Блез Сандрар. Миодраг Станисављевић

dod-1000

…

Блез Сандрар (1887 – 1924)

Из ДЕВЕТНАЕСТ ЕЛАСТИЧНИХ ПЕСАМА

1. НОВИНЕ

Христе

Ево више од годину дана како нисам мислио на Вас

Откако сам написао Ускрс своју претпоследњу

поему²⁰

Од тада се мој живот много изменио

Али ја сам увек исти

Чак сам желео да постанем сликар“²¹

Ево слике које сам насликао вечерас висе на зидовима

Оне ми стварају чудну представу о мени самом што

ме наводи да мислим на Вас

Христе

Живот

Ето шта сам истраживао

Зло ми је од мојих слика

Сувише сам страствен

Све је наранџасто.

Провео сам тужан дан мислећи на своје пријатеље

И читајући новине

Христе

Живот разапет у раширеним новинама које држим

испружених руку

Распони

Ракете

Врење

Крици.

Рекло би се авион који пада.

То сам ја.

Страст

Ватра

Роман у наставцима

Новине

Узалуд не желимо да говоримо о себи

Понекад треба викати

Ја сам други

Сувише осетљив

Август 1913

КОНТРАСТИ

Прозори моје поезије широм су отворени према

булеварима а у њиховим излозима

Блистају

Драгуљи светлости⁴²

Чуј виолине лимузина и ксилофоне линотипа

Онај који пресликава⁴³ умива се у ручнику неба

Све је бојом замрљано

А шешири жена које пролазе комете су у пожару вечери

Јединство

Нема више јединства⁴⁴

Сви часовници означавају сада 24 сата пошто су

каснили десет минута

Нема више времена.

Нема више пара.

У Скупштини

Мешају се чудесни састојци сировине

У кафаници

Радници у плавим блузама пију вино ружицу

Сваке суботе кокошка спремљена као дивљач

Игра се

Клади

С времена иа време неки разбојник прође у аутомобилу⁴⁵

Или се неко дете поигра с Тријумфалном капијом…

Саветујем г. Кошону⁴⁶ да своје штићенике смести у

Ајфелову кулу.

Данас

Промена власника

Свети дух се продаје на мало код најскромнијих трговчића

С усхићењем читам натписе на тракама од платна калико

Од булке⁴⁷

Само плавац камен Сорбоне никада није процвао

Напротив фирма „Самаритена“⁴⁸ бразда Сену

А из правца Сен-Северена

Чујем

Жестоку звоњаву трамваја

Пљуште електричне кугле

Монруж Источна станица Метро Север—Југ бродићи

по Сени свет

Све је сјајан круг

Дубина

У Улици Биси продавци новина узвикују

Непомирљиви’¹⁹ и Париски спортски лист⁵⁰

Аеродром неба, сада запаљен, налик је на слику Чимабуа

Док су испред

Људи

Дуги

Црни

Тужни

И пуше, фабрички димшаци

Октобар 1913.

I. ПОРТРЕТ

Он спава

Пробудио се

Одједном, слика⁵¹

Узима цркву и слика црквом

Узима краву и слика кравом⁵²

Сардином

Главама, рукама, ножевима

Слика жилом бика

Слика свим прљавим страстима једног јеврејског градића⁵³

Свом раздраженом полношћу руске провинције

За Француску

Без чулности⁵⁴

Он слика својим бутинама

Има очи на туру

И то је одједном ваш портрет

То си ти читаоче

То сам ја

То је он

То је његава вереница⁵⁵

То је бакалин са ћошка

Краварка

Бабица

Ту су ведра пуна крви

У њима купају новорођенчад⁵⁶

Луда небеса

Уста модерности

Кула у облику вадичепа

Руке

Христ

Христ то је он сам

Он је своје детињство провео на Крсту

Оваког дана се убија

Одједном, не слика више

Био је будан

Сада спава

Дави се својом краватом

Шагал је запањен што је још жив.

= извор: БЛЕЗ САНДРАР ИЗ ЦЕЛОГ СВЕТА. – СКЗ, Београд, 1990. (Превод и предговор Мирјана Вукмировић)

Из Преводиочевих напомена: стр. 251-270 . – стр. 256 -257. 44 У Деветнаест еластичних песама „нема више“ јавља се у више различитих исказа, док је Сандраров савременик Аполинер написао две песме чији сваки стих, напротив, почиње са „има“ („постоји“). Код Сандрара у овој збирци срећемо још:

Нема аеропага

Нема духовне пирамиде

Нема футуризма

Нема симултаности

Нема ничега.

Сличне изјаве су посејане по целом Сандраровом делу, на пример, у Похвали опасном животу, 1926. у Данас: „Нема склада […] Нема апсолутног. Нема, дакле, истине, осим апсурдног живота који мрда својим магарећим ушима“…

Скоро истоветне реченице се могу срести и у Мораважину.

⁴⁵Евокација Париза из времена Боноове банде: „трагичним разбојницима“ је првима пало на памет да нападају из аутомобила у покрету

⁴⁶Увођење г. Кошона у „Контрасте“ типично је за еластичне, пригодне песме. Таква песма се храни савременим збивањима, новостима из дневних листова. Око 1913. о овом догађају је писала сва штампа. Ернест Жорж Кошон, који се
бринуо о породицама без уточишта, смештао их је у замак Ла Рошфукоових. Умешала се полиција, подигнуте су барикаде. Кошон је протестовао код министра правде, а грофица Ла Рошфуко га је снабдевала намирницама. Коначно су се пре-
дали и нашли уточиште у Буживалу. У штампи су се јављали и овакви наслови: „Нова тврђава Кошон“, „Кошонова кула“.

Сандрар се тридесет девет година касније враћа овој анегдоти о Кошону у делу Сувише, то је сувише, „Да сам био Чарли Чаплин“.

^(….)

⁵¹Реч је о Марку Шагалу, Сандраровом исписнику, рођеном 1887. у Витебску, у Русији. Стигао је у Париз 1910, и ускоро се настанио у чувеној „Кошници“ (La Ruche“). Он и Сандрар постају пријатељи већ 1912. Шагал је у својој ауто-
биографији овако описао свој живот у „Кошници“:

„Бдео сам тако целе ноћи. Већ недељу дана атеље није био чишћен. Оквири, љуске од јаја, празне кутије од супе за два суа вукли су се посвуда. Моја лампа је горела, а ја заједно с њом. […] На даскама су лежале, једна поред друге, репродукције Ел Грека, Сезана, остаци харинге коју сам поделио — главу за први дан, реп за сутрадан и, Богу хвала, окрајци хлеба. Али, можда ће доћи Сандрар и одвести ме са собом на ручак.. стр. 257. нав. издања