БЕЗ КРАЈА.БЕЗ ПОЧЕТКА

ВРЕМЕ ЈЕ НАЈБОЉИ СУДИЈА (Недеља, 3. Јануар  1993. 20:40). – Ужас искушења. Лако је подлећи. Искушење је јако,  и не води никуда.  Наметнута „љубав“ једног шизофреничара. Мислим да сам то предосетио од самог почетка (1989). Грешка је обновити. Било шта. Та особа је отписала саму себе. Не 4. Или 9. 12. 92. Већ пролетос. Тачније : 29. Маја 93. Тада сам видео, својим очима – ко је, у ствари. In flagranti.

„Утисак недеље“, касно се укључио. Скувао пасуљ.Вечерао…

Окупао се, чист сам, и споља и изнутра. 23:10. Вода беше врела. Размишљао о оцу и мајци. Мајку више волим. ..Искушење и слабост воде у још дубљи грех. Сам Бог и Свети арханђел су ме заштитили од подлаца и хуља.

*

Понедељак, 4. 01. 93. 8:44. Устао. Малопре. Пробудио се тачно у 8:12 ч. У кревету топло. Сви спољни прозори, замрзнути.Скувао кафу. Бррррр! Обе пећи укључене. Већ дувају.

Сањао. „Сећам се неке књиге. Влашка имена. Црног коња. Бежи. Јури. Две непознате младе девојке. Коњ припада једној.“  Покушао да протумачим сан уз помоћ једног старинског сановника. 12. Дан младог месеца. Догодиће се седмог дана: 11. Јануара 1993. Невоља ми је за петама? Црно ми се пише?…*

_____________

*  НАПОМЕНА  (10.08. 2017, почев од 17 ч.).  Јутро је започело вртлозима врелог ветра; пробудио се око пола седам; најава још једног пакленог дана. Путовали до суседног места ради набавке намирница; у повратку (пре десет) видео сам како се лелујају неке жуте траке на врелом ветру; и закржљале кукурузе покрај пута које је обрала суша. И сетио сам се досаде неких лета из дечаштва, младости, можда и и оних студентских дана када је надирала нека пустош преране јесени, нека туга без краја, без наде; упознао сам сва пространства усамљености за коју се чинило да ће заувек трајати – и то су била нека ђавоља искушења, јача од мене;  нека врста пакла, који се завршавао (барем за време студија, крајем лета – када бих ушао у воз, или аутобус за Београд).  Таква искушења су обузимала и друге, па и … не, нећу помињати њено име. (Скупо искуство. Скупо стицање!).  Видим – писање је помагало, поготову писање есеја, „Метафизике у белом“, или појединих поглавља  нечег што је већ било  контура једног романа („Ујкин дом“).

*Да ту застанем?… Ту, где, можда зачињао романа града, животни, и роман који ћу написати, не баш тако лако. Нити сам лако живео, нити лако писао. Наслутио сам да ће се читавог преосталог живота водити борба са судбином, која као да је предодређена, и којој се не вреди одупирати.  И да ништа нећу решити ја, нити неко од блиских ми људи, већ Смрт. Смрт све решава, и најсложенија питања побуне и живота.

Ето застао сам ту, много година касније: 11. јануара 93. Послао сам Уреднику (назовимо га тако) подужи есеј HOMO BALCANICUS, HOMO TRAGICUS, кога случајно сретох у кафани, на правом месту (за министра културе рече да је „мафија“ – он је обавештен човек).  Чим сам дошао на посао који отаљавам. И онда телефонски позив. Као да се ништа није догодило.  Погодила је да сам сањао ружан сан; каже кроз смех; рекла је да се и сама пробудила рано – пре 4. А можда је листала крадом моју бележницу док сам спавао? Волела је да шпијунира. „Значи, срешћеш неку другу, у другом знаку?“  – Спискови – подобних – неподобних, већ постоје према саопштењу СПО, у свим колективима…

ЛеЗ 0012412 

Advertisements