Уз „Свеску ХОМОЉСКИ МОТИВИ“

Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ настајала је после моје прве објављене књиге. Годинама сам писао неке стихове који су ме приближавали нечем скоро неизрецивом: Одјецима детињства и плачу, народним песмама лаутара Звижда и Хомоља, једном циганском каравану и једној готово немогућој љубави. Тај караван Цигана из Бродице и Комше, враћао се (у успоменама) из далека. Пролазио је крај Мишљеновца (мог родног места) обалом Пека и нестајао у летњој измаглици. [У седамнаестом веку, привучени богатством самородног злата на потоцима који се уливају у Пек, Цигани су се населили у Бродици и Комши и бавили се, поред осталог, испирањем злата. Циганке су обилазиле села низ Пек спролећа и крајем лета, продајући вретена, коританца, сита, дрвене кашике, колевке. Бајући сељанкама. Моју су мајку удали прерано – у петнаестој – и три године није могла да затрудни. Једна од Циганки из Комше – знајући за њену муку – поклонила јој је траву р а с к о в н и к (мушки, да роди мушко дете), коју је попила лежећи на кућном прагу. И моја је мајка веровала (и данас верује) да ме је родила захваљујући расковнику и Циганки.
„Пази да те не украду Цигани! “ Тим речима су ме плашили читавог детињства. Али, ја сам се Цигана бојао и без тога, због њиховог дивљег изгледа, сабљорогих волова који су вукли кола са арњевима пуна циганчића и рутавих паса.
Видео сам их, први пут, седећи на колима пуним сена, у крилу мог покојног деде СТАНКА ЛУКИЋА, можда баш у лето 1954. године, када смо се враћали са нашег имања и салаша ПРЕКО ПЕКА? Виђао сам их и касније, на вашарима
источне Србије, и другде, слушао њихове свираче и певаче, посебно плех – оркестар, покојног, Милета Матушића.]
Можда ће, евентуални читаоци, читати ову СВЕСКУ као неку врсту мога аутопортрета са велом?
Зар је иначе и нисам започео како се не започињу књиге?
Прве песме из ове СВЕСКЕ настале су крајем шесдесетих, али је, највећи број, почео добијати ЗАВРШНИ ОБЛИК тек после смрти моје прве жене. Живео сам дословно читаву једну годину у Звижду и Хомољу, као Милена Павловић Барили – са мртвима. Чинило се (после 1987 – 1989) : Стигао је час / Пролаз је завршен.
Веровао сам да ћу коначно заокружити оно што је записано у СВЕСЦИ. Остао сам у родном крају, јер је требало остати, тамо где су била Два клина у зеницама : Да се више никад не затворе очи, Да се никад више не осети умор.

*
Сачувао сам једну фотографију влашких лаутара Звижда и Хомоља, чувара влашког језика и музике. Слушао сам их у селима Звижда (Мустапић, Љешница, Српце, Сена, Турија, Ракова Бара…), на заветинама и на поманама, али и
на вашарима, као и на великој смотри народног стваралаштва Хомољски мотиви, у Кучеву. Упознавање з а в и ч а ј а ДУБОКЕ ПЕСМЕ почело је слушањем српских, влашких и циганских народних песама. Као студент, бележио сам и преводио влашке народне песме Звижда и Хомоља заједно са Ратомиром Марковићем (превод је објављен 1972. године у часопису СТИГ, под насловом ИЗВОРЧИЋ СА ВОДОМ ЗЕЛЕНОМ), и то је било нешто повољно. Пружила ми се прилика да упознам, осетим (у неким песмама које сам бележио и преводио) осећање које можда најтачније изражава реч СОЛЕА која потиче од гаљешке речи САУДАДЕ и кастиљанске СОЛЕДАД (осећање чаме и самоће; звучна тугованка несрећне љубави, оплакивање умрлих или израз носталгије). Оно што је написао Гете поводом српских лирских народних песама (‘Овде пада у очи да се један полусиров народ додирује са најкултивисанијим баш на ступњу најраскалашније лирике, што нас опет уверава да постоји општа светска поезија и да се она према приликама испољава ; ни садржина ни облик не морају се предањем наследити : свуда где сунце греје она ће се сигурно развијати’), важи и за песме лаутара Звижда и Хомоља.

