КУРЏОНИ

АЛЕКСАНДАР ЛУКИЋ

 (Из рукописа српских песника)
  
 КУРЏОНИ
 
 
 
 За шурење свиња дрвена липова корита – у два реда
 сложена дуж тезги. Пре погодбе цена инкогнита. Беда
 издубљених трупаца липа из доба Тита. Килава среда -
 на половини недеље. Ко те за то пита: стара беседа,
 
 наћве прошлости. Међу пијачним половима, као цех
 кафански - ветар однео оборе са воловима. Нови пех!
 Брзогорећа жишка купаца – киша метеорита, јал грех 
 простор ивичи сточни. Свак се ка сваком рита. Ех!
 
 Боже подлости. Образи црвени на зими. Дечје дупенце.
 Док светлост плава врх главурда гасне. Јалове сентенце
 комуњарске зајебанције бију о земљу. Дими буренце
 утопије хитнуто из праћке пре но спласне. Назначи венце
 обода корита – ко путања светлости далековода. Муњин дизгин.
 Крв ти љубим. Нацијом управља владајућа мода: репић пиздин.
 
 Отаџбинском обичају служе дрвена корита
 да се из тачке А у тачку Б превезе свита -
 курџона. Отуда на оба чела издељан прамац
 за сваки случај има липов курџонски чамац. 
 
 
 . . .
 

 ПОСВЕЋЕНО НЕ РЕГЕНТУ
 - РЕНЕГАТУ
 
 
  Поезија тражи истину
 недвосмислена значења -  
 ако то није, ништа није
 џаба слављење ачења.
 
 Задовољство на први поглед:
 шупљи сандучић времена -
 укочен портрет - намалан мурал.
 
 Конзола празног човечанства.
 Савест: угинули кит на обали мора.  
 Умирућа епоха, плућно крило:  
 мото савремених тотова. Квар
 читавог система фантазмагорија.
 
 Кад боље човек погледа, а оно
 просуте коштице шљива у импровизован  
 базен за дестилацијом ракије.
 Ренесансни отромбољен чмар.
 
 Зарад бизниса. Капиталист вара.
 Вара бездушан човек. Брат, брата.
 Фекалија ђубри поврће. Отворене  
 вене дуж листова изморених жена
 завој открива крвав печат наднице.
 
 Намесник потресног времена, није ли
 утопљеник избачен из вира на спруд реке.
 Мудрост, премудрост – ајте, истина не шкоди.
 Глупост  је вечна, појче?  
 
 О светоназору шта рећи,
 како рећи – а остати чист.
 Сврха незнања: агонија
 мушких гениталија, или
 јесен, час кад са гране отпада лист.
 
 Или: наталожена прашина
 бетонирана на прозорском окну;
 Огромна жута мрена стакла
 мути праву слику о нама,  
 сатрвеним крајностима епохе.
 
 Поезија гура посвећену историју
 низводно шлеповима ка пилани:
 Јадне истине нашег отпадништва  
 садо – мазо забава,  
 уживања у злочину
 Србије у умаку крви
 безвољно иду по порцију
 истине под гатер.
 
 Регент генерације
 понављам: могао си бити Ти.
 
  Али, постао си нешто друго!

____



 РОК
  
 
 Станко Лукић солунац,
 сељак по рођењу и отечеству
 врати веру у Мишљеновац,
 крв наша при Богу,  
 отац твој, оче мој.
 
  Мислимо о томе.  
 Мисли нису орочене.
 Господство староверца
 кад властитим рукама откопа
 гроб старијег сина у земљи,
 надилази сва понижења
 приређена му: памтимо ли?
  
 Вреди да упамтимо.
 
Сина претестерисаног куршумима  
 немачког митраљесца, што се каже  
 преко пола, као да је реч о горостасном
 стаблу хиљадугодишњег храста у лугу,
 регрутованог при крају Другог светског рата,
 неискусног за ношење оружја, а богами и за војску.
 Погину наш недужни стриц
 иако беше сакривен за врзином.
 
 Сахрањени војници лежали су  
 под земљом, као санте леда
 у зимском трапу један до другог -
 али не санте леда ради летњег освежења,
 већ санте леда сна мртвог.
 
 Старац је познао првенца по клечаној
 вуненој торби понетој из куће
 која не беше иструлела,
 у журби сахрањеној са војником.
 
  Очисти солунац, кости од иловаче -  
 беле и лакше но  штапићи трске конопље  
 одложене крај разбоја у сенику,  
 уви их у чисту крпу метну у торбу,  
 и са њима преко рамена, остарео преко ноћи,  
 корак по корак, пешке, врати се од Краљева,
 село Цветка, у североисточну Србију, у свој завичај  
 на гробље,  где сахрани сина на српску земљу.
 
 Од онда до сад прошло је много времена.
 О старим мукама нећу вам говорити.
 
 Клонуо је босиок – зелен струк
 убран у башти, заденут о споменик.  
 
 Ето, зато служи ова повест о вери:  
 слави ведрих небеса - ова посмртна песма.  
  
 Смрћу растављени од старине ми –  
 што познајемо невино вађење живе  
 ватре из камена: певамо о преношењу  
 моштију - путовању од гроба до гроба.
 
 
 (Песма заподенута на нашем  
 породичном имању на Главичици
 приликом крчења запуштеног луга,  
 након обеда – обреда мимо публике,
 сведочи како овој посмртној песми
 рок не пролази.)
 
 _  _  _

 
 НЕ ПОКАЗИВАТИ МИЛОСТ
 
 
Са брда више Београда
 ботаничка башта: зрачи.  
 Не може то бити кућа цвећа -
 све док мртвац пушта миро.
 Око гробнице братства и јединства
 цветају бункери митраљеских гнезда.
 
 Српска војска – одани титићи:
 иначе, узмућен очни талог мушица:
 пази да се маузолеј не смандрља  
 и клизне у амбис - дубину Сингидунума.
 
 Старице, старци – војници револуције -
 нови завет: поштује поредак ствари;
 данас грч, сутра грч, зли грч -  
 судар локомотива, чело у чело:
 некдашња етикеција: прдеж стари.
 
 
 Брдо кокоши пререзаних шија
 уз дрвљаник прпуша издишући  
 прскајући задњом снагом срца  
 као из пумпице крв ваздухом фрс – фрс,
 све због апетита домаћина.  
 Пернати анђели бачени у блато:  
 секу ваздух панично белим перушкама крила.
 
  Такви су били наши преци уклештени у туђој  
 користи: на силу приведени поганлуку.
 Нерастворени духови пред сценографијом
 Врховног штаба партизанске револуције.  
 
  Кулаци, индустријалци, интелигенција -  
 из обести поломљена заветна стабла.  
 На месту прелома, болни изглед прелома.  
 Неукаљани српски народ. Другачија диоптрија.
 
  Јосип Броз Тито потписао је гнусну
 наредбу пред крај II светског рата -  
 за такву усправну и непокорну сорту:  
 убијати без емоција.
   
 Убијати, убијати:
 не показивати милост.
 
 - - -
 
 
 ЖИВОТ У НЕДОЂИЈИ
 
 
 Бесмртни су умрли. Појми. Народне вође.
 Мода изразите тираније траје - буде и прође.
 За нитковима не плачу звезде, јемчим, веруј лажу.
 Народ плаче за мучитељем, лаковеран: прост кажу.
 
Бије промаја кроз празне пасаже. Уморни људи,
 пук у пољу. Преживели најмилије траже. Груди
 им се на помен имена драгог надује у мех – развучен.
 Звездани строј је по старом на истом месту обручен.
 
 Живот је њихов кадкад био небитан. Корпа од прућа.
 Преживљавање од сванућа до сванућа. Инфлација растућа.
 У ствари просек ако израчунаш ни половичан и половичан.
 Уз нулу тиска се ланац нула. Век тираније дуг -  приличан.
 

 
 
 
 
 
 
 
 

ЛеЗ 0018850