или ДОГОВОР СА БОГОМ И ЂАВОЛОМ

У влашком предању ни ђаво није тако црн као што га представља хришћанска религија. Односи човека, свеца и ђавола у данашњој влашкој магији остаци су паганске митологије, у којима доминира дуалистички принцип. По њему нема стварања без сукоба супротности. Колика је моћ магије Влаха може се илустровати и старим народним предањем које је у књизи „Наш народни живот“ забележио Тихомир Ђорђевић. Она каже да је Бог после стварања човека од земље послао анђела у воћњак да пронађе Адама и извади му ребро како би од њега створио жену. Срете га ђаво и узе ребро да види како је начињено. Анђео се, међутим, страшно преплаши божје срџбе, брзо ишчупа ђаволу реп и однесе га Богу уместо ребра. Поспан, Бог не провери шта је добио већ рече „Нека буде!“ и тако од ђавољег репа створи жену.

По влашкој традицији, како констатује и др Раденковић, ђаво се не јавља као непријатељ људи.

– извор: ВЛАСИ, ЖИВОТ, ОБИЧАЈИ, МАГИЈА

Петак, 15. I 93. 9: 15. (Положај: Лабудово брдо. Кревет)

Сањао доста.

Шума. Крајни Поток. Салаш – нечији. Моји синови.

Птице.

Побегли синови од мене. Раскрсница (Знан топоним)

2 црна велика пса.
Медведаста.

Пушке. Патрони.

Пољане. Брегови с птицама.

Полазим у лов.

Јата птица у долини. Трчим за њима.

У неком бурету ј…м неку незнанку.

Група голoгузих сељака. Курчевитих.

Воз кроз шуму јури. „То је пруга – Петровац – Мустапић“. Објашњавам синовима. Клинцима.

Брат поправља моторку (тестеру). Блато.

Бели се наша црква. У даљини у долини.

(23. дан од почетка Младог месеца, испуниће се за 21 дан: 5. Фебруара 93. – Опасност; жалост; велики добитак; наћићу моћног заштитника; пожурити са започетим послом; имаћу интимни конктакт са лошом особпом; брига, беда, неугодност; велике тешкоће и бриге на помолу; неко жели да ти препречи пут… итд.) (свеска бр. 187)

*

***Петак, 5. I I 93. 1: 00.* *(после поноћи)***

Управо се окупао.Интервју гледалаца. Mr Panić.– Добро. Тужан израз лица – губитника. Он је ипак добио. Кућа, стан, аутомобил, гаража, сваког дана пиле или ћурка на столу. Супер!

Драгољуб Мићуновић. Трибина УКС.Прозвао власт реалним тоном. Младе снаге: Коштуница, Ђинђић, Ракитић.

Сажимати максимално. Сутра (приликом писања романа).

Сањао … у њеном стану. Слеће огроман голуб на прозор, ћуран. Црн као гавран. Пресвлачи се.

15:40 ч. Стан ЛБ. У 15: 05 кренуо из њеног стана. У 13:30 звао њену фирму, каже „Отишла“.

Како отишла? – Рекла ми је да ради цео дан. Свратио успут код Ј.П. Часописи. У њен стан сам бануо у 14:55 ч. Свлачила се, управо стигла. Дотерана – нови комплет. Пријатељ јој докторирао, била да честита, „мислиш да ме је приметио?“

Подочњаци. Избегавала мој поглед. Нечиста савест.

„Јуче сам потрошила на такси читаву гомилу пара!“

Што значи, да није ни јуче радила. Зашто је лагала да ради?

Била је веома уморна кад сам се појавио; инсистирала је да останем на ручку, наљутила се кад сам ја кренуо Горе (на ЛБ). Одједном, више није уморна!

Има очигледно некога, швалера, – размишљао сам како је глупо виђати је и даље, апсурдно. Сувише се она заплела у кучине живота, и лавиринт куртузане.

Бол у зглобовима, умор – то су њени изговори, после љубавних окршаја са неким од њених тајанствених каваљера, анциларних „љубави“.

Баш је чудна жена – ако већ има швалера, шта ћу јој, ког врага, ја? Како да се ратосиљам такве особе?Та наметнута љубавна веза без обавеза, омогућује све ово, ову муку. То није за мене.Та страст почиње да буде фатална, глупа. Само ми је то, после свега, у животу требало – куртизана!

Шта она хоће од мене? Није ли њена „љубав“ изговор за нешто друго? Видео сам да ми је претурала бележнице; чак је отварала и коверат са једним непослатим писмом* (искористила је прилику да вршља по мом стану у одсуству моје деце, док сам ишао код зубара! ). Зашто је занимају моја писма, бележнице; што ме не пита директно ако је већ занима? Је л она полицајка, на посебном задатку, једна од оних из одељења за сексулане и крвне деликте? Ко је, она, у ствари? Једно опасно, манипулативно биће, једна употребљива наказа?За кога шпијунира? За Јануса, болесника, шизофреничара?…За кога?Чиме је условљена?…

5. Фебруар је дан када се обистинило оно што сам сањао 15 I 93. 9: 15. (Обистинило се: имао сам интимни конктакт са лошом особом; бригу, беду, неугодност; велике тешкоће и бриге на помолу; неко жели да ми препречи пут… итд. ) Да, баш тако у грубим цртама…

__________________

НЕПОСЛАТО ПИСМО (извод). – Синоћ сам написао и трећи концепт писма, али ево у свитање, пред полазак на посао , пишем ново. Сањао сам ноћас слонове, слончиће како се купају у Пеку! У Сановнику пише да је истинит сан, да ће се врло брзо испунити. Догодиће се нешто што нисам очекивао. Добро или зло? На путу сам да постанем пророк. Разумео сам твоје писмо. И ти си разумела моју несрећу, мој живот. Није само моја. Синоћ сам имао превише времена и чепркао сам по властитим ранама, као кокоши на буњишту. Сад треба да пожурим и да скратим. Живот, судбина, срећа и несрећа, случај, све се поиграло са мном. Ако није неукусно, прибојавам се да је и истина о твом браку , о тој шећерлеми коју лижеш у писмима која ми шаљеш, после толико времена, друкчија. Сада када сам удовац, ја се томе не радујем, веруј ми. Иако би било некако природно да подгревам неке наде и теме, кад већ спомињеш Мирогој са толиком носталгијом. Деци коју си изродила са човеком – првим са којим си затруднела, увек ће бити њихов биолошки отац бољи од ма кога другог. Вероватно човек заслужује респект. Добро је што си ми писала, али немој више. Добро је зато што си разумела до сржи шта се све обрушило на моју најужу и најширу фамилију. Разумевање са твоје стране је важно, иако ти ниси све разумела на прави начин, што је и нормално, и баш то је подстицало у исто време мој понос и бол: постала си онаква каква сам мислио да ћеш постати, али припала си човеку који је моја сушта супротност, вероватно у неком трену женске рачунице и кратке памети, то је факат, али и прошлост. Ја сам прочитао у твом писму и оно што ниси написала, оно између редова: да си несрећна, упркос свему, на свој начин, не као ја, али твоја несрећа може постати још већа ако не будеш умела да је претвориш у срећу. Да ли сам остарео? Питаш. Да, имам неколико седих власи. Али ми се незнанци, на пијаци, трговци, у продавницама, кондуктери у аутобусу, обраћају са „дечко“! Пишем даноноћно, то је мој живот; бавим се светским проблем: како несрећу претворити у срећу? Немогуће је из било које несреће извући неку корист. Пишеш да су порођаји добро деловали на тебе; не претварај се у крмачу, молим те! Ти си толико слична мојој представи о томе каква би требало да буде жена, човечица, и да си којим случајем у Београду, а не у Задру, ја бих пожелео да те…. (зато, заиста, не пиши ми више, и не изазивај несрећу, јер је дугорепа).Две и по године живим само од трагичних сећања и фатаморгана!

Чему дописивања? Највероватније да ти више нећу писати никада. Ни некој другој, узгред буди речено. Ни Рахели у Фрајбург. Каква је била моја покојна жена? Није била лепотица, ако си на то алудирала, али је била лепа на свој начин. Била је далеко осетљивија и часнија, али и рањивија, од свих других претходница. Понекад ми се чини да су је, кад се све сабере, убили; замерам много шта у истрази; уопште у покушају спречавања истраге. Због чега би је убили послушници словеначког сатрапа? Да ли зато што је потписивала рачуне алтернативних или Независних издања својим девојачким презименом? А не нашим заједничким, мојим презименом, што је на тајне надзиратеље могло деловати као нека врста камуфлаже? Вредело је да одговорим на твоје писмо и на нека од питања која си поставила због четири дуге странице твога писма. Била си за мене, али ниси била за мене. Твој брак је добар, али он те на неки начин разобличује кад се сасвим мало прочепрка. Све најлепше у мени препустила си некој другој, мојој будућој жени која ми је родила синове, и која сада лежи на једном од оних непрегледних београдскигх гробаља. Поставила си нека права питања на достојанствен начин. Волим те и мрзим. Више волим. Али то је апсурд. То избриши из мозга. Трагедија је у овом: што је Београд мени, на први поглед, и не само Београд, читав свет: оставио одгриске од јабуке. Ја не волим стрвне љубави. Ни сада. Нити икада. Мало је жена на овом свету које би мене могло волети, данас и увек. Ти ниси та. Никад ниси била, никад нећеш бити. Никад не треба да будеш. У возу који је напуштао Загреб, некада, пре много година, ја сам схватио величину губитка, колико те волим! Пре неки дан су ми нашли неку економисткињу из СИВ-а, синоћ смо се срели у „Москви“. Мизерија. Проклете проводаџије. Већ сам одлучио да се не везујем, а карактер ми помаже да не рушим туђе бракове, и производим несрећу и зло. Писаћу књиге, ако будем могао, гајити децу, продубљивати ретка пријатељства, плакати (кад сам сам), стварати лепоту, а то значи бити у близини страшнога, анђела, у чијим сенкама ходају наказе, монструми, куртизане и уходе, борећи се на свој начин за један праведнији свет, а то значи за истину, која ће доћи једном. Истина увек долази. Као што увек скувам две кафе кад пијем сам, тако ћу убудуће удесетостручити своју снагу и усмерити је на свој начин у очувању добра , старих пријатељстава и лепоте. Сигурно је да сам заслуживао да крај мене буду много боље жене и љубавнице…

Ту реченицу је шпијунка подвукла обичном оловком и додала три велика узвика. Коверат је залепила поново, мало га обојила ружом са усана. Уобичајеном љубомором куртизане-шпијунке…

ЛеЗ 0012439