НОНСЕНСИ (БУДАЛАШТИНЕ) – ЏАБА СЕ КРЕЧИ

Белешка штампана у београдским "Вечерњим новостима" 8. септембра 2014.
Белешка штампана у београдским „Вечерњим новостима“ 8. септембра 2014.

Ових дана ми је један пријатељ послао овај исечак.То исто је било публиковано и на сајту издавача „Дерета“… Али десетог септембра је публикована на истом сајту ова вест нешто измењена на крају. Наиме: „Прича коју сам желео себи да испричам“ Русије Маринковић (дечији писац), преко ноћи је постала „Прича коју сам желео себи да испричам“ Бошка Томашевића, песника и романописца, који, ево, ни други пут, није имао срећу са Деретиним жиријем. У чему је ствар? Како је одједном Русија Маринковић постала Бошко Томашевић? Је ли то била штампарска грешка? Или некаква друга омашка, која упућује на нешто друго?Или некакав виц, разумљив само, члановима жирија, издавача, или ко зна већ кога врага?

Објављено у "Новостима", 20. септ. 2014.
Објављено у „Новостима“, 20. септ. 2014.

Како вам се чини овај чланак? Хоће ли уз улицу јунак овог чланка добити и Музеј седла белог коња?

И ову анкету, пуну нонсенса, објавиле су 20. септембра 2014. године. ДА ЛИ ЈЕ ПОТРЕБАН ЈОШ НЕКИ КОМЕНТАР ОВОЈ АНКЕТИ?
И ову анкету, пуну нонсенса, објавиле су 20. септембра 2014. године. ДА ЛИ ЈЕ ПОТРЕБАН ЈОШ НЕКИ КОМЕНТАР ОВОЈ АНКЕТИ?

Песма пок. проф. Слободана Бранковића, штампана у последњем броју београдских "Заветина", бр. 5, септембар 2014, стр. 5, стубац 3.
Песма пок. проф. Слободана Бранковића, штампана у последњем броју београдских „Заветина“, бр. 5, септембар 2014, стр. 5, стубац 3. – Ни овим нонсенсима нису потребни други коментари, осим оног песничког: џаба се кречи!
Advertisements

ВРЕМЕ ОЛАКИХ ПИСАЦА И ОЛАКИХ КЊИГА

Чланак штампан у "Вечерњим новостима", 6. септембра 2014. године, на 18. стр. у оквиру рубрике "Реаговање"
Чланак штампан у „Вечерњим новостима“, 6. септембра 2014. године, на 18. стр. у оквиру рубрике „Реаговање“

Могли бисмо се сложити са чланкописцем, посебно када тврди, да су вредни савремени писци у некој врсти „илегале“ – само треба рећи и то : они су тамо, јер су натерани тамо, од олаких уредника, олаких издавача, и свега олаког у српском друштву и култури. На јави тих писаца нема зато што има оних других, и оних трећих, који све више и све редовније испуњавају културне рубрике, тзв. рубрике посвећене култури у српској штампи, или на масовним медијима…

Шта је истина?

Чланак штампан у "Вечерњим новостима", 13. септембра 2014. године, на 18. стр. у оквиру рубрике "Реаговање"
Чланак штампан у „Вечерњим новостима“, 13. септембра 2014. године, на 18. стр. у оквиру рубрике „Реаговање“

Да ли је истина, то, што тврди потписник овог чланка, без имена; или је реч о нечем сасвим другом?Зашто „Новости“ нису дале прилику и „оптуженом“ историчару да проговори? Али, са ким? Може ли се разговарати са безименим? И какво је то лицитирање са жртвама тога нечувеног бомбардовања – не само у Лесковцу, него и у Београду, и другим српским градовима? И тако даље

Чланак штампан у "Вечерњим новостима", 18. септембра 2014. године, на 16. стр. у оквиру рубрике "Реаговање"
Чланак штампан у „Вечерњим новостима“, 18. септембра 2014. године, на 16. стр. у оквиру рубрике „Реаговање“

Овај чланак су, као и претходни, потписали неименовани аутори…..

Шта је истина? Оно што тврди једна или друга капа – титовка или шајкача? То бомбардовање Лесковца, или свих других српских градова, није извршено по налогу српског народа. Зна се по чијем је наређењу све то учињено, и народу нека не соле памет они који су већ толико тога досолили. Нека иду где им је и место, у ропотарницу историје…

Хомољски салаши

Нестају ли? Неповратно.

