Поштовани,
Тодоровићу,
драги Мирославе,бићу кратак, краћи од врапчијег кљуна.Све што си написао јутрос, могу да потпишем као своје редове.Док си ти то писао, ја сам чврсто спавао. Изнурен сам и дугом зимом, и много чиме другим.А пре свега – понајвише – баш тим околностима о којима пишеш.И сањао сам следеће, ноћас: Ограду од цигле, коју су подигли мој пок. деда и отац, иза куће, тј. Велике магазе, на месту где је почела да се руши. Једно пет метара. Све то неко склонио, циглу, само оставио један ред, до саме земље. И тамо где је ограда почела да се руши, трбушаст дуд, дебео, огроман, који је својом трбушином, изгледа и начео ограду пре више од деценије. У збиљи, ту нема никаквог дуда. Ту је нека сенара, или шупа за трактор нашег комшије… Међутим, у сну, ја прилазим том трбушастом дуду, шутнем га и он се сруши. Ко од шале. Домаћица комшијина на супротној страни дворишта погнута нешто чепрка, прави се да не види… Одједном се појављује и мој покојни отац, први пут да га сањам после упокојења, и каже: Што си срушио комшијин дуд? – Не разузмем овај сан. Вероватно је неко упозорење мојих мртвих. Сањати дуд значи -успех у свему, промену места боравка. Сањати стару ограду – губитак пријатеља…Не разумем сан… Што се тиче пријатеља, правих – мислим да су мртви, а ако је и претекао неки и жив је, ту се ја не бринем. Немам немирну савест. Многима сам помогао, и пријатељима, и људима којима је требало помоћи у овој потмулој магли која се не разилази безмало четврт века. Прави пријатељи разумеју или ће разумети, а ово је још једна прилика коју је сам овај тужни живот наметнуо да се покажу и сви они који су се за моје пријатеље временом издавали.Тодоровићу, мислим да треба стиснути зубе, и ићи даље уз Божју помоћ, докле Бог да. Споменуо си Мандића, после видим да то није Зоран. Е, сада кад смо код Мандића: Пре неку годину, свратио Мандић доле код пок. Шо, у Принциповој, да се видимо. Имао је неколико слободних часова, као и ја, Шоле некуд изашла. Кажем: Зоране, хајде да те научим, да ти отворим налог на Гоогл-у, то јест блог, да ти конструишем локацију, радићу да гледаш, памти, научи, уопште није компликовано… Толико сам се био унео у објашњења и поступак отварања новог блога да се нисам загледао у Мандића, али у једном тренутку, после десетак минута – видим да се Мандић унезверио, зацрвенио у лицу… – У чему је ствар? – Ма, то је много компликовано… – Уопште није. Објаснио сам му да читав ГООГЛ, кад је реч о отварању гмаила и других овлашћења функционише, на принципу шифара. Све оно што човек зна да ради на свом паметном телефону, све је то довољно за одржавање и објављивање на блогу до миле воље. И то је много боље, поготову на Блоггеру – Гуглови блогови – где су допуштене велике слободе и могућности једном писцу. Не, и не!Истом Мандићу,мом пријатељу и исписнику, после тога објавио сам на стотине прилога. Кад ме сретну наше колеге, они заједљиви, увек кажу: „А Тодоровић и Мандић, код тебе, Лукићу, имају посебан третман! Њих највише објављујеш…!“После нове године, ове 2017, јавио ми се Мандић, електронским писмом, и послао ми локацију свога блога! Дакле, после скоро 5 година – али боље икад него никад – дошло му из … у главу, и схватио да је најбоље да има свој блог и да на њему објављује до миле воље. То је много боље него висити на ФЕЈСБУКУ, – ту друштвену мрежу не брисати, него је искористити за препоруке. То и теби саветујем, у овим несрећним временима. Направи блог. Може да се конструише као сајт-блог, и то би била твоја електронска сваштара, дневник, бескрајни албум, пошто на блогеру нема ограничења…Нека врста и часописа…Озбиљно то мислим. Замисли да сте ( и ти, као и Зоран Мандић и још неколико људи, као и Сојан Б.), да сте покренули блогове, још пре неколико година, да сте их линковима повезали са САЗВЕЖЂЕМ З, Заветинама, – шта би то значило!! Али опет, мислим, на тим блоговима не треба трговати и купити следбенике од зла оца и још горе матере. Међутим, наше колеге су толико себичне, не бојажљиве као коњи којима стављају оно око ушију да гледају напред, само напред, а никако у страну, – сви које сам упознао последњих петнаестак година, осим тужног Душанића, који је – једини – на свом блогу, конструисаном као сајт, поставио на десетине линкова који упућују на Заветине. Нико други више. То добро говори о свим тим људима који су се вртели око „Заветина“, док им је користило, ја ту немам илузија, и није ми ни жао ако сам их имао, па изгубио. На уштрб свога стваралачког рада, ја сам године изгубио помажући друге – и са тим је завршено, кажем – сада, боље икад него никад.Иначе, свако добро! – М. Лукић
