Слободан Џунић, подсећање

знак препознавања

знак препознавања

Пирот – Деценију од смрти Слободана Џунића, највећег књижевника из пиротског краја, са посебним пијететом обележила јепиротска Народна библиотека,организујући трибину на којој се говорило о његовом делу. Џунићева дела фасцинирају, али и „на муке стављају сваког ко се ухвати у коштац да их тумачи”. Његов животни мото – „Остати у сенци” и „Дела говоре уместо мене” – само је делом испровоцирао неправедну запостављеност овог писца у српској књижевности 20. века. Платио је високу цену за „неприпадност и самосвојност” у времену после Другог светског рата, али га је то одредило као човека који, као и његови јунаци, „сам одговара за своју судбину”, чуло се на трибини.

О делу Слободана Џунића говорили су Јован Пејчић, професор српске књижевности 20. века на Филозофском факултету у Нишу, Марија Џунић-Дрињаковић, доктор књижевних наука и специјалиста за француску књижевност и професор француског језика на Економском факултету у Београду и ћерка Слободана Џунића, и Драган Лилић, који је докторирао проучавајући лексику и фразеологију у Џунићевим делима.

Момчило Антић, директор пиротске библиотеке, подсетио је да је Џунићев роман „Виноград господњи” био у најужој конкуренцији за НИН-ову награду 1959. године, али и да те године награда није додељена. Годину дана пре тога добио је награду Удружења књижевника Србије са још неколико писаца и тада је политичка јавност жестоко реаговала. Најпре је страдао Младен Ољача, а потом и Џунић, који је трпео жестоке притиске у Радио Београду где је радио. Професор Јован Пејчић је навео да је нишка „Просвета” 1998. објавила „Ветрове Старе планине”, а да је 1999. године, као члан жирија за награду „Меша Селимовић”, ово дело ставио на прво место.

у кругу манастира Св. Ђорђа, у Темској (Бела Тукадруз, 28. 08.2014)

у кругу манастира Св. Ђорђа, у Темској (Бела Тукадруз, 28. 08.2014)

– У образложењу предлога за ову награду рекао сам да српска књижевност, парадоксално, на почетку 20. века има дело које разграничава 19. столеће од потоњих времена, а да на крају 20. века, исто тако са југа Србије, долази дело које ће 20. век затворити и отворити се за нова времена. Тиме сам уједно изразио и своје мишљење о вредности и Џунића као писца – рекао је Пејчић. Он сматра да је у роману „Василијана”, објављеном 1990. године, наратор, приповедач, коментатор судбина, употребљавајући реченицу:„Све сама сплетена путишта” у ствари одредио судбине Џунићевих јунака, почев од прве књиге приповедака „Зрна” (1951) до постхумно објављене прозне књиге „Кодема”, али и књижевну судбину Слободана Џунића као писца у другој половини српског књижевног 20. века. Пејчић је додао и да се први пут Џунић појављује у време када своје прве књиге објављују Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Владан Десница и други писци који су обележили другу половину 20. века.

– Књига приповедака „Зрна” његова је прва књига која на веродостојан начин уводи старопланински, миџорски, пиротски крај, који ће постати ментално и географско средиште свега битнога у стваралаштву Џунића – рекао је Пејчић и истакао да су Џунићево стваралаштво обележиле приповетке и романи, али да су критичари и приређивачи антологија неправедно запоставили његово дело.

Професор Драган Лилићговорио је о богатству језика у Џунићевим делима.Разноврсни су лексички слојеви, Џунић користи неологизме, варваризме, нове речи које и нису нове јер су постојале давно у језику, али им он придодаје ново значење, рекао је Лилић.

Пишчева ћерка Марија Џунић-Дрињаковић је истакла:

–Сви критичари који су писали о Слободану Џунићу истицали су високу уметничку вредност његових дела и увек остајали на томе да је недовољно протумачен писац. То не треба мистификовати. Један од критичара је рекао да је Џунић веома захтеван писац, који од свог читаоца тражи да је не само заљубљеник у језик, као што је и сам био, већ и добро познавање језика. Џунић користи окамењене изразе, фраземе, народно благо, народну лексику али је разбија и потпуно рекреира и ствара нови језик.

Марија Џунић-Дрињаковић је додала да је нетачна фраза која се преноси да је Џунић локални писац.

– Он је локални у оном смислу у ком је Флобер када пише о Јонвилу, Стендал када пише о Паризу или Лиону. Код Џунића је локална инспирација. Указала бих на везу са француском књижевношћу и на један раблеовски дух који се укрштао код многих значајних европских писаца и, између осталог, и код Џунића. То се најбоље види у његовом роману „Пагани”, рекла је Марија Џунић-Дрињаковић,указујући да паганско у делу Џунића обједињује телесно и духовно.

Време проучавања и тумачења Џунићевог дела тек долази, сложили су се учесници трибине, а Пирот би морао много више да се ангажује на проучавању и истраживању тога дела.

= Извор : Марија Пенчић, Политика, објављено: 30/11/2008 : http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:YLrRBh12O1kJ:www.politika.rs/rubrike/Kultura/Bio-je-zaljubljenik-u-%D1%98%D0%B5zik.lt.html+slobodan+dzunic&cd=3&hl=sr&ct=clnk&source=www.google.com

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s