Колико их има? Ко на њима живи?

Хомољски салаш, усамљени и гфорди... Снимак Слободан Минић
Хомољски салаш, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић
Хомољски салаши, усамљени и горди... Снимак Слободан Минић. - Понорац после таме Равништанке
Хомољски салаши, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић. – Понорац после таме Равништанке

Хомољски салаши, усамљени и горди... Снимак Слободан Минић. - Медне ливаде...
Хомољски салаши, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић. – Медне ливаде…

Хомољски салаши, усамљени и горди... Снимак Слободан Минић. - Ливадама и шумама...
Хомољски салаши, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић. – Ливадама и шумама…

Хомољски салаши, усамљени и горди... Снимак Слободан Минић. - Видиковац Штубеј
Хомољски салаши, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић. – Видиковац Штубеј

Хомољски салаши, усамљени и горди... Снимак Слободан Минић. - Видиковац Хајдучки кладенац
Хомољски салаши, усамљени и горди… Снимак Слободан Минић. – Видиковац Хајдучки кладенац

Можда баш у Хомољу, на неком салашу, буде Кућа „Заветина“? Пишите нам о напуштеним хомољским салашима. Пошаљите и фотографије, ако сте у прилици.

Колона на обронцима Хомоља
Колона на обронцима Хомоља

Мало језеро у вртачи
Мало језеро у вртачи

Misterija Stounhendža

Заветине, основбни симбол круга. (Препорука)
Заветине, основбни симбол круга. (Препорука)

Dugo se smatralo da je Stounhendž, koji je sagrađen 2.400 godine p.n.e, potpuno usamljen spomenik u inače netaknutom predelu visoravni Solsberi, ali sada arheolozi veruju da se oko misterioznih megalita poređanih u krug zapravo nalazilo mnoštvo drugih verskih objekata.

Stounhendž i dalje misterija

Najsavremenija tehnika radarskog skeniranja omogućila je stručnjacima da ispod površine zemlje otkriju čitav kompleks svetilišta, humki i objekata, koji su korišćeni za obavljanje zastrašujućih obreda.

Stručnjaci misle da su na ovom mestu obavljani složeni rituali, uključujući uklanjanje mesa i udova sa tela pokojnika.

U okviru do sada najvećeg geofizičkog istraživanja, naučnici Univerziteta u Birmingemu četiri godine su mapirali područje površine 12 kvadratnih kilometara i otkrili čak 17 drvenih i kamenih struktura.

Nedavno otkriveni spomenici oko StounhendžaSvoja saznanja su juče predstavili na Britanskom festivalu nauke u Birmingemu i tom prilikom objasnili kako je napredna radarska tehnika razvijena specijalno za projekat izrade digitalne mape na dubini od tri metara ispod zemlje.

Među otkrivenim strukturama je i drvena građevina duga 30 metara, koji je bila udaljena oko četiri kilometara od Stounhendža. Naučnici veruju da su u njoj vršeni složeni obredi, koji obuhvataju i uklanjanje mesa i udova sa tela pokojnika.

Oni pretpostavljaju da je objekat koristilo sedam generacija jedne iste porodice pre nego što je nestao ispod zemlje i pao u zaborav.

– Tu je Stounhendž, velika struktura koja je služila u obredne svrhe u kojoj su se okupljali ljudi iz raznih krajeva zemlje. Ali oko njega su ljudi pravili svoja vlastita svetilišta i hramove – objašnjava vođa projekta profesor Vinsent Gafni.

Слободан Џунић, подсећање

знак препознавања
знак препознавања

Пирот – Деценију од смрти Слободана Џунића, највећег књижевника из пиротског краја, са посебним пијететом обележила јепиротска Народна библиотека,организујући трибину на којој се говорило о његовом делу. Џунићева дела фасцинирају, али и „на муке стављају сваког ко се ухвати у коштац да их тумачи”. Његов животни мото – „Остати у сенци” и „Дела говоре уместо мене” – само је делом испровоцирао неправедну запостављеност овог писца у српској књижевности 20. века. Платио је високу цену за „неприпадност и самосвојност” у времену после Другог светског рата, али га је то одредило као човека који, као и његови јунаци, „сам одговара за своју судбину”, чуло се на трибини.

