Александар Лукић: “ Псовка “ – Заветине: ми,Београд.2015.
Кратка песничка форма, лирска песма, у бити је песништва Александра Лукића. Чак и када је писао поеме, по којима је препознатљив на савременој српској песничкој мапи, могу се уочити лирски фрагменти, њихово пажљиво узглобљавање које творе веће песничке целине. Збирка “ Псовка“ , уочљив наставак претходне „Кукавичлук“ и по тематици и по начину компоновања, призива књиге песама овог песника са почетка његовог певања: „У вагону Розанова “ , „Страшни суд „, и по много чему изузетну „Оснивач подземне престонице “ . Тамне стране живота, изразито присутне у „Кукавичлуку “ , дигнуте су у „Псовки“ на највиши степен. Сирова, пресна стварност и њени наказни видови, сушта супротност светлости и духовности, разрешење налазе у оштрој речи доведеној готово до крика.
Реч „псовка“ у српском језику означава психичко стање личности када упућује погрдне речи другој особи, друштву или некој појави, у сваком случају нечему што ту личност гуши. Псовка значи психичку пренапрегнутост иза које долази опуштање или уништење бића коме је упућена. Тешка стварност супротстављена етичком идеалу песничког субјекта псовком се превладава. Наметнут живот и време без духовности сигуран су разлог за такву реакцију. У супротном, дошло би до уништења духовног бића личности која псовку упућује.
И сами наслови већине песама упућују на поетику ружног. То овој збирци даје додатну вредност: проширење поља тема и њихову усложњеност: „Свињски реп „, “ Сливник „, “ Жалосна песма „, „Блиндирани кокошињац“ , “ Псовка “ , “ Црне бубе „, “ Мртва стража „, „Вагинални коров „, “ Крваве очи “ , “ Концерт некултуре „, „Пивски стомак „, „Багерска пустиња “ и још неколико потврђују песникову намеру да се о стварности која гуши песнички субјект проговори истом песничком реториком како би се негативни учинак те стварности уништио или бар умањио. Заправо, песник је прихватио оно што му је та стварност нудила и што се није могло заобићи. Та протејска моћ песме да се исцрпљивањем ружног допре до светлости и лепог, у случају ове збирке дала је добре резултате.
Слике непримерене људском духу опседају песнички субјект на сваком кораку и од њиховог погубног дејства као да нема спаса: „Кочоперна снајка власник уличне тезге / слика и прилика извитопереног народног соја / велика мама сиве економије продаје из руке у руку “ (1.). Ту је и војниковање, лишено сваког смисла и сврхе: “ Отаџбинска војска – понављам ми смо душице / кад устреба. Напредујемо истим путем: одећа , и / цокуле, дуге цеви, војничке капе. Винске мушице / пијане од врења. Мишеви излетели из смећа “ (2.), да би у насловној песми „Псовка“ доспео до недвосмисленог увида: “ Живот од јуче – полог. Непријатан до сада опстаје богојављенски ехо – шклопоција “ (3.). Иза овог сазнања остаје жаљење: “ За ветром оде све што смо били и што смо могли бити: ошамућени стварношћу истог тела: станари припити “ (4.). То сазнање је добро и нуди наду али прошлост и пропуштено не може се никако изменити.
У “ наметнутом животу “ , од ругобних слика свакодневице, тежа је и злокобнија духовна загађеност: „Уредник књижевних новина – дежура / на мртвој стражи књижевности: без ура поклича ! “ (5.), у песми “ Ур. „. Књижевни моћник следи владин став “ закуцан: складиште пуно. / Јавно мњење сив пластелин – глисту вести гута. / Ур. пијан од званичног става пише: златно руно “ ( 6.), до “ Светосавске скаске – верзије кредитне банке “ (7.), и палог књижевног моћника који је за собом оставио многе књижевне мутанте који дисциплиновано гуше истиниту реч и чувају стечене позиције. Лукић следи животно и народно искуство и у песми „Аз буки вједи “ каже: “ А после даће: брајко на видело. Сасуће у очи истину / какав је ко за живота био “ (8.). Та вера у искупитељску моћ времена и будуће слободне људе који неће правити компромисе него ће рећи истину одржава песника да се не преда ништавилу. Ругобу свакодневице употпуњава и незаобилазно национално питање : „Чија је ово земља. Опустошена села. Јад. / Пука сиротиња-неописив смрад-Хад.“ (9.). Узроке таквог стања песник види у наталоженој друштвеној лажи и лицемерју, прокламонавој једнакости и стварној неједнакости: „… Социјална мимикрија: брош друштва. / Понизност, трпња, који кур, бестрагија доушништва / развучене пруге до станица опустелих села. Сушта / стварност “ (10.). Да би недвосмислено закључио: “ Време / дуго вуче хорде народа за нос ? Чик створи / свет из почетка, а да не испадне наопако бреме “ (11.) Сазнање о сличном удесу многих народа не умањује домаћу несрећу нити пружа олакшање. Остаје једино трпљење и танка нада да ће некада бити боље.
Зла и невоље као и наопка друштвена стварност по Лукићу проистичу из човековог непоштовања природних закона и саме природе: „Бадава природа показује човеку / уметност обнављања без премца “ (12.). Обнављање је у овом случају синоним за трајност али човек нарушава тај природни закон. Из тога проистиче да је неопходно супротставити се тој неприродној сили. Повратак истини, праведности и природности, у Лукићевом виђењу, постаје императив.
Не затварати очи пред истином , не правити компромисе: “ Дечаче, мрак у Србији траје дуже од ноћи“ (13.). Зато је неопходно знати: “ Не повлађивати ником ни по коју цену: избегавати пречице“ (14.) јер “ Млад корачаш за одром мајке, / ношен брзином живота … / гледај / како се мрак спушта “ (15.). Нагласак на речи “ гледај “ има двоструко значење: знати и имати храбрости да издржиш наметнуто. Активистички принцип намеће се као неопходност.
Лукићев човек, између ништавила и наметнутог живота бира ову другу могућност јер је тежа, у чему се огледа песникова вера у оне силе које човековој природи обезбеђују трајање. Заиста, “ Време без духа стоји укопано у месту “ (16.), али постоји нада да ће се време покренути и мучно стање нестати. Писане са становишта друштвене и духовне целисходности, песме у збирци „Псовка “ Александра Лукића иако говоре о дну живота и недостатку хуманости, заговарају неизречену жеђ за светлошћу и духовношћу која ће те запретене силе покренути и живот учинити лепшим и племенитијим.
27.01.2017.
________________________
- Александар Лукић, “ Псовка“, Заветине: ми, Бгд., стр.7.
- Исто,стр.13.
- Исто,стр.20.
- Исто,стр.20.
- Исто,стр.22.
- Исто,стр.29.
- Исто,стр.36.
- Исто,стр.32.
- Исто,стр.21.
- Исто,стр.23.
- Исто,стр.
- Исто,стр.55.
- Исто,стр.11.
- Исто,стр.23.
- Исто,стр.10.
- Исто,стр.72.
ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ 