… Када је народна побуна која је избила у Пиротској нахији у 1805. години, била угушена у крви, велики број становника, да би избегао турску одмазду, одселио се у нахије Видинског, Београдског и Софијског пашалука. Миграциони покрети становништва се настављају у 1806, 1807. и 1809. години.
Године 1803, после угушеног српског устанка, у Хазбуршку монархију избегло је око 150.000 Срба. О миграцији Пироћанаца у Београдски пашалук сведоче бројне сачуване народне ношње из насеља у околини Београда (7).
У тим и таквим условима, сељак је мало мислио на градњу добрих кућа, већ прави привремену кућу за основне потребе која није задовољавала ни минималне хигијенске услове. Прави је такву, да му је кад се сели, није жао оставити. У задругама које су тада постојале, он је производио све што му је било потребно за живот.
Изменом политичких и економских прилика пред крај ХIХ века дошло је до знатног побољшања целокупног живота становништва, што се на кућиодражава у променљивости просторних и конструктивних решења.Развојне фазе куће пиротског краја испољавају не само историјскополитичке и друштвено-економске прилике, већ и природно-географске услове, техничка знања и умећа. Зато је потребно нешто рећи и о тим елементима који су утицали на изградњу и развој куће.
Природа је веома важан и битан елемент и делује на више начина: грађевинским материјалом, климатским условима и конфигурацијом тла. Она нуди материјал окружења у којем човек живи (дрво, земља, камен). Зависно од климатских услова, куће добијају разне специфичности у конструкцији. Крајеви с топлијом климом и жарким летом, као што је то случај овде, имају трем (ћошка, кревет), као функционални елемент куће, који не служи само као приступни простор, већ и као животни простор током лета. Конфигурација тла такође је битно утицала на њен развој, поготово у конструктивном погледу. Код грађења куће нарочита пажња приликом одабира земљишта обраћа на следеће: да земљите буде суво, оцедито и по могућству окренуто сунчаној страни, као и да не буде у дну плаца и на ветрометини. Посебно се водило рачуна о томе да у близини има довољно пијаће воде, да је у близини какав извор или поток.
Поменимо још један веома важан и битан чинилац, који је посебно утицао на развој куће и целокупне архитектуре ХIХ века. То су мајстори градитељи, сељаци и печалбари овога краја. У објекте материјалне културе,која се огледа у типовима сеоских кућа, човек овога краја је на конкретан и видљив начин утиснуо своје градитељско знање и умеће. Чињеница је да је сељак-градитељ тежио напретку, стварајући боље животне услове ако су му то дозвољавале материјалне могућности. На том стваралачком градитељском путу, прихватио је, користио и преносио знања својих предака (8) .
Сеоска кућа и становање у ХIХ и ХХ веку
Народно градитељство у пиротском крају, пружа разноврсну слику градитељских захвата, како у прошлости тако и у садашњости. Међу типовима кућа, посебно место у овој области, свакако, припада моравском типу куће.
Да би се што боље размотрила сеоска кућа и облици становања у пиротском крају, потребно је укратко приказати њен развој и стања у старијим периодима, пре свега почевши од једноставнијих и скромнијих станишта, која су овде претходила развијенијим и организованијим облицима становања.
На жалост, подаци о становању у даљој прошлости, који су значајни за ову област, веома су оскудни. Осим грађе која је резултат нашег истраживачког рада, очуваних предања, постојећих података у литератури, и остаци некадашњих објеката указују нам да је некад на овим просторима, нарочито у време поменутих миграција у турском периоду, постојало једноставно станиште, или, боље речено, привремено склониште. Таква станишта представљају трагове најстаријих облика становања. Према идеји и грађењу међусобно су врло слична. У суштини, она су само кров над одређеном површином, који штити омеђени простор, људе, и инвентар од кише, ветра и осталих непогода. Одликовала су се својственостима, одражавајући природу тла на коме се граде, климу, као и потребе у вези с начином живота.
Једно од најстаријих и најједноставнијих станишта овога краја је станиште кружне основе, купастог облика. Конструише се слагањем облица поређаних у круг чији се врхови приближно спајају у једно теме и повезују павитом. Најчешће је покривено кровином, папрати, бусењем, шашом или ражаном сламом, притиснуто лемезницама. За улаз служе мала врата, исплетена прућем. Огњиште је у средини и леса над њим. Таквих станишта, „кулача“ које овде називају „шиљоварка“, „шиљкача“, „шиљча“, „шиљка“, било је по планинским и потпланинским пределима пиротског краја. „Избе“ или „земунице“, такође, су једноставна станишта која се овде, али и у суседним областима помињу.
То су зградице правоугаоне основе, полуукопане у земљу, покривене кровином. Сматра се да је такав тип станишта стар и било га је по целој источној Србији, као и у суседним земљама, Румунији и Бугарској. 9
Многи старији казивачи помињу још један од облика неразвијеног начина становања, живота у колибама – кошарама, у којим се боравило у невољи, нарочито за време миграција и збегова. На то нам указују „кошаре“ у овом крају. Грађене су без икаквог темеља, оплетене прућем, облепљене блатом, ниске, покривене сламом.
Имале су једно одељење с огњиштем у средини и најнужнијим кућним инвентаром. Понекад је у таквим објектима, поред људи, боравила и стока, одвојена само оградом 10 .
У првим деценијама ХIХ века у овој области, јавља се кућа од бондрука или „бондручара“, која је, како каже Александар Дероко, поникла у крајевима где нема масивног дрвета, већ где има доста шибља и облица 11.
Прве такве куће, бондручне конструкције биле су једноделне плетаре настале развојем колибе, у основи четвороугаоне, с темељом и лакшом конструкцијском грађом. Зидна платна су плетена прућем и облепљена блатом. Покривене су кровином или сламом. После ослобођења од Турака, с извесним предзнацима који се запажају још у турском периоду средином ХIХ века, долази до новог и снажног подстрека у даљем развоју сеоске куће.
Економски и културни положај овдашњег становништва је побољшан, па се, следствено томе, и архитектура сеоске куће мења како у конструктивним решењима тако и у просторним диспозицијама. Ствара се нови тип куће „моравски“ који је распрострањен не само овде, него и у већем делу централне балканске културне зоне, почевши од Мораве на западу до Тимока на истоку а на југ до границе с Македонијом, и даље, све до Скопља. Главна одлика тих кућа је настрешница „трем“ и „ћошка“. Карактеристичан печат спољном изгледу куће дају и лучни сводови на „ћошки“, који почињу да се праве крајем ХIХ века.
Моравска кућа пиротског краја препознатљива је по томе што је њена основа углавном правоугаона, ређе, квадратна. Грађена је у бондручном систему од лаке и еластичне дрвене грађе, пуњене „чатмом“. Зидна платна чине диреци између којих су постављени тањи стубови оплетени прућем и премазани блатом с обе стране платна. Висина платна, односно, дирека, код ових кућа, ретко је прелазила 180 cm. (Сразмере у основи куће су: 7 и 5 m, 8 и 6 m, 10 и 6 m, 10 и 8 m, 12 и 8 m, 14 и 10 m, 15 и 12 m, 18 и 12 m).
Кров је четворосливан, благог нагиба и дугих стреха. Покривен је кровином (папрат, шевар, слама), а крајем ХIХ века и ћерамидом. У неким, особито потпланинским и планинским селима, као што су: Ореовица, Покровеник, Копривштица, Нишор, Темска, некада Велика и Мала Лукања, Дојкинци, Топли Дол и др., куће су покривене великим и тешким каменим плочама, што нам указује да је ту било довољно камена у близини.
Већина таквих кућа има карактеристичан димњак или „комин“. Уопште, он је широк, особито у свом доњем делу, и изгледа као зарубљена четворострана пирамида. Основица му је квадрат. Оплетен је лесковим прућем и облепљен блатом с обе стране. Покривена је косо постављеним покривачем од ћерамиде или камене плоче. Овај покривач служи као заштита од кише, снега и ветра. Пред кућом се налази мања или већа настрешница „трем“, „ајат“ или „сушина“. Трем је како је већ поменуто главна одлика овог типа кућа. Он је имао свој просторни развој. Првобитни трем, код куће, „старог кроја“ налазио се у приземном хоризонту, није био ограђен и пружао се дуж куће.
Трем који се касније јавља, предваја се у два дела, један остаје при земљи и задржава функцију заштите приступа у кућу. На њему је држан алат, извесна оруђа за рад а лети су сушене паприке, дуван и др.
Други део трема се издиже и назива се „доксат“. За њега се у овом крају употребљавају називи: „ћошка“ или „кревет“. Ћошка служи као просторија за свакодневни живот, поготово у летњим данима када се ту одмарало и ноћу спавало. Обично жене на „ћошку“ износе ствари које се користе за спавање, ради ветрења и вешају испод стрехе о дугачке попречне мотке тзв. „врлине“. На „ћошки“ се врши и „лупење“ (комишање) кукуруза, вешају се венци лука и низови паприка. Понекад се намести и разбој за ткање. „ћошка“ не мора бити увек пред кућом. Често се начини иза куће те се из „иже“ улази у „ћошку“. На тим кућама трем је био не само елемент просторног развоја већ и елемент обликоване композиције који је дао карактеристичан печат њеном спољном изгледу.
Обрада трема у лажним аркадама, према мишљењу Б. Којића, произашла је када се у сеоској архитектури указала потреба за декоративним и естетским ефектима 12.
Циркулација у кући подешена је тако да се у кућу улази с приступног простора, трема. Пред сваким прагом је по један већи камен или више њих који служе уместо степеница. Врата су на свакој кући јака и масивна, направљена од граничевог, буковог или чамовог дрвета. Затварају се дрвеном бравом „кључарком“. Предњи део куће назива се „ижа“ а задњи – соба.
„Ижа“ је, по правилу, пространија од собе. Она је одељење у коме гори ватра, просторија у којој се окупља чељад, слави, радује и тугује. Она је и културни објекат који је изложен еволуцији и променама како у погледу конструктивних решења тако и у погледу распореда унутрашњих просторија и покућства 13.
У „ижи“ је под од набијене земље. Огњиште је отворено, ограђено и омеђено камењем и налази се у средини просторије. Над њим је велики оплетен кош, „комин“ који вуче дим на врх крова. Иначе, огњиште је најстарији и најзначајнији елемент куће. Његов положај зависио је од више чинилаца: начина градње куће, разноврсности привређивања породице и бројности њених укућана. У овим крајевима огњиште се све до последње четвртине ХIХ века, налазило у средишту „иже“, када почиње да се помера према преградном зиду, и једном страном је увек отворено према средини простора „иже“. На огњишту увек гори „огањ“. Ако огањ није потребан онда се жар и спаљене главње запрећу – покривају пепелом све док се не укаже поново потреба за ватром. Над огњиштем у камину висе вериге, „вериђе“ окачене о мотку „верижњачу“ или „верижњак“. Од прибора уз огњиште ту је „маша“, „ожег“ – гвоздена помагала за згртање и разгртање жара и пепела. У близини огњишта или на самом огњишту су „црепње“ за печење хлеба и гвоздени „вршник“ (сач). Око огњишта су троножне столице или како овде кажу „столичке“. У „ижи“ поред улазних врата је „водник“ са „стовнама“ (тестијама) или „товаријама“ дрвеним судовима за воду. Водник је место у „атули“ (испуст у зиду), патосан и заграђен даском. Близу водника је прислоњена „кобилка“ (обрамица) за ношење судова с водом. Ту су и чаше од тикве тзв. „кратуње“. Од осталог покућства поменимо велики дрвени сандук за брашно или наћве (“нчви“, „начви“). У наћвама се меси тесто и држи хлеб. На зидним платнима налазе се чивилуци са дрвеним клиновима о које се вешају разни керамички судови. На зидној полици су плетена „кошарица“ у којој се држе кашике – ложнице, чуркало или качамало – дрвена справа за ситњење, гњечење и туцање пасуља, коприва и др. Трпеза (синија) је округла и наоколо оперважена. За трпезом се руча и вечера и око ње се седи на „столичкама“ – троножним столицама. Трпеза када није у употреби качи се о клин на зиду. Поред округле трпезе за свечане дане приликом славе, свадбе или подушја, поставља се велика „софра“ око које може сести 10–20 особа. Софра је у ствари дугачка и широка даска с једног или оба краја заобљена, наоколо окована малим дашчицама. Има ногаре у висини до пола метра.
Софра се држи, када није у употреби, под стрехом у „ћошки“. Светлост улази у „ижу“ углавном кроз широки „комин“ или кроз мали отвор изнад наћви. Из „иже“ се улази у „голему собу“, која је најчешће окренута ка југу.
Потавањена је даском, а под је од набијене земље. На соби су увек по два мања прозора, „пенџера“, застрта хартијом „пенџерлијом“. Прозори са стакленим оквирима су ређи и називају се „џамови“. Прозори су увек окренути ка југу или истоку. На њима су профилисани дрвени стубићи „коленике“, а споља је дрвени капак. У соби се спавало махом на поду или „леси“, преко простирки. Кревет или „одар“ се ретко виђа по собама, а ако га има онда је то кревет сачињен од дасака и ногара и обухвата целу страну собе. По даскама је прострта слама или сено преко које је постављена рогозина (асура).
Покривало се „цргом“. Наоколо су напуњени сламом вунени, ткани јастуци.На кревету је спавало више чланова породице. Ако у породици има мало дете оно спава у својој „љуљци“, која виси у соби. У соби су по зидовима постављени рафови или полице за судове: тањире, чаше, бакарне судове, шољице за каву – „вилџање“. Ту је и мала лампа „гасиљче“. О источном зиду собе окачена је икона или је направљен мали ормарић у коме је икона, кандило и остали реликвијски прибор. На зиду су још урамљена слика, огледало преко којег виси убрус и оружје уколико га домаћин има. Поред зидова су постављене клупе за седење и ковчези – дрвени сандуци с рубљем. Соба се загрева „кубетом“, земљаном или плеханом пећи, која је увек била ближа зиду који дели „ижу“ од собе. Уз своју основну функцију соба је служила од самог почетка њеног настанка за репрезентацију – за славу, свадбу и друге светковине. Увођење новог одељења које углавном постаје преграђивањем „трема“ или „ћошке“ настаје „сопче“ које је служило за смештај и чување „стовалног рува“, хаљина, а касније када је добила репрезентативан карактер, и за спавање гостију, соба за „госје“. У њу се улази махом из „иже“, ређе из „големе собе“, мада има случајева где је „ћошка“ повезана директно с овом просторијом те друга одељења немају с њом никакву повезаност.
У даљем развоју, кућа пиротског краја добија подрум који се овде зове „зевник“ или „звник“. Кад је зграда подигнута на равном терену, а има подрум, онда је он укопан у земљу или се цела зграда поставља на један подзид од камена, који може бити толико висок да се уз саму кућу постављају степенице од плочастог камена. У подруму, „зевнику“ се држе вински и ракијски судови бурад, бачве односно „плакарије“ и „буришта“ која стоје на издигнутим дрвеним подлогама или на камењу. Ту су и ћупови – „врчве“, бардаци – „кондири“, затим судови са зимницом. У „зевнику“ се прерађује млеко и чува бели мрс. У малим прозорчићима који су у зиду стоји по која чаша – за вино, земљани бокал „шепендер“ и „гасарче“, „гасиљче“, ради бољег „видела“. На неком од буради стоји „ајдук“, натега за вађење пића и „вунија“, левак. Кад кућа оскудева у собама онда „зевник“ женама служи за ткање. Осим тога „зевник“ служи и као остава за разне намирнице.
Веома је занимљива појава да су се у селима збијеног типа код кућа „старога кроја“ могла видети два огњишта и двоја улазна врата, што указује на некада развијен породични живот. У таквим кућама обично станују браћа. Називају их „кућа са два дима“. Поменимо да је важило правило у задружној традицији да се ономе задругару који излази из куће направи кућа о заједничком трошку. Уколико је задруга била слаба, па не може своме задругару да сагради кућу, онда се стара преправља, те од једне „иже“ и једне собе начине две „иже“ и две собе. Други разлог за појаву таквих кућа је да се на што мањем простору сместе зграде, јер је увек постојала оскудица у земљишту.
Почетком ХХ века бондручна конструкција кућа добија нове испуне зидних платана. Уместо бондручара „чатмара“, праве се куће „кованице“.
Граде се тако што се с обе стране дирека, између којих су постављени косници, прикивају необрађене облице, кованице. Цео тај дрвени скелет пуни се блатом помешаним са плевом или „туглом“ (ћерпичем). Када је овај дрвени скелет испуњен ћерпичем или „туглом“, тј. непеченом циглом, такве куће називају „тугларама“ или „ћерпичарама“.„Ћерпичаре“, „кованице“ и „тугларе“ су типови кућа које су обележиле ХIХ и почетак ХХ века, не само пиротског краја већ и суседних, па и удаљенијих области. Међусобно су веома сличне, како у конструктивним тако и у концепцијским решењима.
Током времена те куће су се мењале, дограђивале и све више личиле на варошке, и то највише захваљујући локалним кретањима становништва.
У планинским и потпланинским селима пиротског краја куће се праве, добрим делом, по некадашњој старој концепцији, преиначеној и прилагођеној новим условима живота. За градњу све чешће се примењује опека, камен, креч и цреп мада су још увек у употреби плетер, чатма и други слабији материјали.
___
- 7 Оливер Андовски, Пиротски крај и српски устанак , Пиротски зборник, 2004/2005. бр. 29–30, 49–52.
- 8 Б. Којић, нав. Дело , 11–15.
- 9 Хасанбеговић, Сеоске куће и становање у Србији , Етнографски музеј у Београду, Београд, 1969, 10.
- 10 М. Станојевић, Заглавак , СЕЗб, књ. 9, Београд, 1913, 52.
- 11 Александар Дероко, Народно неимарство , књ. 1, Београд, 1968, 29.
- 12 Б. Којић, нав. Дело , 59.
- 13 Ј. Цвијић , Балканско полуострво , Београд 1966, 278.
= Извор: НАРОДНО ГРАДИТЕЉСТВО И СТАНОВАЊЕ У ПИРОТУ И ОКОЛИНИ /ЗОРАН РОДИЋ одломак, стр. 113-124 : UDK 39 ISSN 0350-0322 : КЊИГА 74, СВЕСКА 1, Београд, 2010, : http://etnografskimuzej.rs/wp-content/uploads/2014/01/Glasnik-Etnografskog-muzeja-74-sveska-1-minor.pdf
ЛеЗ 0004928
ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ 