Неке од речи, Песме, које сам се сетио, пробудивши се

Прва строфа

Упијам, као земља летњи пљусак,
…………………………. пруће
——————-наговештај
Флора де ла мунће.

Среда, 13. Јануар 1993.

Трагање за осталим речима песме из сна (од пре скоро четврт столећа)

Да ли је то био сонет, правилан, неправилан? Да ли је други стих гласио, можда, овако: као налете олује – пруће? А трећи: можда: док ме обузима наговештај? Четврти: Љубави немогуће ? Тако би прва строфа имала 5 стихова:

Упијам, као земља летњи пљусак,

као налете олује – пруће,

док ме обузима наговештај

Љубави немогуће,

Флора де ла мунће.

Могуће. Песма од две строфе: прва пет стихова, и друга – девет.Неправилан сонет.

Друга строфа

Четврт столећа усисавала је

коб, као што летњи пљусак упија

Жедна земља. Блиста као капљице росе

Брег, долина. Душа трепери од сјаја.

Блиста врбак, ливада, ракита, пруће.

Убија много тога, нежно убија,

А превасходно страхота наговештаја,

Облаци бели што плове пут завичаја,

Флора де ла мунће…

Другу строфу сам написао између среде, 13. јануара и петка 15. I 1993. Да ли су ти стихови Друге строфе део једне исте, немогуће песме? Да ли је она можда повезана још са нечим, без краја, без почетка?

Среда, 11. Август 2017.

Post Scriptum или Трећа строфа

А Трећа строфа? Узалуд листам бележницу. Нема је. Само једна фотографија Јане (рођене) Марковић (удато Кемпф), Јул 1987. Ровињ. На полеђини те фотографије има само посвета, без стихова. И напомена да сам започео један роман. Знао сам одмах да је у „Ујкином дому“ – САН – најважније поглавље. Кад је штампан „Ујкин дом“, последње поглавље беху посмртно објављене песме Боре Мишљеновића, међу којима је и једна подужа песма: „Краљ Хомоља“, тамо се, у тој песми често понавља један рефрен, преузет из влашког фолклора свероисточне Србије – мог завичаја: Флора де ла мунће. Право је чудо, поред свег успеха који је тај роман имао, да су те песме, на крају тога романа, избегавали да тумаче и искрени* и неискрени тумачи. Те песме имају своју „тајну“, коју добро знају и главни јунак тога романа, и аутор, али та тајна се не одаје ником, ни јатацима…

Петак, 11. Август 2017.

_______________

* У суштини, моје романе је официјелна критика српска игнорисала, или можда грешим? Можда су протагонисти официјелне или бирократске књижевне критике људи по природи кратковиди, зрикави. Мали је број људи о мојим романима писао реално, искрено, зналачки, осим песника Владимира Јагличића (додуше, и Јагличић је најдиректније писао у приватним писмима, једно од њих пронађох међу албумима слика… Написано је пре скоро двадесетак година пред нато бомбардовање…