Посвета Оснивачу

М. ЛУКИЋУ / Владимир Јагличић

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, мај 2014) (Снимак Иван Шишман)

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, мај 2014) (Снимак Иван Шишман)

Никад до краја прочитати,
никад до краја дописати
историју дечачких сати
која те, још, у стопу, прати.

Фантом прошлости кад крв начне,
вену суђаје кад прогризу,
значи, песниче мисли тачне,
дајесмртблизу, близу, близу!

И ближе него што слутисмо,
(своје смо раке преровали).
Препознах, давно, твоје писмо :
исти смо вирус боловали!

Ко мува коју склепта паук,
ко мрави које штикле ниште :
прогутан су нам песме јаук,
из лепог сна не пробудиш се.

И стаје време. Да л по нашки?
Или је друга, већ, судија?
Само песнички и монашки
опстаће мисли старудија.

Кренеш – а лестве ваздушасте,
аруке – нити, ноге – трине.
Под стопалима лете ласте,
посвуда – слике иконине.

А горе – јасно читаш име :
тај и тај. Језик : српски. Песник.
Игласизтаменевидиме:
„Приђи!“ ЗоветесамНебесник.

И анђео те гурка, док се
нећкав, уз облак пењеш, ћутке.
„Ступи, слободно. Знај да Бог се
сажалио на твоје муке“.

„Имаш лисуштооправдање?
Шта је твој разлог : Христос? Змија?“
Стихови, реци. И, не мање,
крст, породица. И Србија.

И дочекаће својту преци :
(за тај је сусрет срце тукло!) ,
док наше песме поју свеци,
а свуд око нас – небо пукло.

Па сачекајмо самосвојни
посвећенима тренут знан,
кад ће устати сви достојни :
назаказаниОнајдан!

(М. Лукићу, књига НЕПОВРАТНО,
Крагујевац, Погледи, 1998, стр. 67 – 68 ).

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s