*
Постоји једна фотографија Милене Павловић Барили (снимљена марта месеца 1930. године – пред њен одлазак са мајком преко Италије и Француске за Шпанију): на тој фотографији, Милена, у црној хаљини, витка, личи на расну циганску лепотицу. Милена је боравила 1930. године у Шпанији, у Барселони, Валенсији, Гранади, Малаги, Севиљи, Кордоби (поднебљу Лоркине поезије), Мадриду, обилазећи музеје, студирајући старе мајсторе. Милена је писала и стихове на српском, италијанском, француском, али – најрадије – на шпанском. Могла је читати шпанску поезију у оригиналу.
ГИТАРА је предмет – инструмент који Милена радо слика (слике Ујка Божа са гитаром, 1929 ; Девојка са писмом и гитаром, 1936 ; и Девојка са гитаром, 1939). Гитара је, дакле, в е з а са Шпанијом, КАНТЕ ХОНДОМ и Лорком.
Зашто гитара? Није ли то претерано?
Гитара је – како пише Лорка – „саздала КАНТЕ ХОНДО или ДУБОКУ ПЕСМУ. ‘Обрадила је, продубила тамну, прадревну источњачку јеврејску и арапску музу, али због тога муцаву. Гитара је позападњачила Дубоку песму и од ње начинила неупоредиву лепоту, стварну лепоту андалуске драме, борбу Истока и Запада, који од Андалузије стварају острво културе ‘. Типска песма КАНТЕ ХОНДА – циганска сигирија – ‘започиње језивим повиком који цепа предео на две једнаке полулопте’, како пише Лорка. ‘Затим се глас зауставља да би дао места упечатљивом и одмереном ћутању у којем блиста лице врелог љиљана који је небом оставио глас. Онда почиње бескрајно таласава мелодија, друкчија но Бахова. Бескрајна Бахова мелодија је обла, фраза би вечно могла да се понавља у круг, док мелодија сигирије настаје водоравно, бежи нам из руку, и видимо је како се удаљава ка тачки заједничке тежње и савршене страсти где душа не успева да се искрца.
‘Мануел де Фаља проучавао је типску песму КАНТЕ ХОНДА. Позивајући се на де Фаљу, Лорка каже да је ДУБОКА ПЕСМА ‘једина на нашем континенту сачувала у својој чистоти, како саставом, тако и стилом, својства примитивних песама источњачких народа’. Тај веома редак пример ‘примитивног певања, најстарији у читавој Европи, певањем у којем историјска рушевина и лирски одломак затрпани песком искрсавају живи као у првом јутру свога битисања’, успева да остави утисак ‘певане прозе, уништавајући свако осећање метричког ритма иако су, у ствари, асонантни терцети или квартети текстови’. Три историјске чињенице, веома несразмерне, утицале су на ове песме – каже Лорка.
‘Прихватање литургијског певања од стране шпанске цркве, арапска најезда, која је по трећи пут Иберијско полуострво запљуснула бујицом афричке крви, и долазак многобројних циганских племена. Управо те загонетне луталице дадоше крајни облик КАНТЕ ХОНДА. То доказује и придев циганска који још дандањи носи сигирија, и велика употреба речи кало у текстовима песама. То наравно не значи да је ова песма само њихова, јер иако је Цигана било у читавој Европи, и чак, у другим покрајинама Иберијског полуострва, те мелодијске облике су неговали само Цигани са југа. У питању је изразито андалуска песма, која је у клици постојала пре него што су стигли Цигани, као што је прекорачени лук постојао пре него што су га употребили Арапи као својствени облик своје архитектуре. Та песма се појавила већ у Андалузији од Тартесија, помешана са северноафричком крвљу и вероватно са жилама јеврејских немирних ритмова, из којих се развила читава велика словенска музика. Ово су подударности које је маестро де Фаља запазио између суштинских елемената КАНТЕ ХОНДА и оних који и данас показују неки ритмови Индије : Несклад као средство модулације ; употреба мелодијског простора који ретко кад прелази границе сексте, понављање и готово опседнутост једном те истом нотом, поступак својствен неким изрекама басне и чак оних рецитала које бисмо могли назвати преисторијским, што је навело многе да претпоставе да песма претходи језику’.

