тзв. новинска критика

(…)

alajbeg
…_____________________________________

ЗОРАН М. МАНДИЋ
ОСНАЖИВАЊЕ РЕЧИ ПРОЧИШЋЕНИМ ЈЕЗИКОМ
Душан Чоловић: ОТКИНУТО ОД ВЕЧНОСТИ, Центар за културу Младеновац и Шумадијске метафоре Младеновац, 2016.

Тематски захват наслова песничког рукописа Откинуто од вечности Душана Чоловића (1934, Орашац крај Аранђеловца) може се поетички сагледавати, критички самеравати и филозофски тумачити из разних углова вечне, трајне и бесмртне, или ванвременске, природе раднозналости човековог духовног бића. И његовог сабирања у чистоти и светости знања.Широки опсег песничких назнака, слика, рима и других „украса“, које се у телу ове књиге, хоризонтално, вертикално и дијагонално, наслањају једна на другу, сличи на реку бројних питања, која је себи и другима постављао филозоф Армин Риси када је говорио о вечности као позадини времена, подсећајући при томе на мистике који су тврдили да је време сенка вечности. Као што је и сан сенка сенке. А, у таквим затамљеним, или замагљеним, просторима за разумевање улога и процеса имагинарних граничника какве су феноменолошке фигуре вечности и времена, песнику, дакле и Душану Чоловићу, углавном (пре)остаје тешка и незахвална улога трагања за одговором о разлици између тих граничника. О томе да ли је вечност бесконачно дуго време, а време – бесконачност. Да ли је коначно завршен рат између свих питања и исто толико одговора?Чоловић на пристојно иронијски начин скоро у свакој песми мудро приступа ритуалу откривања „чињеница живота“ окупљених око стожина егзистенцијалних и социјалних навика и поступања. Отуда у свакој његовој, готово краткој песми, вибрирање метафора тзв оплодишта слободе на коме Хронос, као неприкосновени Бог недефинисаног времена окупља „мале јунаке“ Чоловићевих песмица да би заједно са њим ушли у „храм душе“ и уверили се да још увек „све написано није“, те да у свакој речи треба засадити да расте будућност, док „прошлост сенке у тминама вије“, а „пророчанство у свом пепелу столећима нешто свето крије“. Као, рецимо „расањавање снова“, да би се неисказиво исказало на „оплодишшту слободе утрнулих небеса“, тамо где песник у бајколиким привиђењима затиче мајсторе на крову Србије и гледа их како уређују српску кућу из дуге древне историје. У којој су Срби Борхесовци почесто тврдили да им не треба ниједна садашњост када је у времену ратова и мирова све мало прошлост, а мало будућност А, на месту тих „бајколиких привиђења“ осећа се и „укус пепела“ у Чоловићевим песмама. Кроз емпатију тог осећање песник не зазире од жеље да искаже све неисказано „нараслим из квасца мисли“ када се „језиком глади сто речника покрива“, када се сања мит „хлебне књиге“ и она чудесна „слаткоћа шапутања на жару језика“. А, и шта би била поезија, када се не би остварила кроз шапат, кроз жар на језику у коме она чува све своје ватре? Ватру поклича. Ватру вапаја. Ватру борбе против „оплодишта“ свих неслобода. Ватру привилегија. И, ако већ треба или се мора изрећи суд о томе шта је то Чоловић откинуо од вечности, онда се пре тога треба придружити Хрону и са његовим божанством ући у храм душе у коме је све записано. И о времену и о вечности. У коме се одмара вечност од свеукупног времена без почетка и краја, а на коме још увек неуморно тезгаре бројни филозофи у покушајима избистривања сазнања. Овим рукописом Чоловић је на известан начин збунио нас у односу насвесвоје претходно објављене песничке књиге, нарочито позивом на оснаживање речи прочишћеним језиком, на мењање света и настањивање празнине само по свом избору. И успео је да напише књигу која оба ока читаоца држи скроз отвореним од свог првог па до последњег стиха (реда).

ЛеЗ 0008815

Advertisements