Писмо из Карантина

Оквир празнине и опустошења - лето 2013 - лето 2014. Фотодокументација Заветина

Оквир празнине и опустошења – лето 2013 – лето 2014. Фотодокументација Заветина

ГОСПОДУ БОГУ И СВИМ ЉУДИМА ДОБРЕ ВОЉЕ, ДОБРОТВОРИМА И ВЕЛИКИМ ДОБРОТВОРИМА, МИРОТВОРЦИМА …

ВРЕМЕ СЕ ПРИБЛИЖИЛО, пазите да вас опет не преваре. Чувајте се од лажних пророка, књижевника и фарисеја и немојте ићи за њима. И кад допру до вас вести о побунама и ратовима, немојте се уплашити, јер све то треба да буде, али то неће бити крај.Устаће народ на народ и царство на царство. Биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба. Као што је писано:„Умираће људи од страха и од очекивања онога што долази на свет; јер ће се силе небеске покренути“.
Да, покренуле су се небеске силе. Србија и Срби су у општем карантину, у каквом никад нису били. То је почетак страдања коме се не види крај. Многи су се саблазнили, издао је друг друга и омрзнуо друг на друга. Изашли су многи лажни пророци и преварили многе. Умножило се безакоње, охладнела је љубав многих. Свуд човек може да угледа гнусобу опустоштења, ону о којој је Говорио пророк Данило. У дворишту, у кући, на њиви, у граду, у књижници, у култури. У души.
Ово је ЗАПИС. Ово је Молитва која се пева када се носе крста по пољу против града, скакаваца и гусеница, смрти, погибије, квара, штеше, од непогода, уједа паса и змија, напада зверова, затим од рђавих снова, злих демона и духова.Ово је штит против пустоши и лупежа, запис на четири листића, на сваком је написано по једно име: Азрахил, Џебраил, Израил и Михаил – листићи су залепљени на углове зграде и на њеном улазу.Ми смо литија. Ми смо крстоноше. Обилазимо поља, потесе, села и градове. Обилазимо сваку кућу, понегде прелазимо преко болесника, преко опустошених.
Ми обилазимо посвећено дрво, велико и гранато стабло, дрво родно, дрво неоскрнављено. Дрво које се не сме посећи све док се не сасуши.На Косову учесници литије су се утркивали ко ће први дотакнути свето дрво.
Дај, Боже, да, као сељаци лесковачке Мораве, спремимо заједничку вечеру, заједничким доприносом у брашну, намирницама и новцу, који даје свака кућа.Од свега купљеног спремићемо два колача: један који ћемо сећи увече, уочи славе, Спасовдана, а други на дан заветине. Вечера ће бити поред записа, а пре вечере запалићемо свеће за живе и мртве.
Дај, Боже, да у заједничком доприносу и скупљању брашна (мале офсет штампарије пре свега) учествују сви људи добре воље, добротвори и велики добротвори (власници приватних фирми, задужбинари, домаћини, бизнисмени), миротворци или они који носе крстове (крстоноше), приложници (знани и незнани), писци или они који месе колач, пекари, читаоци, домаћини који заједнички ломе обредни колач.
Дај, Боже, да на заједничку вечеру под записом дођу поп и учитељ, писац и штампар, књиговезац, браћа и сестре, да поделе са домаћином колачаром колач и наслеђе.У Шумадији свако село има свој запис на гробљу.Јер не тражимо оно што траже незнабошци овог света; Отац наш зна да нама треба ово. Јеванђелист Лука нас је уз помоћ Светог духа научио шта треба да кажемо: „Продајте што имате и дајте милостињу; начините себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, где се лупеж не приближава, нити мољац квари“.
Највише тражимо од добротвора и великих добротвора. Јер свако „коме је много дано, много ће се тражити од њега; а коме је поверено много, од њега ће се више искати“.Овај запис или молбу не стављамо у борово стабло, у шупљину старе врбе, већ у срце свих људи добре воље, добротвора и великих добротвора, приложника, писаца и читаоца, домаћина,попова и учитеља, ђака и крстоноша.
Велики четвртак, 1993.
Домаћин славе или колачар
ЗАВЕТИНЕ
Београд Сердар Јанка Вукотића 1/13

 ============ Ово писмо је, заиста, написано како је и датирано. Али, оно као да је поранило читавих двадесет и више година.

Камо среће да није написано. Али, написано је, остављен је траг.   Сведока, било би можда патетично написати – критичара.

Езра Паунд је написао нешто веома тачно: „Као што у медицини постоји уметност дијагнозе и уметност лечења, тако и у уметности, посебно у поезији и књижевности, постоји уметност дијагнозе и уметност лечења, Једно се зове култ ружног, друго култ лепог…

Прави критичари нису јалови пресудитељи, торжествени брбљивци.Делотворни критичар је уметник који стиже други, да би утаманио, или прихватио, да би превазишао, проширио, или срушио и покопао један облик…“

Више није ствар у томе – како је Езра Паунд написао: Како да читамо – већ како да опстанемо…

(Уочи Тројице, 2014)                                                       Б. Т.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s