ПРАВО у п о з н а в а њ е з а в и ч а ј а није почело јуче, ни лекцијама учитеља. Али је било више него добро што су ме баш учитељи (а касније и гиманзијски професори) водили у Галерију МИЛЕНЕ ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ. Било је више тих посета, баш зато што сам рођен у округу пожаревачком. Чудно, али те посете су се у мени временом и з м е ш а л е и од њих је остало нешто друго, мислио сам споредно: бокори хризантема у дворишту сликаркине мајке Данице, и нека ч у д н а к л и м а. Та клима је (за дечака и младића који је рођен и одрастао на тридесетак километара даље од те Галерије) била б л а г о т в о р н а, као клима Италије: Фиренце, Венеције, или шпанских вртова. Имала је чудесну арому (као и песме и свирка влашких лаутара, или циганских плех – оркестара Звижда и Хомоља); и требало је да прођу године, чак деценије, да осетим јасније да су и клима и поднебље Милениних слика и стихова – ИСТО. Та благост и тескоба пред нечим претећим и можда уклетим, смењују се у стиховима и на сликарским платнима. Та клима је повезана невидљивим нитима и са поднебљем Лоркине поезије, али и са неисцрпним богатством фоклора Звижда и Хомоља и североисточне Србије. Та клима је имала више него благотворни утицај и на оно што беше у повоју

( Август 1994 – 1995. Мишљеновац)

1
– Изгреј, месече, пун, пун!
– Чега се бојиш, лепојко?
Јеси ли се можда најела
отровних печурака?
Или си овце погубила?
Или си штап поломила?

– Нисам се најела отровних печурака,
ни овце погубила,
ни штап поломила, месече.
Шумска ме мори морија.
Кад се пружи,
она ме хвата,
кад се згрчи –
она ми стеже груди –
она ме гуши, као тама.

Изгреј, месече, пун, пун!

2
Ох, Мајко Божја, шта сам видела:
у градини усред врежа пасуља –
дирао је момак бабу :
завукао јој у недра руке
и играо се са свелим дојкама
као мачак с мишевима!

БАСМА

Пошли, пошли два пастира црвени
у шуму црвену
да одсеку соје црвене.
Одсекли су соје црвене
и донели у обор црвен.
Ставили су крупице соли црвене
у соје црвене.
Лизале овце со црвену.
Потерали пастири овце на изворе црвене,
на пашњаке црвене.
Пасле, пасле овце траву црвену,
напиле се воде црвене.
На бачији црвеној
помузли су бачи овце црвене
у ведрице црвене
и подлили млеко црвено
са желуцом од змије црвене.
Сирили су млад сир црвени.
Изнели су млад сир црвени
на раскршће црвено
и повикали: – Дођите сви уроци и урочице,
наједите се свежег сира црвеног!

Долетеле птичице црвене
и покљуцале кљунићима црвеним
свеж сир црвени…

4
ШУМСКА ЧУМА

Сећам се: висова, снега,
два анђела, влашке бабе
офарбане у црвено
баш ко Јосип Броз.
Анђели жонглери нису,
као ни слушалац.
Нека Исус, син Маријин,
луди која иште
да добије Немогуће,
да бар причу, као
трговцима трговање,
што отвара рајске двери.

– Стара Влајна са штапом
у руци, вунених зуба,
са ћурдијом од магле,
девет је синова имала
и ћерку десету…
(Тако прича удовица
офарбана у црвено,
баш ко Јосип Броз.
Црни косови прелећу
седло брда с облацима.
Виде ћутке два анђела.
За наставак приче која
следи, слушалац се хвата
као дављеник за сламку.)
… Осам јој синова одвела
Шумска чумица.
Не и деветога – Константина
и Војкицу.
Он чува у шуми овце.
Колико је лишћа на буквама,
још толико Константин
оваца има.
Кад дотера са пашњака
овце на бачију:
„Пожури, бато, помузи
једно – две, а пропусти девет:
црн се облак, ено,
приближава издалека“,
моли га Војкица.
„Није то црн облак, сестрице,
то су твоји просиоци.
Дошли су да те воде
далеко. С њима да пођеш,
да се удаш сестрице! “
Војкица заплака:
„Нећу да се удам
и да идем с њима тамо –
тамо је далеко! “
„Тамо да пођеш,
да се удаш, сестро! “
„Добро. Али обећај
да ћеш доћи да ме обиђеш.
Ако не дођеш,
земља кости да ти не прими
девет година!“
Константин не оде да обиђе
сестрицу Војкицу.
Дође чума, рашчуми га.
Укопаше га под буквом,
крај бачије и извора.
Преко ноћи земља
избаци га.
И он се сети
да није испунио обећање,
па пође да сестру тражи.
Тамо где облаци слећу
на брегове,
као јато голубова на стрњике,
узјаха на белог коња
и галопом летњег пљуска
у једно село стиже.
На раскршћу коло игра.
У коло се ухватио,
сестри ногу нагазио.
„Мајко, мајко,
до мене се ухватио
непознати рмпалија,
ногу ми нагазио! “
Свекрва јој вели:
„Не секирај се, мила,
коло атар нема,
иди, настави да играш!“
„Зар ме се не сећаш,
сестро, ја сам
твој брат Константин. . .
Дошао сам да те водим,
мајка нам је на самрти! “
Ишли су, ишли, ишли
кроз шуму и кроз ноћ;
славуји су певали
у грмљу:“Ћију ћи,
ћију ћи,
мртав живу води!“
„Зашто ову песму
птичице певају, бато?“
„Песма им је таква! “
Ишли су, ишли, ишли
док нису стигли
до бачије и извора
и гроба отвореног –
до магле густе
у којој Константин ишчезну.
У дом своје мајке
Војкица пожури сама.
„Мајчице, мајчице,
отвори врата,
ево твоје Војкице!“
„Ниси ти моја Војкица“,
одговара стара Влајна,
„већ шумска чумица.
од куће одвела. . . “

Сећам се: висова, салаша
врх Раките изнад Сене,
снега што се топи
и анђела, коса мастиљавих
као да су умазани соком
од бурјана.
И Исуса, сина Маријиног –
он нас је довео довде,
до бачије
и прага шумске куће,
путањицом преко брега,
трагом кукурека и пупова
првих дрена.
Војкица и стара Влајна,
загрљене, скамењене,
на прагу планине стоје
као стабло оскоруше
зелене на врху брега
око Ђурђевдана…

(1971 – 1994 – 1995)

5
БАЛАДА

– Ткај, Јано, ткај
бело платно :
теби за кошуљу,
мени за пешкир –
нама за венчање!
-Ћути, брате, ћути!
Могу да те чују
комшије, анђели!
Него узми овце,
потерај на вашар.
Продај их и купи
свеће и намени
нашем оцу, мајци.
Срешћеш у вароши
лепше паунице.
Изабери ону
која је најлепша!
– Хајде, Јано, да идемо
низ реку у друго село,
где недељом звоне звона,
попу: да нас венча!
Кроз Клисуру јоргована
испод врба које
плачу као Јана,
црн фијакер занесе се
у кривини : Јана скочи
са обале високе и стрме
у вир дубок.
Јој!
Марама зелена реком плови,
као лист од ораха.

6
НЕДОТЕРАНИ ФРАГМЕНТИ ПЕСАМА
О ЉУБАВИ И СМРТИ СТОЋЕ ЦИГАНИНА

Превила се купина
преко врха планине,
где ће да се развије?
Није била купина,
већ је била Живана,
није била планина,
већ је био каурин,
украо је Живану
од Стоће из кревета.
И она с њим говори :
„Каурине, мајсторе,
ков’о ли си прстене?“
„Ковао сам, ковао,
ал још нисам златан,
све златаре обиђох,
чисто злато не нађох!“

*
Паун пева на прагу,
буди Стоћу сананог.
Устај, Стоћо, санани!
Жена ти је устала
и уз поток кренула
све до Саставака.
Ту је она нестала
у густој шуми храстовој
где виле вино пију…
– Где је, рече, нестала?
– То ни Месец што залази
сада не зна, Стоћо…
Пробуди се, пробуди,
заљуљај детенце.
Ти имаш босиљак,
повијај га, развијај,
у свилене пелене,
у свилене колевке…

*
Реже Стоћа пауново перје,
посече се по десници руци.
Гледао га сусед преко плота.
– Комшо Стоћо, боли ли те рука?
– Куме, не боли ме рука,
но ме боли срце за Живаном…
– Отрезни се, комшо, умиј
и очешљај на изворчићу
са водом зеленом.
Да идемо на работу,
да копамо црн’ босиљак,
да миришу пустахије,
нек’ миришу, нек’ уздишу…
– Куме, у тикви још вина има.
Дођи и засвирај нешто сетно
о месецу што залази
и врбама према Сени.
Нож је бржи од копита
вранца, лопова и сенке копца.
Стићићу их, куме,
макар на облацима летели!
– Ћорава је то работа, комшо!
Мисли на своју децу.
Дубоке се чувај љубави
као вирова зелених, дубоких!

*
Ући у траг кобили
(украденој кобили),
не може свет, ни власт.
Није дато гомили
да знају оно што знају
врбе поред реке
и заспало сугаре
(залутало сугаре),
вреже купина,
вреже павити,
овчар, бугарин.
Патроле у плавом,
Стоћу Циганина
и Живану траже,
као иглу за шивење
девојка у пласту сена.
Њима се не жури,
као мужу љубоморном.
Троугао циганске љубави
њима је већ додијао
и на нос изишао
као капи јутарње росе.
Прошли су крај снених
врбака крај реке,
где падају пред ноћ
јата врана, најежени,
од ракије, ноћне таме.
Попели се на брежуљак
зевајући, меркајући
међу пластовима
неки начет – топло сено.
Руб врбака пушио се
као тек скувани качамак.
И лежећи видели су,
у долини река сјакти
као срма – од Љешнице
све до Сене,
где је куће и ћуприја
– чипка црна – од сомота –
од велура –
заклањају, к’о завесе.

*
Ући у траг сугару
(залуталом сугару),
није дато патроли,
већ овчару, бугару.
Замршена је циганска
љубавна драма,
као павит, као геометрија.
Ој овчаре, бугаре,
заспало ти сугаре
у дубини мочваре.
Мамите га, мамите,
беле роде, раките,
црне јове гранате
са гнездима, вранама.

*
Сву ноћ је мајстор каурин
падао ка небу, звездама,
па се удавио.
Каурин је говорио:
„Живана, лепотице,
ти не казуј мојој мајци
да сам јој се удавио!
Кажи јој, мила,
да сам јој се удомио ;
хладан камен – невеста,
ситан песак – сви сватови,
а рибице – свастике,
а врбице – шурњаје,
црна вода – пуница“.
Већ два дана, ноћи
Стоћа плази трагом
змијског свлака.
А кад дође близу бара
и врбака сенских,
к’о на поље јадиково,
и угледа празне очи
Живанине, нож је бржи
био од поскока.
Хитрији је од патрола
Стоћин нож,
лета птица, крупних суза
и свитајне измаглице.
И рибица у огледалу
тамних и дубоких бара.
Живана је с криком заронила
с ружом испод дојки.
„Умро мајстор каурин
и ја ћу умрети,
па ћемо се под водом узети“,
Живана је говорила.
„Залутало сугаре,
ти не казуј ником
да сам се ја удавила.
Кажи свима, сугаре,
да сам се удомила ;
хладан камен – ђувегија,
ситан песак – сви сватови,
а рибице – заовице,
а врбице – јетрвице,
црна вода свекрвица…“

*
Белу лозу на обали
Стоћа је ножем одсекао
и пребацио је преко гране
црне јове, као уже,
и затегао снажно.

Пре него што је омчу
навукао преко главе
и заљуљао се преко баре,
поплашивши сугаре…
Поврати се, поврати,
ој овчаре, бугаре,
из средишта мочваре.
Пусти нека мрави пију
већ скорелу крв са ножа.
Нек’ се Стоћа љуља
очију избечених.
Ти подбери сугаре,
истерај га пред овце,
ко мамурна патрола
црну свадбу пред село. . .

(1966 – 1970) (1995)

7
ДУБОКА ПЕСМА НЕМОГУЋЕ ЉУБАВИ
или Скривање босиока

Николи Караклајићу

(Скривање босиока уочи нове године)

