац.

Бескрајна, незнана, мраком сакривена,

чувај своју бакљу за луч Нараштаја;

буди добра мајко, што си тужна жена,

слушај кратки вапај наших свих вапаја:

Мајко свом племену какову сам снио,

у бујне вечери и предзорја врућа,

владај нашим грчем, крвава Русијо,

царуј душом нашом, Велика Будућа;

јер ако се руши камен са камена,

и ако твој дворац понире стубоком,

још се чува жижак светога пламена,

као бисер тајне, у срцу дубоком.

(1918).                                       АВГУСТИН УЈЕВИЋ

= извор Додатак „СРПСКИХ НОВИНА“ – Забавник. Број 18. Крф, 15. октобра 1918. Година 2. Стр. 5- 6

Садржај КРФСКОГ Забавника, прилог 1, 396 стр. Нениновог издања

Садржај КРФСКОГ Забавника, прилог 1, 397 стр. Нениновог издања

Крфски Забавник

Не може се у причи о српској књижевности поменути Крф, а да се не помене Сент Андреја. Оно што је био Крф за време Првог светског рата, то је била Сент Андреја крајем ХVII и почетком ХVIII века: склониште за један народ. Ишли су српски писци и јужније и северније, али крајње тачке (и најболније) на северу и југу на које су ишли организовано, као народ, ипак остају Сент Андреја и Крф.

Можда је Сент Андреја, тај, данас “празан рукав српске књижевности” (Ми- хиз) и болнија – јер, ту имамо РАСЦЕП књижевности. Откинуо се део једног народа; поделио. Са друге стране Крф је место на којем су се окупили готово сви српски писци. Кад кажем готово сви српски писци онда мислим и на оно недовршено путовање Владислава Петковића Диса на Крф, на његову жељу да буде у природном окружењу – јер, ту се формирала, на неки начин, друга модерна. Или, прецизније они писци који су признавали Диса као претечу. То недовршено путовање има посебну симболику, као што је има и једно закаснело путовање које се једноставно морало догодити. Наиме, један од сигурно највећих писаца српског народа, који је за време Првог светског рата са друге стране, одлази на Крф тек 1925. године и тамо пише другу од своје три поеме. Та „Сербиа” Милоша Црњанског, јер о њему је сада реч, као да укида онај расцеп који се догодио крајем ХVII века; откинути део народа се, симболично, управо на Крфу, вратио матици. Као да се зацелила рана.

  • • •

Опште је место изрека Римљана да у рату музе ћуте, као што је позната и она библијска тврдња да је немогуће „пјевати пјесму Господњу у земљи туђој” (1) – због тога су се губиле главе, прекидала пријатељства, ту је почињао читав низ неспоразума – али, да то није увек тако може се лако видети на примеру српске књижевности у изгнанству, далеко ”на водама јонским”; на примеру књижевности која је познатија као крфска књижевност. Са изузетком музе Милана Ракића – која је нестала и којој ћемо се још вратити – музе српске поезије за време Првог светског рата нису заћутале. Напротив. А на библијско питање о певању песме у земљи туђој, српска књижевност је једноставно одговорила: ” Наша уметност је тамо где смо ми ” – већ у четвртом броју Забавника. А ово наша уметност требало би читати као наша земља. Наша земља је тамо где смо ми – а наша уметност се доживљава најпре као идентитет једног народа.

Ту крфску књижевност је релативно лако пратити. Догађала се углавном у За- бавнику који је, после нултог, новогодишњег броја 1917. године, најчешће излазио једном месечно (од 2. IV 1917 до 15. X 1918. године) као додатак Српским новинама. Забавник се врло брзо изборио за профил који није напуштао: дужи, уводни текст (о најактуелнијој проблематици) потом поезија (заступљена квантитативно највише), повећи огледи (објављивани у наставцима), па по- литички преглед, књижевна критика, библиографија српских књига (или књига о Србији) објављених у Грчкој, Француској… Па некролози. Све је то убедљиво и озбиљно рађено. Затим, што је посебно занимљиво, ту су и преводи: најпре писци који су писали о Србији, па и Волтер, Тагора (можда и најзаступљенији страни писац)… Прате се и сликарске изложбе, пише се и о Родену… Уредник је Бранко Лазаревић, који је ту објавио и неколико својих текстова, од којих сигурно треба издвојити: ”О ’националном тлу’ у уметности” и ”Путокази. Парерге и паралипомене за једну теорију”.

