СУСРЕТ СА СТВАРНОШЋУ

Проф. др Недељко Богдановић

СУСРЕТ СА СТВАРНОШЋУ

 

Реч на промоцији књиге „Малина и други јади“ у

Народној библиотеци „Стеван Сремац“, Ниш, 6. Децембар 2016.

 

Поштовани пријатељи,

Ја сам овде данас да вам препоручим читање једне књиге која је већ прочитана у много примерака, и у деловима.

Наиме, под насловом Малина и други јади јавља се збирка текстова, колумни и огледа који су најпре и у највећем броју објављивани у нашој водећој штампи – Политици и Вечерњим новостима.

Мирослав Тодоровић много држи до својих литерарних произведенија, па почесто инсистира да читате оно што пише. У условима добре воље, и пријатељства, то може бити леп подстицај, али нисам сигуран да је то увек добродошло. Има и оних који кад им се намеће да  нешто ураде у њима се јавља отпор који би се могао окарактерисати реченицом: Е, баш да те не послушам! Има и ефективнијих  формулација.

Ја сам често одговарао. Нисам читао, не купујем те новине. Онда он наставља па пошаље на кућу.  А кад већ текст стигне, зашто да га не прочитам. Кад му кажем да је нешто прочитано, он тражи да му се каже шта о томе читалац мисли. Пошто га ја никад нисам лагао,  вероватно сам му некад рекао  да ми се допада.  Онда је питање: због чега, шта је то што се издваја, што о томе мислиш. Мало му је што читам, па још и да мислим, као да немам својих мука и својих брига за размишљање. Овако мислим ја, али скоро да сам сигуран да у томе нисам усамљен. Али кад већ, како се то српски каже, инсистира – затражио сам да ми пошаље и друге текстове исте сорте. Мислио сам да ће одустати  и оставити ме на миру. Нисам га, како се сада код мене каже, одговорио од те намере. Док сам ишчитавао , видео сам да ти написи имају неке заједничке одлике, и да се групишу, макар у свести читаоца, тематски углавном, остајући довољно рељефни, јер је стил и тон, како иначе  код Мирослава буде, бар код оних који га читају од прве књиге препознатљив.

Преварио сам се и рекао му да би то могло да се обједини и појави као књига. Разуме се, он  не би био Мирослав да те не убеди, скоро присили, да радиш даље па да му књигу приредиш. Зато он има више књига о себи које су други приредили. Његова тактика је: То нико не би могао да уради добро као ти. Разуме се уз услов да књига има оно што је као приређивач одаберем, да се не меша у композицију. Видим да није до краја  послушао. Кад се целина обликовала, тражио је да се напише поговор. Опет: Нико као ти. Он се у текстовима често позива на друге, па сам му саветовао да сачини регистар имена споменутих књижевника и мислилаца, како  би секњига мало померила од садашњости ка историји, и изашла из Трешњевице. Разуме се, и овде је уследило – то ти најбоље можеш, или: то нико не може као ти. Али, кад је ваљда видео да ја све могу, урадио је нешто и он: донео је флашу сока из завичаја. Мислио сам да је то крај. Али није. Мирослав наставља: Књига мора да се промовише, а то мораш ти.

И ето ме.

Кад треба промовисати у Београду, у Ариљу, по Србији, онда може и други, а када је овде, онда: Само ти.

И ево, књига је пред вама, у јадном тиражу, који ће, као и друге књиге које излазе у унутрашњости и припадају песништву, највероватније бити испоклањан уском кругу пријатеља, јер на нашем културном тржишту скоро да нема менаџмента у којем је књига основна јединица промета.

И сад, очекујете да кажем шта је, или каква је то књига.

То је, по мишљењу састављача, књига дошла из сусрета једног литерате са стварношћу завичаја, коме се он враћа после вишегодишњег литерарног и сваког другог искуства. Тај завичај, међутим, није оно што је оставио кад је пошао у свет. Промениле се и боје, па све личи на црно у боји,а помуте се и сећања. Реалност показује  неке суровије обрисе.  Писац реагује текстом, као другачије него непристајањем. Тај текст јесте нешто  из литературе што личи  на новине, нешто из новина што личи на литературу. Зато је то новина, и зато је то нешто што је састављача вукло да ову књигу искомпонује.

Ова књига припада некој естетици незадовољства. Поводи јесу видљиви, и писац их види и осећа, али му лектира и вишедеценијска  стваралачка духовна машинерија омогућава да све што види промисли, да се ослободи конкретне реакције и да резон  продужи у расправу са далеко ширим образложењем. Ови текстови објављени су  у новинама, али они су литература једнога рода који није могуће једнозначно дефинисати. Није ни потребно. Подлога им је друштвена и актуелна побуда литерарна и универзална, стил и језик прецизни, реченица јасна. Као спис ведрине.

Често се он у овим текстовима ослања на ставове светских умова, на штива из своје незаборавне читанке. И то цитира.  Тако изгледа ученије. Тако он живу стварност прокува у лонцу традиције. Његови наслови су Људи без душе.Мучене душе, Проклети занат, Пусто у глуво, Горак укус малина, и све тако, али им аи оваквих: Није све пропало, Хајде село да населимо, Учење старог воћњака, Људски расадник…, То је живот…

Сваки је Тодоровићев запис  несрећан случај који се решава умрежавањем на културном плану. У свом  о(т)писивању  стварности која га узбуђује,  углавном  као мучно несагласје, уз неку прекорну горчину, Тодоровић се често наслања на искуство своје лектире, углавном  оне која има шири значај и универзалније поруке.

В. Петковић, И. Цветановић, Д. Стојковић, Н. Богдановић и аутор М. Тодоровић

Успоставом релација на вишем нивоу повезују се садржаји ширег искуства: у разјашњење слика  и прилика  конкретног простора и времена укључују се реминисценције из романа, расправе из филозофије, психологије, социологије. Чињенице препознатљиве природе осветљавају се мислима и ставовима  светски познатих аутора и стваралаца.

Иако ови текстови миришу на осаму, у њима се спомиње 240 имена, онбично више пута, а највише Иво Андрић 12, чича Гаврило 14, Добрило Ненадић 17 пута. Па сад ви видите с ким се он све договарао да би своје јаде и заваде премостио и претворио у текст.

Текстови одају узнемирену природу са литерарним искуством , са истанчаним нервом  за уочавање несклада свакојаке врсте . Човек је у природи, али и наспрам ње, наспрам времена, у вртлогу елементарних непогода и светских потреса , често и у друштву сам,  све до сопственог распећа и судбине.

Наративи су му свежи, а формулације на нивоу његовог песништва, понекад можда и живље, присније, за памћење. Резултат истог стваралачког субјекта, у форми која се нашла да употпуни строге песничке слике које он производи већ скоро пола века.

Такви су то тесктови.

Такви су текстови.

Па добро, сигурно већ помишљате, то су јади, ал где су малине.

Малине, малине…

Па ко је још видео малине у Мирослављевим рукама, сем на корицама књиге и плакату за њену промоцију?!

Малине су за песника и писца литерарна чињеница, оне су лакмус папир да се препозна воља и расположење сељака  и иних, односно маја да се млеко његове прозе  укисели а да се  не прекисели.

Малине су овде политички појам, нежна бића преко којих се пробуђени стваралац обрачунава са властима и режимом који та власт проводи, са писцима и другим културњацима који живе у центрима а деле и примају награде  које носе имена великана из унутрашњости, са народом, његовим карактерима и моралом који, попут малинине лозе  и кад је гладак – боцка.

Малине оне су овде зарад укуса. А и лепе су.

Ма читајте ви књигу, биће Вам јасније , него да вам ја препричавам.

________

ЛеЗ 0009259