или
У знак сећања на прерано преминулог песника, критичара и преводиоца Златка Красног, који је уочи пролећа марта месеца 1998. године започео пионирски подухват у српској култури и књижевности.
Критичар на пару
У овом случају имамо два значења: критичар који добија паре од разних фондација и мора пуном паром да одрађује обавезу; параучени критичар који о параауторима пише своје паракритике.
Златко Красни
Из књиге есеја Златка Красног „О меланхолији европског интелектуалца“*, „Просвета“ – Београд, 1998.
Подела књижевних критичара Златка Красног на главне типове и њихове варијетете настала је пресађивањем критичара из једног кулоара у други… Главним типовима недостају још виц-критичар, са почетка 20. века, чије се бледе копије јављају кроз читав тај минули век, и тзв. уважени телефонски критичар. Има их више од педесетак. Родоначелник виц-критике је Љубомир Недић. „Љубомир Недић критичар : његови су меци били дум-дум који су, да би жртва дуже издисала, били управљени у трбух“ (према опису пок. Бранка Лазаревића).
Желим да подсетим и на ове Лазаревићеве речи, јер су још увек веома актуелне: „Један низ наших малих критичара у дневним листовима и часописима: млинчићи с изломљеним зупцима који хоће да мељу кости само великих писаца“.
Не тако давно прочитах у „Новостима“ : „Рад у „масовном“ жирију у коме нема директног сучељавања нити система поступне елиминицаје круг по круг, уопште није једноставан јер вас присиљава да се одмах дефинитивно решите за конкретну топ листу бирајући међу стотинама и стотинама наслова свих жанрова. Сам и одмах изабрати најбоље? Када би то и заиста било могуће, онда би, ваљда, сви жирији били састављени од једног критичара: ем практично, ем јефтино: али и немогуће.“… пише један од критичара. Ако је тако – а тако јесте – што онда учествује у том телефонском жирирању? И не само он – него сви они који држе до себе?
У чему је „смисао“ те врсте „телефонске“ критике? Како да им обичан читалац верује? Кад уредник једне издавачке куће, а члан извиканог жирија напише како из „ етичких разлога није могао да гласа за ауторе чије је књиге уредио“, – кад се позива на етику у једној области, где су се и етика и естетика оклизнуле на кору од лубенице, то је сигурни знак те тзв. „телефонске критике“, која има доста актера, а коју је поткачио и покојни Красни, скицирајући медаљоне доминантних протагониста тзв. српске књижевне критике. Уверите се и сами – видети више, детаљније, уживајте у читању и демаскирању: Проветравање критичарских ложа.
_
* Следећа таксативна подела књижевних критичара на главне типове и њихове варијетете резултат је студиозног рада и минуциозне анализе тима одабраних експерата који су вршили систематско осматрање књижевног живота у Србији током последњих двадесетак година.
Ова систематизација – иначе пионирски подухват у нашој култури, не обухвата озбиљне књижевне критичаре, који праве стваралачке синтезе од књижевно-историјских токова и чије су интерпретације утемељене како у личном доживљају књижевног дела тако и у дубинском познавању његове генезе и корелација.
Подела се односи превасходно на литерарне критичаре који су на волшебан начин ушли у књижевне ложе или настали пресађивањем из једног књижевног кулоара у други.
То су управо они „критици“ чијој смо пошасти у последње време изложени, а који ће се сами препознати и неће, наравно, нимало благонаклоно гледати на ову систематизацију
Красни духовито скицира примере ових „критика“: Бициклиста, Сметлар, Логореичар, Млади лав или петао-кикирез, Добро темперирани критичар, Кројач царевог новог одела, Телал, Натапетар, Паметни критичар (Варијетет НАТАПЕТАРА. Овде се мисли на особину „паметне бомбе“, која се из безбедне даљине веома добро наводи, активира и разара тамо где треба) , Ендемичар, Таман критичар , Амебичар – луткар , Кланичар…
ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ 