ДВЕ ПЕСМЕ, ДАВНО НАПИСАНЕ, ЗАТУРЕНЕ… / Белатукадруз

ПРЕ ТРИ ЛЕТА

(Сећајући се четвртка, 4. августа 1994.)

крај пека,1

крај пека,1

Постоје села Богу иза леђа,

скоро налик на онај други свет,

надирање флоре и фауне и облака,

и спрудови на крају којих парови

риба реповима праве гнезда у плићаку…

 

Увукли смо се између густих ракита,

траговима белоушки и збацили

полако свлак…

Њена златна коса расу се по глибу

који се сасушио и испуцао

Миришући на муљ, на лишће ракита

на беле раде, њена бедра прлила су

као коприве…

 

(Могу ли се изрећи најлепше,

најдубље, најинтимније ствари

чак и у дневницима вођеним само за себе?)

 

Неко скривен у грмљу пасјег дрена

на другој обали без даха у грчу воајера

могао је да види само моја гола леђа…

 

Срећом, нагло се наоблачило

Дунуо је ветар и непознати се удаљио

На стотине пожутелих листова

пљуштало је на реку као златна киша

 

„Већ је крај лета“, рече она

с којом сам се у граду мимоилазио

пишући ми :“Глуп си. Волим те!“

 

Лишће је пљуштало можда минут- два,

а затим се све стишало,

осим наших дамара;

облаци су се разишли

и, на стотинак метара, у топољаку,

појави се бела мешина

и август засвира у гајде.

 

Површина воде се најежи

 

Неколико дана ништа нисам записао у бележницу

ни оно најлепше ни најважније

што се сад одмотава као сребрно клупко

у најинтимнијој сфери човека и жене

(држећи се можда Божије заповести,

универзалних правила: Да тајна између човека

и жене треба да остане тајна )…

железничка пруга

железничка пруга

ПСЕЋА СВАДБА

(Привлачан ужас)

 

Само је песник рођен као пастрмка

што се мрести у потоку бистром

и незагађеном крај кога миришу

дивље јагоде лети, а шипурак и маховина

у време првих снегова,

онај гладан мрака и тајанства,

свега што неизвесност крије,

онај што не цвили због изгнанства

(као за Римом Овидије)

видео својим очима

нијансе мимикрије,

пресипање из шупљег у празно

уз јаку обилну кафу, и кућне љубимце.

 

Али о томе ће моћи да понешто

шане само мехур са дна,

кад на неким гробовима никне цвеће.

 

(„После свих оних љубавних окршаја

са мојим човеком, ишла сам тој хуљи

који никога волео није, да под њим

за пет минута свршим“ – прича у мраку

муштерији, кога све то узбуђује!)

 

Истина је мрачна, као куја налакћена на перваз

препознаје се по оку

само гледај њено око

које гледа пошироко

Препознаћеш је по оку

не по хаљинама

 

Пред светом је она сакривена

иза маске која јој одлично приања

 

Све је друкчије од оног што говори

пред фамилијом и суседима, рођацима

 

Она је интелектуалка – чегртаљка

док стоји крај прозора

или за столом, и тек ће кад спусти жалузине

и легне потрбушке

запевушити:

Дражица и цветни тучак,

кукурек и перуника,

куја која репом фрћка,куца,

пањ и врба запупела,

канаринка, чешљугарка,

све у време врбопуца штуца:

дошло доба да се све опроба…

 

Жалиће се јастуку нежно на бол у крстима.

Ту,ту. Стисни ме, драги…Све док податне гузове

не стисне један, па други…

Док се не нађе

у сендвичу врелом…док не потече вино и мошус

Рвање и натезање пред оргазам

нико нигде да спомене

ни све оне срамне речи

када љубавно усхићење

откључава мрачне ланце

које на себи носи од оног поподнева

када је сусед свратио на кафу

и повалио је и отишао

и никад више није свратио.

 

Постоје Пустиње љубави

са свим искушењима у тим пустињама

и искуство неописивог стања

грчева слатких и радосног

стања посторгазма

док чека да је заскочи

пас сеоски, џукац са краватом

 

(„Нека педери и песници пишу сонете

о куртизанама и нека призивају

пошасти да их угуше у песку, у крви,

нека верују да је несрећа њихов Бог,

као Артур Рембо“, мумлаће свршавајући

под мужјаком који има тврдоћу

и зверску издржљивост…)

 

Све те горке истине, усев живота,

бистре и подстичу жеравицу

која разгара Ум.

Само стрвинар скаче на ону радост,

што га сецка

бордел тајни оне која више не неплаћује

већ као грабљивица узима за своју душу

пену и усхићење испуњења, претворивши

бедуине у дахтаве псе; можда је то оно

што се не може објаснити до краја и

о чему писци не сведоче?

 

Не знамо; наслућујемо…

 

(Недеља, 13. јул 1997)

 ЛеЗ 0008316  

крај пека,лето, 2

крај пека,лето, 2

Advertisements