Осип Мандељштам. Александар Лукић

Књижевни додатак "Српских новина"

Књижевни додатак „Српских новина“

Осип Мандељштам

Рођен: 15. јануар 1891., Варшава, Пољска
Умро/ла: 27. децембар 1938., Гулаг

sum-vremena

 

ТРИ ПЕСМЕ

43
Никада нисам био ничији савременик,
Таква пошта не приличи мени.
О како ми је некакав имењак немио,
То нисам био ја, други је био.

Две сањиве јабуке у господара-века
И глинена уста пуна сласти,
Али к оронулој руци сина који чека
Он ће, умирући, пасти.

Подизао сам с веком болне капке мучно —
Две сањиве јабуке румене,
И мени су тада реке причале бучно
Пут људске жалбе запаљене.

Пре сто лета било је узглавље бело
И складна постеља мека,
И чудно се испружило глинено тело —
Завршило се пијанство века.
ј
Сред шкрипавога похода света,
Какав лаки кревет си стеко.
Не искујемо ли други од дрвета,
Хајде да векујемо с веком.
И у врелој соби, у колима и шатору наче
Век да умире — а затим
Две сањиве јабуке на обланди од рожњаче
Засјаше се у перјастој ватри.

44

Ви, с квадратним прозорима невисоке куће мимо —
Здраво, здраво петроградска несурова зимо.
Незалеђена клизалишта, ко штукина ребра,
истрче. И још по предсобљима слепим разбацане клизаљке штрче.

А зар је давно каналом грнчар с грнчаријом блудио
И са гранитних степеница своју часну робу нудио.
Иду лађе, иду сиве поред чаршије,
И сама од себе кожа с мандарина се рашије.

Право с хладноће у кућу, и у кеси пржена кава,
Воденицом електричном смлевена је мока плава.
Чоколадне, циглене, невисоке куће мимо.
Здраво, здраво, петроградска несурова зимо.

И салони с клавирима, где их из фотеље сиве
Доктори некога госте старим бројевима „Њиве“.
После купања, после опере, свеједно куда,
Последња топлота трамваја бесмислена и луда.

45
Ноћас, не лажем, ја забасах
У меком снегу до појаса,
Враћајући се с постаје туђе.
Видим — кућа: у трем ућем,
Калуђери су чај пили слани,
С њима се Циганка враголани.

Опет и опет код узглавља
Циганка веђе некуд управља,
А разговор јој испуњен тугом:
Она је седела до зоре тако,
Подари — говорила је сваком,
Шал макар, шалче, било шта друго.

Вратити нећеш што једном мине,
Нож у сланику, сто од храстовине,
И јеж трбушат место круха.
Хтели су певати — нису знали,
Хтели су устати — кроз прозор су пали
У дворишта грбава и глуха.

И пролази по сата снова,
Из мерице жваћу овас,
Рускајући, коњи гладни,
Шкрипе врата у зору свежу,
И у дворишту запрежу,
Загревају се дланови хладни.

Проредио се сумрак сводом.
Брашно разређено водом,
Иако узалуд, досада јача,
И кроз прозрачно платно ван
Кроз прозор гледа млечни дан
И шкрофулозни промиче гачац.

= извор: Треће издање  књ. ОСИП МАНДЕЉШТАМ ШУМ ВРЕМЕНА, . Просвета, Београд, 1966. Избор и поговор Милица Николић. Превод Бранко Миљковић . – Напомена (извод, М. Николић) : „… Мандељштам је владао нечим другим: моћи да ствара бременит језик, необимних лексичких простора али прострт смисаоно, не хоризонтално, већ вертикалом, у сама слојевита филолошка недра језика-земље. Мандељштамове слојевите речи нису колорит, сок. Нису ни обиље, бујност, духовитост. Он је шкрт. Свака аје реч жижа знаћења, цео круг представа, подстрекач асоцијације, синтеза. Реч-бреме. За њу постоји кључ који отвара тајне пролазе к поезији и само помоћу њега можемо продрети у прави њен смисао, у затвореност до које је дошао при крају дугог и успореног рада на поезији.“ ( 292 – .293 стр. нав. изд.).

 

path3382

Александар Лукић ( 1957. – ) 

 

ТРИ ПЕСМЕ из  књ. САВРЕМЕНИ УШКОПЉЕНИЦИ

 

ЛИБЕЛА НАД СВЕТОВИМА

 

Помисли куд води такав пут?

Множина наваљиваше да посети мој дом.

Но, добро, рекох тад ја:

Ето те либеле над световима.

До скора ту путању прелазих очас,

весело беше упутити се њом.

А сад док шетам у друштву са тобом

на раменима осећам бисаге

набијене влажним песком.

О зебама које чујеш у дубравама около,

словићу други пут. Мит? Извор са водом

бистром опази. Младе јасике?

Шипурци са брежуљка накострешени

белег су да не омашимо правац.

Корак по корак, и ето нас.

Кажем ти: Не прескачи ограду.

То су само ожиљци газдинстава.

Уз оно тоцило за брушење секире,

под ораховом крошњом провех младићство.

Песниче, сети се ко си?

При|и дрвеној справи, стегни ручицу

окрени круг. Упознај лепоту варница.

 

ИЗГОН ИЗ НАСЛЕЂА  uskopqenici

Толико врата одшкринутих,

а поред њих, дашак поветарца

с вечери љуља зелено лишће у градини.

Драгано моја, ливадски скакавци

омаше стабљику траве и заврше

у шољи са леденим чајем.

Магарац натоварен цепаницама

за огрев, њаче привезан о суво дрво

украј пута да га ко одвеже.

Али ти се сети тог тренутка –

док будеш читала стихове.

Изгон из насле|а личи

на љескање лишћа.

 

МАРИЈА

Приви се уза мене жена нека лепа,

Марија веровах да је то?

Имаше лице моје мајке из девојачких дана.

У густом честару плавог багремца

мами ме да чаврљамо.

Распарене птице то чине.

Рашта Маријо устајеш из гроба?

Да те згњечим, Маријо?

Са досадним мувама тако

поступају на сеском столу

усред ручка. Немам снаге.

Бежимо од порезника,

пологу јучерашње светице,

са мртвачким белегом на глави.

Ево нам се ближе ловци са псима

на поводцу. Сад ће нас сустићи

и приповедати о праведницима.

Због осећања части

изгубићемо живот.

 

= извор: Александар Лукић: САВРЕМЕНИ УШКОПЉЕНИЦИ. – ИНТЕЛЕКТА, Ваљево, 2010. – Савремена поезија. Књ. 33. (Књига је доступна у целини у Дигиталној Библиотеци  СРПСКИХ НОВИНА)

 

 

ЛеЗ 0010212  

 

 

Advertisements