Као што видимо и самим именом новина хоће се указати на везу између Српских новина које су покренуте још 1791. године у Бечу и ових ратних које излазе на Крфу. (Бранко Лазаревић у Забавнику прецизно пише да се кроз историју Српских новина може пратити историја српског народа.) Па и име Забавника, литерарног додатка, који је покренуо Димитрије Фрушић 1813. годи- не, узето је да призове у видокруг књижевну историју српског народа. (Али, ”Пошто се јавља у време Наполеона, пун је вести са бојног поља и личи на ратни билтен” – пише о том Забавнику из 1813. године, Бранко Лазаревић у Забавнику из 1917. године. И ту је исто тако сродност између првог Забавника и овог крфског: и први и други често се користе као простор за некрологе. Довољно је, илустрације ради, видети позамашан списак погинулих у тексту ”Једно подушје” у којем се доносе имена наше младе књижевности, младе науке и младе журналистике, који су од 1912 до 1917. године положили свој живот за домовину, па да се наслути трагедија једног народа. (2) Списак који су саставили Божидар Пурић и Бранко Лазаревић завршава се стиховима: ”Спијте орли бојеви / Пали сте за слободу”)

Но, поред те формалне везе, у називу новина и њиховог додатка, могу се изнаћи и везе између поезије крфског перида српске књижевности и поезије која се писала пре и после тога. Ђуро Гавела, један од ретких који су помињали крфску кижевност, пише у предговору својој, иначе незанимљивој, антологији југословенске лирике (3) да се српска књижевност, после 1915. и 1916. године, јавила као понорница, ту, ”на водама јонским”. Наиме, Гавела говори о томе како је Први светски рат прекинуо књижевност која је била у пуној ”цвасти”; и да је сада књижевност одређена догађајима који се збивају пред њеним очима. Истиче Гавела као карактеристичну појаву, да, у формалном погледу, у периоду крфске књижевности преовлађује ”култ сонета”. Ако већ повезујемо књижевност пре почетка рата и ову ратну; онда само можемо приметити да је култ сонета нешто што је наслеђено из доба ”цвасти” српске поезије – чак је и Прока Јовкић (Нестор Жучни) по повратку из Америке писао сонете. Дакле, писање сонета крфску књижевност не одређује посебно. Карактеристично би било, што истиче и Гавела, да све што се радило, радило се ”у име Оца, Сина, Светога Духа и Отаџбине”. Ако веза, па и за нужду, како то каже Гавела, постоји, онда је пре него у времену ”цвасти” српске литературе треба тражити у времену које претходи тој ”цвасти”: чак, можда, и више у том времену. (По ко зна који пут у књижевности се догађа оно што се већ догодило.)

Јер, заправо, рат је померио из корена неки ”природан” развој (или живот) књи- жевности, и одједном преко бележења догађаја који се збивају пред очима писаца и појачаног, готово романтичарског, родољубља, имамо окретање једној линији у српској поезији која је европеизацијом српске књижевности у првој деценији XX века, била потиснута у други план. Наравно да се у новој ситуацији реактуализовала таква поезија и да су пред нама у већини случајева рецидиви ратничких поклича који су се чули пред српско-турски рат 1876. године. (Из данашње перспективе, из књижевно-историјског угла то тако изгледа; али гледано из туђине и из рова, вероватно другачије.)

За ту књижевност, дакле, Гавела бележи: ”Овај мали део наше књижевности, одбачен експлозијом рата на острво Крф, могао би, за нужду, да представља танку везу, танак мост који виси између наше предратне и послератне књижевности”. Али, сигурно не само ону везу, онај танак мост који у тој књижевности тражи Ђуро Гавела. Наиме, ако погледамо шта у књижевности тражи Гавела, које песнике узима у своју антологију – онда нам је јасно да тај ток, такозване традиционалне, поезије нас заправо не занима.

Ми смо заинтересовани за једну другу везу и један други ток. Тражимо нешто што је у зачетку, што се тек после Првог светског рата формирало као песнички покрет, а што се једним делом уобличило и ту, на Крфу. Гојко Тешић је то назвао: ”интермецо модернизма”. Цитирамо: ”Можда у то време модернисти нису написали значајније песме, али је са сигурношћу могуће рећи да су Винавер, Растко Петровић ( у Забавнику објављује прве песме!), Тодор Манојловић, Сибе Миличић, Александар Илић, па чак и Стефановић уносили нови дах у поезију (чак су и на задате родољубиве теме певали без површне патетике)” (4) И даље Гојко Тешић говори да је њихово родољубље звучало другачије од Дучићевог. Морамо одмах рећи, кад смо код родољубља, да је тачно да је Дучић најпознатији песник од оних песника који су сарађивали у Забавнику, међутим основни тон родољубљу не даје Дучић својим старим – прештампаним из Српског књижевног гласника – и новим сонетима, већ тон родољубљу дају други песници. Најпре, два такмаца у десетерцу: Драгољуб Ј. Филиповић и Милосав Јелић, који као да су поделили посао – први је опевао јунаке старих времена, а други нове јунаке. Потом су ту: Божидар Пурић, Владимир Станимировић, Милутин Јовановић, Стеван Бешевић и други…Но, присутни су и представници друге модерне у доброј мери, и то појачани” хрватским песницима, који, како то прецизно бележи Гојко Тешић – имајући у виду тезу о двојној припадности – припадају и српској књижевности: Јосип Косор, Тин Ујевић, Владимир Черина, па већ помињани Јосип-Сибе Миличић. (5)

(”Мој Сибе полудели…” како би то рекао Милош Црњански у свом ”Ламенту над Београдом“ , Црњански који је тада за време Првог рата далеко од Крфа, на другој страни. Срби су били ваљда једини народ у Европи који је ратовао на обема не- пријатељским странама” – пише Јован Деретић у својој ”Историји српске књижев- ности”)

Довољно је читати Тина Ујевића који поред родољубивих стихова Милосава Је- лића објављује ”Свакидашњу јадиковку”, или Светислава Стефановића који у наставцима објављује циклус љубавних песама под насловом ”Маја”; па да слика буде потпуна. Винавер је ту кратко присутан: само са спевом ”Немања”, али уистину удаљен од романтичарског родољубља. Биће да тон том модернизму ипак даје Тодор Манојловић. Прва љубавна песма, чини нам се, објављена у Забавнику из његовог је пера; код њега је већ присутна жеља да се пева о просторима слутње… (Српска књижевност се чешће него друге књижевности борила““‘ за оно што је већ једном имала. Почевши од књижевног језика па до задатих тема.) Тодор Манојловић је тада, чини нам се, и најобавештенији о кретањима у Европи, па ако ћемо и стваралачки најубедљивији. Има код Манојловића и неке равнотеже у писаним текстовима. ”Тоша је уопште био много смелији и екстремнији у разговору, но у писаном слогу” – сећа се Винавер. И даље: ”Као велики ерудит имао је пошту наспрам свега што је написано, док је све усмено био кадар да одриче, и до краја, а вазда умно и оштро”. Утицај који је, дакле, немерљив. У поезији је већ Манојловић ”на међи јаве и сна / на међи дана и ноћи”; њему се већ привиђа космос, о њему мисли, већ се лагано заборавља конкретна историјска ситуација…

А прича о Тодору Манојловићу у крфском Забавнику је много више од приче о једном писцу; јер, Манојловић је кренуо у потрагу за својим народом и кући се није вратио без тог народа – отуда ћемо сарадњу Тодора Манојловића осветлити и тако што ћемо завирити у године и пре и после Првог светског рата“…

Миливој Ненин , стр. 399-402

= извор: КРФСКИ Забавник / (приређивач) Миливој Ненин. – Бања Лука: Бесједа; Београд: Ars libri, 2005)   (Лакташи: Графомарк). – 407 стр.; 30 цм. – Тираж 1000-

ISBN 99938-35-83-8

= напомена уредника: Овде доносим одломак из Нениновог поговора овом издању, које је на жалост, штампано само у 1000 пр. Тај одломак сматрам коректним. Међутим, мислим да је добро за све оне, данас, и сутра, који пожеле да упознају „крфску књижевност“ да крену са пажљивим ишчитавањем. Јер ако треба – а мислим да треба – оцењивати ту књижевност, вредновати и превредновати, онда би било добро ослободити се предрасуда, пре свега предрасуда професорских, предрасуда тзв. професорске академске критике. Крфску књижевност треба читати и упознати, не кажем баш као ону ратну партизанску и наметачку књижевност, која је, на разне начине наметана, те је тако заклонила „крфску књижевност“. У сваком случају, добро је да је Ненин објавио „Крфски Забавник“, и због најшире публике, и због свега другог, а понајвише због заборава, који је дуго овде царовао… И на коме су генерације порасле, генерације ђака и професора… – Б. Т.

ПС. Чега све има у „Крфском Забавнику“? Погледајте у садржају свих бројева, који се овде публикује – факсимил.

Садржај, факасимил, прилог 2, стр. 398

Садржај, факасимил, прилог 2, стр. 398

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s