О делу Слободана Џунића говорили су Јован Пејчић, професор српске књижевности 20. века на Филозофском факултету у Нишу, Марија Џунић-Дрињаковић, доктор књижевних наука и специјалиста за француску књижевност и професор француског језика на Економском факултету у Београду и ћерка Слободана Џунића, и Драган Лилић, који је докторирао проучавајући лексику и фразеологију у Џунићевим делима.

Момчило Антић, директор пиротске библиотеке, подсетио је да је Џунићев роман „Виноград господњи” био у најужој конкуренцији за НИН-ову награду 1959. године, али и да те године награда није додељена. Годину дана пре тога добио је награду Удружења књижевника Србије са још неколико писаца и тада је политичка јавност жестоко реаговала. Најпре је страдао Младен Ољача, а потом и Џунић, који је трпео жестоке притиске у Радио Београду где је радио. Професор Јован Пејчић је навео да је нишка „Просвета” 1998. објавила „Ветрове Старе планине”, а да је 1999. године, као члан жирија за награду „Меша Селимовић”, ово дело ставио на прво место.

у кругу манастира Св. Ђорђа, у Темској (Бела Тукадруз, 28. 08.2014)
у кругу манастира Св. Ђорђа, у Темској (Бела Тукадруз, 28. 08.2014)

– У образложењу предлога за ову награду рекао сам да српска књижевност, парадоксално, на почетку 20. века има дело које разграничава 19. столеће од потоњих времена, а да на крају 20. века, исто тако са југа Србије, долази дело које ће 20. век затворити и отворити се за нова времена. Тиме сам уједно изразио и своје мишљење о вредности и Џунића као писца – рекао је Пејчић. Он сматра да је у роману „Василијана”, објављеном 1990. године, наратор, приповедач, коментатор судбина, употребљавајући реченицу:„Све сама сплетена путишта” у ствари одредио судбине Џунићевих јунака, почев од прве књиге приповедака „Зрна” (1951) до постхумно објављене прозне књиге „Кодема”, али и књижевну судбину Слободана Џунића као писца у другој половини српског књижевног 20. века. Пејчић је додао и да се први пут Џунић појављује у време када своје прве књиге објављују Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Владан Десница и други писци који су обележили другу половину 20. века.

– Књига приповедака „Зрна” његова је прва књига која на веродостојан начин уводи старопланински, миџорски, пиротски крај, који ће постати ментално и географско средиште свега битнога у стваралаштву Џунића – рекао је Пејчић и истакао да су Џунићево стваралаштво обележиле приповетке и романи, али да су критичари и приређивачи антологија неправедно запоставили његово дело.

Професор Драган Лилићговорио је о богатству језика у Џунићевим делима.Разноврсни су лексички слојеви, Џунић користи неологизме, варваризме, нове речи које и нису нове јер су постојале давно у језику, али им он придодаје ново значење, рекао је Лилић.

Пишчева ћерка Марија Џунић-Дрињаковић је истакла:

–Сви критичари који су писали о Слободану Џунићу истицали су високу уметничку вредност његових дела и увек остајали на томе да је недовољно протумачен писац. То не треба мистификовати. Један од критичара је рекао да је Џунић веома захтеван писац, који од свог читаоца тражи да је не само заљубљеник у језик, као што је и сам био, већ и добро познавање језика. Џунић користи окамењене изразе, фраземе, народно благо, народну лексику али је разбија и потпуно рекреира и ствара нови језик.

Марија Џунић-Дрињаковић је додала да је нетачна фраза која се преноси да је Џунић локални писац.

– Он је локални у оном смислу у ком је Флобер када пише о Јонвилу, Стендал када пише о Паризу или Лиону. Код Џунића је локална инспирација. Указала бих на везу са француском књижевношћу и на један раблеовски дух који се укрштао код многих значајних европских писаца и, између осталог, и код Џунића. То се најбоље види у његовом роману „Пагани”, рекла је Марија Џунић-Дрињаковић,указујући да паганско у делу Џунића обједињује телесно и духовно.

Време проучавања и тумачења Џунићевог дела тек долази, сложили су се учесници трибине, а Пирот би морао много више да се ангажује на проучавању и истраживању тога дела.

= Извор : Марија Пенчић, Политика, објављено: 30/11/2008 : http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:YLrRBh12O1kJ:www.politika.rs/rubrike/Kultura/Bio-je-zaljubljenik-u-%D1%98%D0%B5zik.lt.html+slobodan+dzunic&cd=3&hl=sr&ct=clnk&source=www.google.com