Чек’, почекај, месече,
да идемо заједно,
да идемо у поље,
да идемо крај реке,
да гледамо девојке,
девојке и удате,
како крију босиок.
Свака крије своју киту
босиока ближе води,
у шипражју, ил’ ракити,
као сврачак, ил’ чешљугар,
или славуј, гнездо своје.
Стражари ноћи
круг скривања
надзирући, назиру силуете
врба, јова, лепотица.
Али Месец лепо види
и изблиза игру лепотица, скривања.
Гледају се нетремице
заустављена даха,
слеђени тишином
врбака и векова.
„Немој рећи, Месече,
оно што си видео! “
Путањицом, лепотице,
утабаном, тихо журе
према селу опасаном
кукурикањем других петлова.
Момче лепо, лепше
од прерушеног ђавола
на улазу их села чека :
„Свој струк босиока,
где ти сакри, Бранка? “
„Не смем да ти кажем, драги!
Иди покрај реке, као други, тражи! “

(Тражење босиока скривенога)

Ко машице с’ жаром, топал,
дунуо је ветар- горњак,
паперјасте јастучиће,
као веверице с црних јова,
грана топола и врба,
ораха и јоргована,
рушећ’ нежно, повремено.
И ђувегије и ожењени
траже ките босиока
скривенога, у врбаку
тамо где обично не залазе
ни сеоске сковлије лети.
Траже и – не налазе.
Одуставши – утабаном путањицом –
испод врба журе –
у крчму, где вино од купина,
крчмарице радо нуде,
и услуге по укусу
раскалашних распусника.
Упорно кроз таму момче лута
лепше од прерушеног ђавола.
И тамо где повремено одјекује
преплашене птице крик –
после трећих петлова –
струк босиока нађе скривенога.
Чији? Оне коју воли?
Или неке друге?

(Прво јутро нове године;
налажење босиока)

Покрај реке, у цик зоре,
лепотице, ките босиока траже.
Како која нађе, босиоком лице мије.
Неке друге, не нашавши,
враћају се с реке тужне,
празних руку, н е у м и в е н е .
Са свога доксата,
момче виде Бранку,
умивена лица,
с’ китом босиока.
„Коме ће га дати,
кад заигра коло
увече крај реке –
Коло без зазора? “

(Коло без зазора)

Игра Коло и у колу
девојке до ожењених,
а удате до момака.
Свака ће струк босиока свога
дати оном кога жели,
а онда о – хо – хо,
под врбама у сумраку
иди-ми-дођи-ми,
она не шкоди свету
једном годишње,
напротив!

„Где је Бранка, где је? „
брине момче лепо,
играјући између оних
што уче да играју, тек.

„Где је кита босиока
миришљавог,
одгајаног у саксији са мушкатлом? „
Знају ли гугутке,
ил’ славуји што решише
на тавану да презиме,
дрхтећи од помрчине,
студени и носталгије?
Нико, нико не зна
(изгледа) коме даде
свој босиок миришљави Бранка.
Распусна ноћ лучи тугу
неизрециву, лепљиву и пријемчиву,
као што се кожа руке
о гвожђе на мразу залепи,
па не може, не може да се одлепи!

(Крај)

Чек’, почекај, месече,
да идемо заједно,
да идемо одавде,
да тражимо Одговор.
„О љубави немогућа“,
мисли момче даноноћно,
„шта те сакри на дно тужног срца мога,
као киту босиока скривенога,
да те нико никад више не пронађе?

Одговора ако има,
познат је Анђелу са лампом,
или детелини шумској,
црвеној, полеглој. . .

Волео сам те, бре, Бранка,
оне зиме, волео сам те више
него Стоћа Циганин своју Живану,
више него отац моју покојну матер.
Волео сам те, бре, Бранка, немогуће!
За ту љубав речи нема.
Уочи нове године је било;
волео сам те детиње,
грудвао те снегом,
а нисам знао,
нисам знао,
бре, Бранка,
да ће ми те украсти пролеће.
А када те је украло пролеће –
пролеће или Коло без зазора –
ја нисам имао снаге,
бре, Бранка,
да ти забодем нож у срце,
ко Стоћа Циганин својој Живани. . . „

(Епилог)

Ни шебој, ни ноћне фрајле,
ни козја крв, ни зановет,
ни црвени багрем, звездан,
ни златне рибизле, јоргован,
нису прави мелем, већ с е ћ а њ е –
сећање до усијања!
Чек’, почекај, месече,
да идемо заједно,
до локвања белих барских и
мириса дивље перунике,
до гробова и градина
Звижда и Хомоља,
до флаута неухватљивих анђела
Целине, жуна у врбаку,
полегле и ћутљиве црвене шумске
детелине.
До неизрециве носталгије
и сласти и горчине потпунога заборава! . . .