Stojan. 7. Februara
Стојан Богдановић Сви знају да се хохштаплерски ради и сви се праве мутави и глуви. Мене је Обрен Ристић пре нолико година прогласио за члана жирија и доделио награду „Раде Томић“ Тањи Крагујевић, а ја ниједан рукопис, па ни њен, нисам видео. Џаба сам се ја бунио и протествовао. Награда јој је уручена, и то тајно. У УКС видимо да награде добијају и дилетанти. У Србији, у ствари у Београду, постоје групе које одлучују о наградама. Свака група додељује награде само својима. Најбоље пролазе они који уређују неки часопис. То су проверени трговци. Уредничко место препустајуонада када издобијају већину награда. Има и других, који као пишу неке есеје и приказе-све саме сплачине, и тако зараде по неку наградицу. Оне главне награде-главне по количини новца, не и по књижевној вредности, су резервисане за голема муда. За њих обавезно пише да су познати и у иностранству. А то је у Црној Гори, у Босни и евентуално у Македонији. Јбг.
Свиђа ми се · Одговори · 3 · 20 минута · измењен
Humanizam mora biti proteran
Ovaj tekst je nastao zbog moga prestanka rada za dnevni list “Danas”. Njime želim da ukažem na sveprisutan oblik represije. Reč je o ekonomskoj represiji, koja se zataškava i često se prikazuje kao nepostojeća od strane onih čije je geslo: “Sloboda za nas, za vas ropstvo”. Umetnici se danas nalaze pod ekonomskom represijom, a cenzura se upravo kroz nju i sprovodi. Umetnici danas prave “besplatnu umetnost”, naterani su da pišu, stvaraju i pevaju bez ikakve nadoknade. Ovaj tekst je pobuna protiv represije i besplatnog umetničkog rada. Dnevni list “Danas” nije želeo da objavi ovaj tekst iako im je bilo ponuđeno da ga prvi objave.
…
Добро јутро драги Имењаче из нишког кавеза. Очекивао сам да ћеш пустити „Сандук…“ али разумем твоју одлуку. Нема смисла да ти пишем да могу преко других јер и сам стављам тачку на неке ствари. Можда ћу ову прозу објавити у пар стотина примерака уз спонзорство и тиме изложити себе новим јадима. Шта са књигама? Писах у тексту Спонзори и уметници, писах о томе у низу текстова и раније. Али залуд. У Нишу све је, што се тиче културе – књиге пропало. Унус више не излази, у Библиотеци покушај са издаваштвом ће по свој прилици остати на оној књизи критика о мом раду. Град је резерват са све сиромашнијим људима. Не знам како људи уопште, од чега, живе. И сам сам се под старост у Завичају латио мотике. А све се одродило. Н. Тимченко написа стихове: “ Шта ћу на овом свету, где више брат брата не познаје…“ Све ми се чини да је и ово смишљено и програмирано. А Србија је бедна и кукавна, мој Мирославе. Треба само изаћи и погледати отворених очију. И све више су ми у памети Буњинове речи: Пси и људи су исто / У дивљаштву и памети. У Књажевцу је пре неку годину формирана Академија Исток. Хајде, почећемо, часопис, по која књига. И онда је на српски начин кренуло. Ко ће врх стола да буде. Срба дигао руке, Стојан (ево види прилог), ја сам ту био девета рупа на свирали. Не што неће један другоме да помогну већ све чине да напакости. И тако оста без динара подршке, и од општине и од министарства. И то је Србија, мој Имењаче. А ми годинама радисмо без динара. На ползу, чију. Ево, и Мандића на чији текст натрапах. И шта да ти кажем, шта још да напишем, драги мој пријатељу. Године су протраћене, илузије се распршиле,а ја загазио у 8 деценију. Пензионер у Србији. И Дисови стихови:
Не марим да пијем, ал’ сам пијан често
У граји, без друга, сам, крај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.Не марим да пијем. Ал’ кад приђе тако
Свет мојих радости, уморан, и моли
За мир, за спасење, за смрт или пак’о
Ја се свему смејем па ме све и боли.И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће;
Узвик га пролама: “Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће“.И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.И желећи да се заклоним од срама
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,Тад не видим ни стид што сам и ја човек.
С пријатељством, вазда Твој МирОСлав
ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ 